Da li sam sve spakovala - prošaptala je sebi u bradu. Pogled joj u tom trenu privuče trn otpao sa već svele ruže u vazi. Zaustavljenim pogledom, posmatrala je tu mrtvu prirodu na platnu koje je sama slučajnost pripremila za nju. Prenula se iznenada od zvuka otkucaja sata koji je odjednom probio barijeru i pobedio tišinu. Uzela je torbu koja joj se na tren učinila prelaka ali je osetila kako su joj se prsti zalepili za dršku, kao za magnet.
U hodniku, ispred ulaznih vrata, ogledalo je čekalo dobro poznat pokret njene ruke, kojom bi pre nego bi izašla, sklonila pramen kose sa čela.
Dobro poznat ritual i odrazu u ogledalu, kome bi kažiprstom leve ruke taknula nos, pre nego bi se čuo klik ključa u bravi.
Zatim lupkanje potpetica, jedva dva puta i kraj. Tišina ostavljena iza sebe.
Okupana novom ambicijom, prelazeći ulicu na crveno, ne osvrćući se oko sebe, pozvala je taksi i naručila vožnju do železničke stanice.
Voz je neumorno pevao svoju ariju. Uz ritam koji je proizvodio zvuk šina, reči poput; - kuda ću, kako ću, zašto, da li ću, dokle ću? - redjale su se i stapale sa tom jednoličnom melodijom koja joj je tutnjala u ušima.
-"Stigla sam!!" - progovorila je glasno kao da ulazi u kuću punu dragih ljudi koji je željno iščekuju. Ispustila je torbu iz ruke s namerom da svima obznani svoj dolazak a lepet krila golubova iz potkrovlja, koje je uplašila iznenadna buka i pomeranje zavesa od naleta svežeg vazduha s otvorenih vrata dugo ne otvarane kuće, prolomio se kao grom kroz tihu i mirnu noć.
Isprva tiho a onda sve glasnije i glasnije, smejala se svemu čemu nije smela a najviše onome što je pomislila a na kraju i viknula:
- "Beg iz tišine u tišinu, beg od samoće u samoću!!!"
Smeh je bivao sve tiši, misli sve usporenije a krevet na koji se spustila, sve mekši.
Budjenje...koje se vraćalo u obraze: istom bojom kao i iznenadni stid pred širokim auditorijumom uspomena iz prazne kuće, istom bojom kao stid pred onim što je učinila ili pred onim što je mogla učiniti ostavivši iza sebe posao na koji nije otišla niti se ikom javila, poziv možda dugo čekane ljubavi na ples, otključana vrata stana, jednostavno strasno poželevši da svemu dodje kraj i da sve zaboravi...izoštrilo joj je čula. Osluškivala je tišinu, sad protkanu strepnjom, sklopljenih očiju.
Skočila je iznenada kao oparena, osetivši kako joj se nešto pokreće u kosi. Zamahnula je glavom pokušavajući da strese sa sebe nepoželjnog posetioca. Mala buba sjajnog, zelenkastog oklopa pala je na pod. Okrenuta ledjima, mlatarala je nožicama želeći da se uspravi i pobegne.
Pomogla joj je, a onda je ponovo osetila kako su joj se prsti zalepili za dršku torbe, kao za magnet.
U hodniku, ispred ulaznih vrata, ogledalo je čekalo dobro poznat pokret njene ruke, kojom bi pre nego bi izašla, sklonila pramen kose sa čela.
Dobro poznat ritual i odrazu u ogledalu, kome bi kažiprstom leve ruke taknula nos, pre nego bi se čuo klik ključa u bravi.
Zatim lupkanje potpetica, jedva dva puta i kraj. Tišina ostavljena iza sebe.
Okupana novom ambicijom, prelazeći ulicu na crveno, ne osvrćući se oko sebe, pozvala je taksi i naručila vožnju do železničke stanice.
Voz je neumorno pevao svoju ariju. Uz ritam koji je proizvodio zvuk šina, reči poput; - kuda ću, kako ću, zašto, da li ću, dokle ću? - redjale su se i stapale sa tom jednoličnom melodijom koja joj je tutnjala u ušima.
-"Stigla sam!!" - progovorila je glasno kao da ulazi u kuću punu dragih ljudi koji je željno iščekuju. Ispustila je torbu iz ruke s namerom da svima obznani svoj dolazak a lepet krila golubova iz potkrovlja, koje je uplašila iznenadna buka i pomeranje zavesa od naleta svežeg vazduha s otvorenih vrata dugo ne otvarane kuće, prolomio se kao grom kroz tihu i mirnu noć.
Isprva tiho a onda sve glasnije i glasnije, smejala se svemu čemu nije smela a najviše onome što je pomislila a na kraju i viknula:
- "Beg iz tišine u tišinu, beg od samoće u samoću!!!"
Smeh je bivao sve tiši, misli sve usporenije a krevet na koji se spustila, sve mekši.
Budjenje...koje se vraćalo u obraze: istom bojom kao i iznenadni stid pred širokim auditorijumom uspomena iz prazne kuće, istom bojom kao stid pred onim što je učinila ili pred onim što je mogla učiniti ostavivši iza sebe posao na koji nije otišla niti se ikom javila, poziv možda dugo čekane ljubavi na ples, otključana vrata stana, jednostavno strasno poželevši da svemu dodje kraj i da sve zaboravi...izoštrilo joj je čula. Osluškivala je tišinu, sad protkanu strepnjom, sklopljenih očiju.
Skočila je iznenada kao oparena, osetivši kako joj se nešto pokreće u kosi. Zamahnula je glavom pokušavajući da strese sa sebe nepoželjnog posetioca. Mala buba sjajnog, zelenkastog oklopa pala je na pod. Okrenuta ledjima, mlatarala je nožicama želeći da se uspravi i pobegne.
Pomogla joj je, a onda je ponovo osetila kako su joj se prsti zalepili za dršku torbe, kao za magnet.
