(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
MAGLA
Koja magla jutros......jedva se spustismo s brda.....gusta kao pena na kafi.........negde je ima više a negde manje....šareno.....liči na propadanje u tamu i izlaženje iz nje....kao život.....u svakom slučaju ni jedna magla ne traje doveka....ništa ne traje doveka......sve ima rok trajanja i lepo i ružno samo što obično rok nije utisnut na životnim prilikama pa ne znamo.....često i ne vidimo što je očigledno i jasno i bez maglenog pakovanja.....ebiga....a to je zato što nam je zamagljen pogled čak i kad naidjemo na deo bez magle.....zamagljen pogled magli i dušu.....i srce.....osećaj straha, samoće, bespomoćnosti i nepoverenja dugo obavija čoveka čak i kada se magla podigne...magla je laž…….privid…..prevara…..mnogo puta se samo taloži na duši tokom života.....kao soc od kafe......sloj po sloj....izaziva osećaj davljenja kada se magla ponovo spusti na nas...davi te iznutra i davi te spolja....osećaj slepila.......vidiš a ne vidiš....neistina…..istina…..iste su…..
Ruke što te izvlače odatle...uvek postoje neke ruke samo je pitanje da li ih vidiš...vuku i tegle kao marveni konji....neke pričaju a neke ćute....ali se i jedne i druge trude. Onaj moj čovek ćuti...samo me zagrli i ćuti....kad treba da kaže bira momenat...zna da sam kao od stakla tada...ćutim i ja kada njega magle uhvate....samo ga zagrlim i ćutim...
Magla.....
Ne volim taj osećaj slepila
vidiš a ne vidiš
ne volim da ne znam
kud idem ....
moram da gledam napred
i pri tom da vidim
a u toj gustini samo tumaram
dezorijentusano i....strah
izaziva u meni
užas bespomoćnosti
osećaj da propadam
i padam.....bez kraja
čekajući udar u sve većem strahu od njega.
Pramenovi magleni idu ka meni
ljubeći dotiču moj osećaj nevida
Nevid me grli i vodi u još nevidljiviju maglu
guše me.....i magla i on
nevid uzima i ovo malo vazduha
iz pluća i srca....ruke i noge trnu…
kao od olova sam…..strah me uzima
u svoje ledeno naručje….
ne vidim....to znači da ne znam put
sve je meko oko mene
meka magla u mekom nevidu
udaram u tu mekotu i boli....
skriveno .....ne znam....ne vidim
tražim slepo......ne nalazim ništa osim laži
magla i nevid....ledeno je….
Podižu ga ruke.....duša u rukama
ljubav u duši…..duša u mukama
težak je kao tuč....taj nevid
Strpljivo....polako....reč po reč,
Korak maleni ka meni....veliki nazad...
„Tu sam....daj mi ruku“ kaže ljubav
I traje….traje…..dok dotaknem prste ljubavi
magla odlazi prateći nevid
dva dela slepila
napokon sunce.......bar malo vazduha
grabim te ruke ….znam …
umorna duša u umornim rukama…
ali one me nežno izvode
pažljivo kao da sam od stakla
jer ruke znaju da sam lomljiva
ali ne znaju....koliko ne vidim…
ovog puta.....
Dobar dan blogeri......lep i uspešan dan želim
