Ovo je knjiga sa mnogo radosti, sreće i smeha i samo malo tuge koju donosi život a ne ljudi, tek toliko tuge da eventualni čitalac a i pisac ne zaborave da nisu u bajci.
Znam da bi više voleli da čitate neku veselu priču, ali i ove moraju biti napisane jer su deo mog života.......tačnije, naših života. Ne bih bila poštena prema sebi, a ni prema naslednicima, kojima je ovo pisanije prvenstveno namenjeno, ako ne bi postojale u knjizi.
Za prošla pokoljenja........u zahvalnost što nas sazdaše sposobne da preživimo
Za sadašnja pokoljenja.........da ne zaborave i mudrosti preživljavanja nauče mladje
Za buduća pokoljenja........ da se nauče ovoj mudrosti jer......trebaće im
MACO, 'OĆEŠ DA SKUVAŠ KAFU
Dan kao i svaki drugi. Mnoštvo obaveza, ima struje, nema struje, deca su malo sa komšinicom, malo sami. Ćera usisava ako može, kuva čorbice, pere sudove, sin po dvorištu radi šta se dogovorio sa ocem. Mazuljak u mom odsustvu prati ćeru jer ona kuva. Dolazimo s posla, a malo kasnije i prijateljI. Jednostavno sednu u kola i dodju, da odmore mozak, da udahnu vazduh. Navikli smo da nenajavljene dolaske i niko se ne ljuti, taman posla. Pa naši smo. Toga dana dodje prijatelj sa decom. Mi smo preneli sto koji je bio ispod oraha i stavili ga uz veliki zid od crvene fasadne cigle. Mnogo se tamo klatio pa nas je nervirao. I tako sedimo, prijatelj sedi na stolici bez naslona pa je naslonio ledja na zid, i Maca isto, pričaju i piju kafu. Deca se igraju. Kaže on kako je kod nas mirno, milina, kao da nije rat, deca mu jako teško podnose dane i noći u blokovima gde imaju stan, pa da li može da ih dovede da bar noćevaju kod nas. Maca se nadje u nebranom groždju, misli se šta god da mu kaže neće valjati. Nije ni zbog mesta, kad čeljad nije besna ni kuća nije tesna, nego kod nas uopšte nije tako lepo i bezbedno noću. Ali kako ti to da dokažeš kada svi oni odu pre sirene i niko ne zna za vojsku, avione i topove oko nas, o blizini aerodroma..... Kaže njemu Maca da nije siguran da je to dobra ideja da se deca rastaju od roditelja....ono jeste da su oni veliki i da nas znaju, ali ipak su to vanredne situacije........uglavnom skrenu moj muž na drugu temu i krenu priča o njihovoj firmi.....eeee, tu se oni zaborave. Prolazi vreme, sirena se ne čuje, kasno pada mrak pa onako opušteni nisu ni primetili........a ovaj moj veze li veze........usta ne zatvara. Bože, mislim se, koji mu je djavo, gde li se isključuje i kad će ovaj naš prijatelj kući, već me stiže umor i malo bi da legnem da mogu noću da radim i dežuram. Kad grunu odjednom neko čudo, zatrese se onaj zid, naš prijatelj skoči.........."šta ovo bi?" pita Macu a ovaj smireno odgovara "Ma ovi naši malo pucaju"......."Pa pucaju odavde, ovo je baš blizu" progovara čovek dozivajući decu da krenu. "Pa oko nas su čoveče, to sam hteo da ti kažem, ali mi ne bi verovao". A zato je on onoliko pričao, da ga zadrži da sam vidi ako se desi.......a desilo se.
