ajde nešto malo više o Majmunske boginje
Majmunske boginje izaziva virus koji se na ljude prenosi sa životinja (virusna zoonoza). Simptomi su veoma sličnim onima koji su se ranije javljali kod pacijenata sa velikim boginjama, ali je klinička slika bolesti manje teška. Nakon što je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) 1980. godine potvrdila globalno iskorenjivanje velikih boginja i kasnijim prestankom vakcinacije protiv velikih boginja, majmunske boginje su se pojavile kao trenutno najrasprostranjenija infekcija virusom iz roda Orthopoxvirus kod ljudi. Naziv majmunske boginje (engleski – Monkeypox virus, MPXV) potiče od prvobitnog otkrića virusa kod eksperimentalnih majmuna u jednoj Danskoj laboratoriji 1958.godine. Prvi slučaj ove bolesti kod ljudi identifikovan je kod 9-mesečnog dečaka u Demokratskoj Republici Kongo 1970. godine. Od tada, većina slučajeva majmunskih boginja se prvenstveno javlja u ruralnim, prašumskim regionima basena reke Kongo, posebno u Demokratskoj Republici Kongo. Međutim, sve češće se prijavljuju slučajevi ove bolesti širom centralne i zapadne Afrike, posebno u blizini tropskih kišnih šuma. U poslednje vreme bolest se sve češće pojavljuju i u urbanim područjima. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije ”Milan Jovanović Batut” ova bolest je u našoj zemlji prvi put registrovana 17.06.2022.godine kod jednog pacijenta koji je došao iz Nemačke, gde živi i radi. Laboratorijska dijagnostika je sprovedena na Institutu za virusologiju, vakcine i serume “Torlak”. Slučajevi zaražavanja majmunskim boginjama već su zabeleženi u zemljama Balkana – Sloveniji i Hrvatskoj.
Tekst napisala: Dr Sci Sanja Peković, naučni savetnik, profesor po pozivu na Biološkom i Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Utvrđeno je da virus ulazi u telo čoveka kroz oštećenu kožu (čak i kod nevidljivih mikrotrauma), respiratorni trakt ili sluzokožu (oči, nos ili usta). U skladu sa tim, prenos bolesti sa čoveka na čoveka može da nastane kao posledica bliskog kontakta sa respiratornim izlučevinama i kapljicama obolelog (kašljanjem ili kijanjem osobe sa osipom od majmunskih boginja), direktnim kontaktom sa lezijama kože ili krastama od majmunskih boginja, ili sa nedavno kontaminiranim predmetima (posuđem, odećom, posteljinom ili peškirima koje je koristila zaražena osoba). Prenošenje sa čoveka na čoveka putem respiratornih kapljica obično zahteva produženi kontakt licem u lice sa obolelim jer kapljice ne mogu da putuju više od nekoliko stopa, što dovodi u opasnost od zaražavanja zdravstvene radnike, članove domaćinstva i druge bliske kontakte aktivnih slučajeva. Međutim, najduži dokumentovani lanac prenosa u zajednici porastao je poslednjih godina sa 6 na 9 uzastopnih infekcija od osobe do osobe. Ovo može odražavati pad imuniteta u svim zajednicama zbog prestanka vakcinacije protiv velikih boginja. Iako sam virus nije polno prenosiva infekcija, koja se uglavnom širi kroz spermu i vaginalne tečnosti, čini se da se najnoviji porast slučajeva proširio među muškarcima koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima, rekli su zvaničnici SZO, ističući da se svako može zaraziti majmunskim boginjama. Pokazano je da se prenos virusa takođe može desiti preko placente sa majke na fetus (što može dovesti do pojave urođenih majmunskih boginja), ili usled bliskog kontakta tokom i nakon rađanja. Iako je bliski fizički kontakt dobro poznati faktor rizika za prenošenje, u ovom trenutku nije jasno da li se majmunske boginje mogu preneti posebno putem seksualnog odnosa. Potrebne su dodatne studije da bi se bolje razumeo ovaj rizik.
