Majls Dejvis

[Milan od Gruze]

SLUŠAJTE. Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo - sa odećom na sebi - bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo zajedno Diza i Berda u Sent Luisu, u Misuriju. Imao sam osamnaest godina... Upitao sam: “Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to je bilo tako dobro da je bilo zastrašujuće.

Ovim rečima je Majls Dejvis (1926-1991) započeo priču o svom životu, u autobiografiji pod jednostavnim naslovom “Majls”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća “Utopija” (prevod Mimica Petrović-Radovanović).

Knjiga je nastala transkripcijom snimljenih intervjua koje je sa trubačem vodio pesnik, profesor i novinar Kvinsi Trup. Objavljena je u Americi još 1989. i odmah postala nacionalni bestseler, a autori su dobili prestižnu “American Book Anjard”.

Životna priča na 400 strana, ništa ne zataškava. Od prve do poslednje stranice u knjizi provejava Majlsov autentični govorni jezik i glas, koji je, kako se ispostavilo, prenerazio mnoge jezičke puritance i književne dogmate u Americi. Majls otvoreno govori o svojim problemima sa drogom, mnogobrojnim ženama koje je imao, o rasizmu sa kojim se susretao. Ali, iznad svega, govori o svojoj muzici i o svom viđenju crnačke muzike i džeza, kao i o velikanima džeza s kojima je svirao i delio uspone i padove u karijeri. Zapravo, knjiga, po rečima izdavača, može da se shvati i kao istorija modernog džeza sagledana kroz vizuru jednog od njegovih nezaobilaznih i stožernih aktera.

Majls Djui Dejvis Treći, rođen je u Altonu, u Ilinoisu, malom gradu na reci Misisipi, i dobio ime po ocu, a ovaj po svom ocu. Svi u porodici zvali su ga junior i mrzeo je taj nadimak. Otac, intelektualac, diplomirao je na Baptističkom koledžu Arkanzasa, na Univerzitetu “Linkoln” u Pensilvaniji i stomatologiju na Severozapadnom univerzitetu. Majls kaže da je kao mladić gledao u te tri diplome, “te proklete stvari”, na zidu očeve ordinacije i mislio: “Do đavola, nadam se da neće tražiti i od mene da to uradim”. Majka Kliota svirala je violinu i klavir, poticala je iz muzičke porodice koja je pripadala srednjoj klasi.
- Od majke sam nasledio izgled, kao i ljubav prema odeći i osećaj za stil. Može se reći da sam od nje nasledio umetnički talenat - piše Majls.

Do dvanaeste godine muzika mu je postala najvažnija, za trinaesti rođendan od oca je dobio novu trubu, iako je majka insistirala da to bude violina. U osamnaestoj godini znao je da je došlo vreme da napusti Sent Luis, gde je svirao, i krene dalje:

- Spakovao sam stvari u jesen 1944. i uhvatio voz za Njujork, uveren da ću imati nešto za one drkadžije koje su tamo svirale... Imao sam osamnaest godina i bio sam neiskusan po pitanju nekih stvari, kao što su žene i droga. Ali, uzdao sam se u sposobnost da sviram muziku, da sviram trubu, i nisam se plašio života u Njujorku...

RASIZAM
AMERIKA je toliko rasističko mesto da je to žalosno. Kao Južna Afrika, samo što je danas nešto više dezinfikovana; nije tako otvorena u svom rasizmu. Osim toga, sve je ostalo isto. Uvek sam imao izgrađeno mišljenje o rasizmu. Mogu da ga namirišem. Mogu da ga osetim iza sebe, gde god da je - piše Majls o rasizmu.
Svoju prvu nedelju u Velikoj jabuci proveo je tražeći Čarlija Berda Parkera i Dizija Gilespija. Još uvek je živeo bez poroka, nije pušio, pio... O čuvenoj školi “Džulijard” u koju je išao, Majls kaže:

- Još na samom početku nije mi se dopalo ono što se dešavalo u “Džulijardu”. Sve što su tamo govorili bilo je suviše belačko. Bio sam mnogo zainteresovaniji za ono što se dešavalo na džez sceni; to je i bio pravi razlog zbog koga sam želeo da dođem u Njujork, da uđem na džez scenu koja se dešavala oko “Mintons plejhausa” u Harlemu, i u ono što se dešavalo u Pedeset drugoj ulici, koju su svi u muzici nazivali “Ulica”...

