Uživanje je za nas bilo živeti u kući, imati dvorište. Stalno smo mislili, smišljali, radili. Nas dvoje to volimo, opušta nas i ispunjava zadovoljstvom kada pogledamo iza sebe i vidimo da smo nešto napravili. Isto kao sa decom. Pogledamo u njih i vidimo šta smo stvorili. Te prve godine, ostade nam nešto malo para, pa šta ćemo........smislimo da ovu garažu koja je Maci služila i kao radionica udvorstručimo. Da dosadašnja garaža bude radionica i letnja kuhinja a da garažu za našu ladu napravimo pored. Da samo napomenem, da smo od prvog dana imali samo jednog zidara, Macinog kolegu koji je dobijao novac uvek kasnije, kada sakupimo. Znači, za sve što smo planirali da radimo, dovoljno je bilo da sakupimo novac za materijal. I on je jako daleko stanovao, tako da je spavao kod nas, i svaku treći dan išao kući. Divan čovek, južna pruga, veseo, jede sve, ne maniše ni na šta, ne pije........ali ima jednu manu......jede dva puta dnevno i to od 10-12 pre podne (zavisno kad završi neku etapu posla) i uveče tek kad se sav posao završi i alat opere, a to je vrlo rastegljiv pojam..........od 19-23 sati. Eeee, moj Maca tede da manjka od nejedenja. Prvih dana mu je stvarno bilo teško, ali to sa garažom je kratko trajalo pa je nekako pretekao, ali kad je bilo dozidjivanje kuće, celih 40 dana sa jednim danom pauze, e tu tede čovek da mi krepa.
Sve smo lepo isplanirali za tu garažu, skupilo se društvo da radi, normalno svi rade za badava, iskopali temelj u produžetku postojeće garaže, i krene nalivanje betonom. Dodje moj otac u posetu. Prvi put od kako smo se preselili. Sede pod orah, pije kafu i pivo, mi radimo. Već pada mrak, dvojica su morali da odu jer su radili noćne smene i nema ko da bude na mešalici. Moj muž me pita da li mogu ja. Mogu, što ne mogu, ubacujem koliko kažu lopata, sve po recepturi. Ionako sve ide iz glave, pa i snaga. I krenem ja.........ide solidno na početku, posle bogami sve teže. Nemam ja ovako mala ruke za to, sva drhtim........ali teram. Počeše baš da bole ruke a o ledjima da ne pričam. Maca pita mog oca da nam da još para pa da kad već ovo sve pravimo, još proširimo, da stavimo ploču i da u produžetku napravimo dedi posebnu kućicu.......da bude sa nama a odvojen. Normalno, moj otac kaže da nema, zapravo to njega ne interesuje. E, to kad sam čula, počeh da ubacujem u onu mešalicu kao blesava.....mislim iznervirao me je. Ona tanrdče, ne mogu da mu odgovorim, ne smem da prekinem pravljenje betona. Maca me samo pogledjuje i kaže da me odmeni.......ali ja ne dam........Neću da odustanem pa taman da padnem pored mešalice. I završismo.........djavolji beton.......kad počneš nema prekida dok ne završiš. A ruke.........olovku nisam mogla da držim sutradan. Ovaj naš majstor, stao pa ne može da veruje prvo da ću ja biti na mešalici, a posle.....malo,malo pa me pogleda......mislim da se plašio da ću da se srušim. Kaže, svuda je radio, ali da ženče, i to ovako malečko, samo skine kecelju i predje na mešalicu, nije video. Maca se nasmeja i kaže mu „Videćeš ti svašta ovde majstore“. A moj Mazuljak je sve ležala pored mešalice. Sva je bila u betonu. Od tad, pa do danas, ona je uvek pored mene.........u dvorištu, u kuhunji, ja na skeli a ona ispod, ja na merdevinama a ona ispod.........moja majstorica.
Ćera skuva kafu, sin donese pivo, zajedno postaviše sto........Malo razgovora, smeha, u kupatilo, pa u krevet...........napokon.
Umorna majstorica
....ionako znaš 
