U kafeu gde se špijuni skrivaju iza čokoladnih kolača, a padobranci spavaju u podrumu, Edith Artois stoji
kao stub melodramatske nesreće. Njena pesma nije pesma - to je zvuk otpora, zvuk pogrešnog tona, zvuk
koji ni Gestapo ne može da podnese.
Carmen Silvera, u svojih 60 godina, nije igrala Edith - ona ju je dozvala iz paralelnog univerzuma gde šansona
znači “vrištati uz stil”.
Svaki put kad je zapevala “Singin’ zat song once more, René!”, svet je stao. Ne od divljenja. Od šoka.
Ali u tom šoku je bila i nežnost. Jer Edith je verovala u umetnost. U ljubav. U to da je njen glas dar. I mi smo joj
verovali. Ne zato što je bila dobra pevačica - već zato što je bila besramno svoja.