A na toj sceni, osim pomenutih Parkera i Gilespija, svirali su: Koleman Hokins, Lester Jang, Ben Vebster, Klark Teri, Maks Rouč, Telonijus Monk, Bad Pauel, Dekster Gordon, Milt Džekson, Lokdžo Dejvis, Džimi Kob, Čarli Mingus... Njujork je, piše Majls, u ono vreme bio drugačiji jer ste mogli da idete ulicama u potrazi za džem-sešnima na kojima biste svirali. Štaviše, svi sjajni muzičari bili bi tu.

Čitamo kako je stvarana istorija ove muzike, ali Majls otkriva i naličje života velikih džezera, tamnu stranu koja je povukla mnoge na dno. Seks, droga i alkohol - bili su neodvojivi, tragični deo džeza, mnogo pre nego što je nastao rokenrol i prisvojio te poroke i taj moto.


UMOR OD ŽIVOTA
OD 1975. do početka 1980. godine nisam ni dodirnuo trubu; više od četiri godine nijednom je nisam uzeo. Prolazio bih pored nje i gledao je, a onda bih razmišljao o tome da pokušam da je sviram. Ali, posle izvesnog vremena nisam čak ni to radio. Jednostavno sam zaboravio na nju zato što sam se bavio drugim stvarima koje uglavnom nisu bile dobre po mene. Ipak, radio sam ih i, kada se sad prisećam tih dana, ne osećam nikakvu krivicu zbog toga - napisao je Majls o vremenu kada je ostavio sviranje zbog narušenog zdravlja i zbog iscrpljenosti u umetničkom smislu, kada je osetio da nema više šta da kaže u muzici.
Majls otkriva kako je sviranje i druženje sa Čarlijem Parkerom unapredilo njegovu muziku. “Divio sam se Berdu više zbog toga što je bio sjajan muzičar nego što mi se dopadao kao čovek... on i Dizi su za mene bili kao očevi”, piše Majls.

Odlazak u Pariz 1949, na džez festival, posebno je uticao na njega:

- Tu sam upoznao Žan-Pola Sartra, Pabla Pikasa i Žilijet Greko. Nikad se u životu nisam tako osećao, osim kada sam prvi put čuo Berda i Dizija... Ali, to se ticalo muzike, ovo je bilo drugačije. Ticalo se života. Žilijet Greko i ja smo se zaljubili jedno u drugo. Nikad se ranije nisam ovako osećao.

Sa Ajrin je, tada, imao dvoje dece. Posle nedelju ili dve u Parizu, vratio se kući.

- Žilijet je tražila da ostanem. Čak me je i Sartr pitao: “Zašto se ti i Žilijet ne venčate?” Ipak, nisam, to uradio... Bio sam toliko depresivan kada sam se vratio, da sam se i pre nego što sam mogao to da shvatim, navukao na heroin za koji mi je trebalo četiri godine da ga ostavim, prvi put nisam mogao da se kontrolišem i tonuo sam ka smrti brže od bilo koga - zapisao je Majls.

Pedesetih pravi grupu sa Džonom Koltrejnom na saksofonu, Filijem Džoom na bubnjevima, Redom Garlandom na klaviru i Polom Čejmbersom na basu. Kvintet je od Majlsa i Trejna stvorio legende u muzičkom svetu. Majls je zarađivao mnogo novca, više nego bilo koji drugi džez muzičar.

