Naš drugar Mitar prvi je u zgradi dobio akvarij sa zlatnim ribicama. I upravo kad smo svi mi, druga deca iz zgrade, izmolili roditelje da nam kupe akvarije kako god znaju, Mitar je dobio terarij. Istina, isprva mu je bio prazan, gola i škrta zemlja, ali je ubrzo uspeo nabaviti mrave i par hrušteva. A u jesen je dobio prvog gmaza: bio je to običan seoski gušter, ali svejedno. Do Nove godine dobio je tri slepića, a od kuma iz Nemačke pravu pravcatu iguanu!
Mitar je postao slavan u zgradi, a i šire. Svi su mu zavideli. (Osim mene. Ja sam naime već tada bio suviše introvertiran za tako nešto. Ipak, unatoč tom mom intro-verto nadražaju, i mene je Mitrov terarij doveo do stanja poprilične fascinacije.)
U proleće, Mitrova je slava dosegla je vrhunac. Opština mu je, čuvši za njegovu bez sumnje korisnu zanimaciju, odlučila darovati jednu od životinja s lagera. Bila je to minijaturna anakonda, prepoklon od druga Tita lično! Taj ju je, tada već ostareli ali večnodržeći predsednik, dobio od delegacije jedne nesvrstane južnoameričke države.
Nije bilo dana tog proleća kad ne bih pozvonio Mitru na vrata – jer bili smo vrata do vrata. Njegov otac – žalostan i težak čovek neobično crvenog vrata – sve mi je rezigniranije otvarao ta ista vrata, nemajući srca odbiti moju detinju molbu: da samo još jednom vidim Malu Anu, kako je Mitar odlučio nazvati svoju anakondu.
Mala Ana se u roku od sedam dana obračunala sa svim živim u terariju. Čak je i iguanu, trostruko veću od nje same, uspela progutati, progurati kroz svoje razlabavljene čeljusti, da bi je potom probavljala sledeća dva meseca. U tom je razdoblju uglavnom spavala, ali ja sam je svejedno dolazio gledati skoro svakoga dana.
Našao sam se kraj nje i po isteku njezine probave. Iguana je tada već urasla duboko u njezino meso, otopila joj se u zmijskoj krvi. Mala Ana je živnula. I Mitar je bio sretan zbog toga.
„Sad ćeš videti“, rekao je i posegnuo rukom u terarij.
Uzeo je Malu Anu; sklupčala mu se na nadlanici. Potom je, tipično dečački, počeo kidisati rukom prema meni ne bi li me uplašio:
“Anaaa! Anaaa!“, režao je.
Ogromna minijaturna zmija u jednom se trenutku strelovito protegnula, razlabavila čeljust i skočila prema meni.
Zavladao je mrak.
Izgubio sam svest. Probudio sam se na mračnom, uskom i lepljivom mestu. Nisam se mogao ni pomaknuti. Trebalo mi je neko vreme da shvatim: progutan sam od strane Mitrove anakonde. Mala Ana me ubacila u sebe. Poznato je da te životinje mogu progutati svašta. No ko je mogao znati da jedan minijaturni primerak može progutati celog dečaka?
Iz dečje sam enciklopedije znao da se neću ugušiti jer anakonde zapravo dišu preko kože – to mi je bila kao neka utjeha. Ali šta dalje? Je li probavljanje već počelo? Bilo mi je užasno vruće. Nastojao sam meškoljenjem tela postići da mi barem pantalone spuznu, a jesam li uspeo teško je reći: ovde su sva čula kao uspavana.
Zaspao sam i spavao ne znam koliko. Probudio me glas. (Ništa me više nije moglo začuditi.)
„Zorane, govori ti tvoj lekar, doktor Kereš. Ne znam da li me čuješ, ali pretpostavljam da si živ. Sećaš se, progutala te anakonda i sada si u njezinom želucu. Uspeli smo iglično provesti mini zvučnike do tebe, zato nas možeš čuti. Ovde smo svi: i mama i tata, i brat i komšije; s nama je i jedan stručnjak za zmije iz zoološkog vrta. Kaže da si sigurno živ i verovatno pri svesti. Drži se, Zorane!
Imamo, znaš kako se to kaže, dobru i lošu vest: želučana kiselina minijaturne anakonde preslaba je da bi razgradila čoveka, tako da si s te strane siguran, nećeš biti probavljen. Loša je vest da te ne možemo izvaditi hirurškim putem. Razlika između vanjskog i unutrašnjeg pritiska sada je već tolika da bi zasigurno umro od dekompresije. Ali ne brini. Mi ćemo ti ovim istim putem kojim su išli zvučnici uštrcavati infuziju, hranljive čestice il' tako nešto...
I što je najvažnije, nećeš prekidati školovanje. Zamisli, tvoja je učiteljica pristala dolaziti k tebi nakon nastave. Ona je upravo tu i spremna ti je održati prvi čas!“
“Zdravo Zorane! To sam ja, učiteljica Mila! Znam da ti sada nije lako, ali nema smisla da ti se nagomila gradivo, zar ne? Krenimo s tablicom množenja: 2x2=4, 3x2=6, 9x9=82...“
Osetio sam kako me obuzima panika:
„Ali sad su praznici!!“, povikao sam.
Niko me nije čuo.
.
Odlična
možda bi bilo manje nesporazuma ako pročitaš priču. 