- Muzika koju smo svirali postala je neverovatna. Bila je toliko sjajna da sam se noću ježio od nje, a isto je osećala i publika. Čoveče, stvari koje smo u kratkom roku svirali bile su strahovite, toliko strahovite da sam se štipao da vidim da li sam zaista tu. Gde god smo svirali klubovi su bili puni, redovi su se protezali niz ulicu, sa ljudima koji su stajali na kiši, snegu, hladnoći i vrućini. To je, čoveče, bilo fantastično. Mnogi poznati ljudi su dolazili svake noći da nas slušaju kako sviramo: Frenk Sinatra, Toni Benet, Ava Gardner, Elizabet Tejlor, Marlon Brando, Džejms Din, Ričard Barton, Šugar Rej Robinson... - piše Majls.

Opisuje i promene u džezu šezdesetih, kada su govorili da je džez mrtav i za to okrivili “fri stil”, a ljudi počinjali da slušaju rok muziku; sedamdesete, kada je krenuo u elektronski zvuk... Pored jedinstvenog trubačkog stila, Majls Dejvis je ostavio i jedan od žanrovski najheterogenijih opusa u istoriji muzike 20. veka.

- Kao muzičar i umetnik uvek sam želeo da svojom muzikom, koliko god mogu, doprem do što više ljudi. I nikad se toga nisam stideo. Nikad nisam smatrao da je muzika zvana “džez” namenjena da dopre do samo male grupe ljudi, ili da postane muzejski eksponat zaključan ispod stakla kao sve druge mrtve stvari koje se smatraju umetničkim - rekao je Majls.

- - - - - - - - - -
Za ovu knjigu, koja je odmah po objavljivanju postala nacionalni bestseler, autori su primili "American Book Award" za 1989. godinu.

 

[Milan od Gruze]

Bilo mi je užasno teško dok sam pokušavao da se oslobodim droge. Osećao sam se loše po celom telu, ukočili bi mi se vrat, noge i svaki zglob. Bilo je slično artritisu, ili zaista teškom slučaju gripa, samo gore. Neopisivo je. Svi vaši zglobovi postaju bolni i ukočeni, ali ne možete da ih dodirujete, jer ako to uradite, vrištaćete. Niko ne može da vas izmasira. To je ista vrsta bola koju sam kasnije iskusio posle operacije, kada su mi menjali kuk. Surova vrsta osećanja koje ne možete da zaustavite. Kao da ćete umreti i ako neko može da vam garantuje da ćete umreti za dve sekunde, prihvatićete. Prihvatićete dar smrti pored takvog mučenja u životu. U jednom trenutku, palo mi je na pamet da skočim kroz prozor – apartman je bio na prvom spratu – s ciljem da se onesvestim i malo odspavam. Ipak, pomislio sam da ću s mojom srećom samo slomiti jebenu nogu i da ću ostati da ležim i patim.
To je trajalo oko sedam ili osam dana. Nisam mogao da jedem. Došla je moja devojka Alis, vodili smo ljubav, i đavo me odneo ako to samo nije pogoršalo stvari. Nisam doživeo orgazam dve ili tri godine. Đavolski me je bolelo po jajima i celom telu. Potrajalo je još par dana, a zatim sam počeo da pijem sok od narandže, ali povratio bih ga.
Jednog dana sve se završilo, odjednom. Gotovo. Konačno gotovo. Osećao sam se bolje, dobro i očišćeno. Izašao sam napolje na čist, svež vazduh iznad očeve kuće, a kada me je on ugledao, na licu mu se pojavio širok osmeh i nas dvojica smo se zagrlili i zaplakali. Znao je da sam konačno pobedio. Zatim sam seo i za tren sve pojeo jer sam bio užasno gladan. Ne verujem da sam ikad toliko jeo, ni pre ni posle toga. Potom sam počeo da razmišljam kako ću srediti svoj život, što nije bio lak zadatak.
Mnogi ljudi su mislili da sam bio rezervisan, i bio sam. Iznad svega, nisam znao kome da verujem. Bio sam nepoverljiv i taj deo mog ponašanja uočili su mnogi; tu opreznost kod druženja sa ljudima koje nisam poznavao. Zbog moje bivše zavisnosti od droge, pokušavao sam da se zaštitim tako što nisam dolazio u blizak kontakt sa mnogo ljudi. Ipak, oni koji su me dobro poznavali znali su da nisam bio takav kakvog su me opisivali u novinama.

…

 

[Milan od Gruze]

Kada je bio u životnim krizama, Gil Evans ga je izvlačio iz njih, radio sa njim. Kako Majls kaže bitno je pored sebe u kriznim trenucima imati osobu poput Gila, koja će vas izvaditi iz krize. Svirajući sa raznim muzičarima, uvideo je da su mnogi od njih slabo potkovani u poznavanju muzike i drugih dela, pre svega klasike. Smatrali su da su to mrtve stvari i beskorisne, a Majls je voleo da se zakopa u biblioteku i čita. Majls je na to rekao rečenicu sa početka ovog teksta.

Jedan od zanimljivijih delova je kad Majls upoznaje Džimija Hendriksa, ugovora saradnju sa njim, a Džimi nažalost umire vrlo brzo nakon toga. Majls kaže da je to poslednja i jedna od retkih sahrana na kojoj je bio, i kaže da beli pastor nije ni znao koga sahranjuje, čak ni ime osobe nije pravilno izgovarao. Njegova smrt ga je potresla, iako je Džimi pre toga i spavao sa njegovom (tada već bivšom) suprugom.

 

[Milan od Gruze]

Miles Davis je sa još petoricom muzičara ušao u studio Columbia Records­a, 2. marta 1959, na 30-­oj ulici u Njujorku i u dva dana snimio Kind of Blue. Ništa više neće biti isto, ni za džez ni za Majlsa.

- - - - - - - - - -

Čitava priča je počela pet godina ranije. Konačno se „otresavši navike” vezane za heroin, Majls Dejvis je okupio svoj prvi znameniti kvintet. U to vreme je Majlsovo ime već bilo ubeleženo u istoriju džeza albumom Birth of the Cool, ali ne manje ni albumima koji su usledili. Kada su probe kvinteta počele, posao saksofoniste je bio u nadležnosti čuvenog Sonija Rolinsa. Osim njih dvojce kvintet su činili Red Garland na klaviru, Fili Džo Džons na bubnjevima i dvadestogodišnji basista po imenu Pol Čejmbers, kasnije poznat kao mister PC, što u ono vreme nije imalo ni najmanju geek konotaciju. Svirke su počele u njujorškom kafiću Bohemia u julu, da bi se koliko septembra Soni Rolins netragom izgubio, kao što je i najavio da će učiniti. Otišao je da se i sam otrese navike. Svirke u klubu su bile ugovorene i trebalo je hitno naći novog čoveka da svira tenor. Ime tog čoveka je bilo Džon Gilmor. Niste čuli za njega? Majls ga je otpustio nakon prve probe. Tada je neko doveo Džona Koltrejna, zvanog Trejn.



Majls je poznavao Koltrejna od pre: nekoliko godina ranije je ovaj uzeo učešća u svirci zajedno sa Sonijem Rolinsom, gde ga je Soni oduvao sa scene. Nije znao, međutim, koliko je Trejn u međuvremenu napredovao. No, zamalo da naravi stanu na put stvaranju priče o nastanku ploče Kind of Blue. Majls je naime bio notoran po zađevicama prilikom prvog susreta sa muzičarima koji su pred ulaskom u njegov bend. Koltrejn je na probi odsvirao odlično, ali je iznervirao Majlsa postavljajući previše pitanja o načinu na koji bi to trebao da čini. Majls mu je nešto odbrusio, Trejn se uvredio i vratio u Filadelfiju da svira sa Džimi Smitom. Namolili su ga da se vrati. Legenda o Dejvisu Majlsu i Koltrejnu, počela je da se stvara.



Za puno razumevanje fenomena Majls (uvek govorite samo Miles, nikada Miles Davis ili nedajbože Davis) bi trebalo reći nekoliko reči o njegovom poreklu. Naime, za razliku od većine, ako ne i svih crnih džez muzičara Majls je poticao iz imućne porodice. Njegov otac, Majls Dejvis II je bio zubar i ugledna lokalna politička figura, a njegov deda, Majls Dejvis I se obogatio kao knjigovođa i imao sopstveni ranč u Arkanzasu. Možda je srednjestaleško poreklo pomoglo Majlsu da tako dobro vidi u kom pravcu bi džez muzika trebalo da ide, a da se dopadne i ljudima tog društvenog statusa. Istovremeno, Majls nije bio uskraćen ni mrve afroameričke kulture. U ranoj mladosti podržan od strane Čarlija Parkera i naročito Dizi Gilespija, kao da je bio predodređen za velike stvari. Što je važnije, uskoro je i sam počeo da veruje u to. Majlsov kvintet je postao natraženiji džez bend u Americi. Na svirke po klubovima su dolazili ljudi poput Marlon Branda, Frenka Sinatre, Ave Gardner, Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona…



Kada se Soni Rolins vratio sa uspešne rehabilitacije, ustanovio je da u bendu za njega nema mesta. Trejn je tada već bio nešto posebno. Primorao je velikog Sonija da se povuče u svoju brvnaru za vežbanje koju je držao u blizini Njujorka, i da poseti Bruklinski most u gluvo doba noći u potrazi za boljim, naprednijim stilom, ­ potrazi koja je bila uspešna, no o tome u nekoj sledećoj priči.

 

[Milan od Gruze]

Majlsov kvintet je 1958 postao sekstet. Bilo je to ovako. Majls je želeo saksofonistu Džulijana Aderlija, zvanog Kanonbal , još u vreme kada je tražio zamenu za Sonija i privremeno odbeglog Koltrejna. Đuletovi koreni su bili duboko u bluz muzici, i on nije svirao ni nalik Koltrejnu. No svirao je moćno, i Majls ga je cenio. Vođen nepogrešivim osećajem za takt, rođeni vođa nije propustio da već prilikom prvog susreta ukaže na koji način bi ovaj saksofonista morao da unapredi svoj način sviranja. Kanonbal je začudo hladno dočekao ovako formulisan Majlsov poziv. Tri godine kasnije, Majls je došao na ­ genijalnu ­ ideju da u bend stavi i Trejna i Kanonbala. U to vreme kritičari su već imali opšte mesto u opisivanju magije Majlsovog kvinteta ističući gracioznost kojom se Majlsov delikatni, vazdušasti zvuk nezaboravno ocrtava u gromoglasnom kontrastu Trejnove svirke. Kanonbal je takođe bio gromoglasan saksofonista i Majlsov rezon je bio jasan: dva su bolja od jednog. Koliko je Kanonbal bio važan za zvuk i način sviranja grupe najjasnije se videlo kada je, ubrzo nakon snimanja Kind of Blue napustio grupu, pozabavivši se sopstvenom karijerom. Priznavši da za njega nema zamenu, Majls je morao da napusti čitav koncept svirke, i da se vrati na sviranje na način na koji je to bend činio pre Kanonbala. Ovo je i glavni razlog što se ništa slično albumu Kind of Blue nikada više nije snimilo. Ali jeste pre, a to je stvar Milestones sa istoimenog albuma. Ovaj album nas uvodi u novi muzički koncept, modalni, po kome je i vrsta muzike nazvana modalni džez.

- - - - - - - - - -

Do 1958­-59 i Majlsovog doprinosa, istorija džeza bi se mogla sažeti na sledeći način: pela se od svog začetka preko pleća Luja Armstronga, pa prošla kroz doprinos Lestera Janga i Kolemana Hokinsa do Dizija i Čarlija Parkera. Usput je napravila granu oličenu u Djuk Elingtonu iz čijeg se koncepta uz Majlsovo zalaganje rodio cool jazz. Dizijev i Parkerov bop je (opet uz značajne Majlsove nadležnosti) evoluirao u svoju čvršću i bliže bluzu okrenutu varijantu, tzv. hard bop. I mada su mnoga imena u ovom pregledu preskočena, suštinski je to bilo to pred početak šezdesetih. Muzičari su osećali da je potrebno nešto novo. Ornet Kolmen je već svirao free, ali ga pre 1959 niko nije slušao. Mingas je davao svoj origanlni doprinos, o kome će biti reči u nekom drugom tekstu. Majls je najzaslužniji za pravac koji će biti po nekima označen kao vrhunac džeza ­ – modalni džez.

- - - - - - - - - -

Dizi i Parker i svi njihovi naslednici su se trudili da sviraju što više nota. Brzo i u visokom registru. Majls je smatrao da solisti jednostavno sviraju previše toga, uz to još i predugo. (Ipak, „dozvolio” je Trejnu da svira tako, ali samo jer je Trejn svirao veoma dobro; osim toga, i Trejn je delio Majlsovo mišljenje da treba svirati u srednjim i nižim registrima). Ljudi i vreme su danas drugačiji negi 1944, kaže Majls u svojim memoarima, potreban je novi pristup. Ideju je, ako mu je verovati, dobio gledajući baletsku predstavu ansambla iz Gvineje na koju ga je odvukla njegova devojka. Tu je čuo jednostavnu muzičku pratnju koja ga je potakla na razmišljanje. Ubrzo potom, grupu je napustio Red Garland. Iznervirao se kada je Majls na svoj umilan način pokušao da mu, za vreme snimanja albuma Milestones, objasni način na koji želi da se odsvira jedna numera. Stvar se završila tako što je Garland napustio i snimanje i bend sa kojim je bio tri godine, a Majls je demonstrativno sam odsvirao klavirsku deonicu, što se može čuti na pomenutom albumu u kompoziciji „Sid’s ahead

- - - - - - - - - -

Na Garlandovo mesto je stupio čovek koji će predstavljati poslednju kockicu u mozaiku koji je bio potreban da bi nastao Kind of Blue. Njegovo ime je Bil Evans. Bil Evans je bio jedini belac u grupi, veoma mlad, uredne frizure, sa naočarima. I svirao je kao anđeo. Pri tom je bio punokrvan džez pijanista, sa osećajem za improvizaciju i sving. U bend je doneo razumevanje i interesovanje za kompozitore kao što su Ravel, Rahmanjinov i Hačaturijan, koga Majls posebno ističe kao kompozitora koji je uticao na njegov rad na Kind of Blue. Klasični kompozitori su, kaže Majls, pisali muziku baziranu na skalama (modalnu) već dugo vremena, ali malo ko je to u džezu znao ili prihvatio. Majls je to učinio najpre u naslovnoj kompoziciji albuma Milestones, da bi kasnije čitav Kind of Blue bio odsviran po modalnom principu.

- - - - - - - - - -

Modalni pristup se najbolje može opisati kao „oslobađanje” od akordske pratnje. Postoji određen broj skala, lestvica, sa po 7 tonova u njima – ­ „do re mi fa sol la si” je jedna takva skala, ­ i kada se improvizuje, svira se u okviru skale (tj. skala), umesto da se melodija za improvizaciju bazira na zacrtanim tonovima u okviru akordskih promena. Modalni pristup daje više mogućnosti solisti jer nije zarobljen tonovima koji idu u sklopu odsviranog akorda u akordskoj pratnji.

- - - - - - - - - -

Važno je naglasiti da modalni pristup sam po sebi nije zaslužan za uspeh albuma Kind of Blue, već je to sinergija, što voljom proviđenja što voljom Majlsa Dejvisa ,odabranih muzičara, okupljenih oko prave ideje.

 

[Milan od Gruze]

Majls se u studiju pojavio samo sa osnovnim zamislima koje se tiču kompozicija, skicama. Svakom snimanju je prethodio dogovor u vezi tih skica, i zatim bi se stvari snimale bez ponavljanja, iz prve.
Majls je želeo da sve bude urađeno iz prvog tejka, zbog magije trenutka u kojem se otkriva šta sad odsvirati. Ovako nešto je bilo moguće samo sa izvanrednim muzičarima koji su se znali u dušu. Poimence: Miles Davis, John Coltrane, Cannonball Adderley, Bill Evans (plus Wynton Kelly), Paul Chambers, Jimmy Cobb.