Obično smo spavali na smenu noću. Ja sam radila i dežurala a Maca je samo dežurao. Ipak te večeri smo bili jako umorni i polegasmo svi onako poluobučeni. Deca u jednoj sobi a nas dvoje u drugoj. U neko doba, u zoru, kada ti je najtvrdji san, dotrča ćera do nas i drmusajući me uplašeno viče "Mama,mama, nešto strašno je proletelo. Čuo se udar, skočismo svi, Maca izadje napolje da vidi. Utrčava i kaže "Ljiljana gde mi jakna, patike, moram da idem".Nesta struje.......ma čoveče božji sve je bilo na stolici a sad nema ničeg..........pali sveću, tražim ja, traže deca a sve nam je pred nosom, složeno kako smo već dogovorili i praktikovali. Ali, panika i nema ničeg. Dodje i stara komšinica sa lampom "Komšija, jel......" "Jeste komšinice, idem". Oblačeći se moj čovek izvikuje deci komande i oni bosi istrčavaju....jedno otključava kapiju dok drugo otključava garažu. Jadni tresu se i u onom mraku ne mogu da potrefe da gurnu ključ u bravu. To se mom mužu učinilo kao večnost, pa viče odovud požurujući decu.......ja po onom mraku sva treperim i trčim za njim da ne zaboravi ključeve, cigare.....ma nemam pojma što idem za njim. Stara komšinica je sela na stolicu i samo bezglasno otvara usta. Izlete lada iz dvorišta kao besan kurjak, a vala je takav i bio za volanom, skrete na glavnu ulicu uz škripu kočnica a mi ostasmo da čekamo. Deca zaključaše sve i udjoše u kuću......pilići moji tresu se kao prut. Ćera se pribi uz mene a sin se otrže iz zagrljaja, nasloni se na sto i poče da se klati. Napred-nazad-napred-nazad...........pomerim ćeru prema ispruženim starim rukama komšinice i stegnem ono naše muško, ne dam mu da mrdne, da malo moje snage predje na njega........."Mama, ugušićeš me" .........dobro je, majkin junak. Odoh u kuhinju da skuvam kafu na plin. Komšinica ode kući, decu sam naterala da bar malo još legnu.....i legoše zajedno u Macin i moj krevet a Maza izmedju njih. Nema struje, ne znam šta se dogadja..........sedim u mraku, pijem kafu, pušim i razmišljam ......pola njegove smene kad je sezona je tamo.........
Svanulo je........zvoni telefon. Maca se javlja i diktira brojeve telefona i imena koga da zovem, da kažem da su dobro, da su živi, da ne brinu. Ja zovem.....svaki razgovor je dug i naporan, žene, majke, deca,........ne veruju mi, plaču, nariču, psuju i kunu. Uh........
Moj čovek je došao tek uveče. Strovalio se na stolicu i kaže "Maco, daj kafu i rakiju".
Ispriča sve šta je bilo, kako je jurio praznim ulicama pod punim gasom, proletao na semofarima. U blokovima ga je sačekala milicija pa kad su videli koliko žuri i da je uključio sva četiri migavca samo su ga pratili sve dok nije skrenuo. Znali su kuda se uputio. Stigao je prvi, užas, vatra, mnogo vatre, još više dima.............Dadoh mu da jede pa da spava. Ja sam ostala da radim i u neko doba on je ustao, kaže mnogo ga boli glava. Dam mu da popije ne baš slab lek, on izadje napolje, ja za njim. Sede onako krupan na basamak, uhvati glavu rukama i tiho ječi. Pogledam ga, a on crn kao ugalj u licu.........Daj peškir na vrat, masiraj mu vratne žile i plećke........a one kao kamen tvrde od napregnutosti. Trovanje gasovima........Bože, šta ću sad.........svašta mi je prošlo kroz glavu.........ako mi se onesvesti šta ću sa njim. Koliki je , ima ga 100 kila, ako ne i malo više, pa još kad se opusti kao tuč je.....ma ne mogu da ga pomerim a kamoli da ga podignem sa betona. Ove mladje komšije ne smem ni da zovem, oni su svi u podrumima, mnogo se plaše, i danju ih jedva vidimo....ma ne zameram, samo kažem da mi nisu od pomoći. Ako padne zvaću decu pa ćemo ga nekako dovući u kola..........a onda........bože kako ću voziti, pa nemam dozvolu.........ma ***** dozvolu, vozila sam i pre bez dozvole, nekako ću....moram, pa polako do prve bolnice......kud ću sa decom......da ih vodim sa sobom.......da ih ostavim kući.....neće hteti da ostanu......sigurno će sa mnom......koga da zovem, svi su daleko a ovi što su blizu nemaju kola ........masiram ga i mislim se o svemu tome, šta ću i kako ću, moram imati bar neki okvirni plan........kad on progovara "Maco, 'oćeš da skuvaš kafu"...........
KRAJ
Znam da bi više voleli da čitate neku veselu priču, ali i ove moraju biti napisane jer su deo mog života.......tačnije, naših života. Ne bih bila poštena prema sebi, a ni prema naslednicima, kojima je ovo pisanije prvenstveno namenjeno, ako ne bi postojale u knjizi.
Za prošla pokoljenja........u zahvalnost što nas sazdaše sposobne da preživimo
Za sadašnja pokoljenja.........da ne zaborave i mudrosti preživljavanja nauče mladje
Za buduća pokoljenja........ da se nauče ovoj mudrosti jer......trebaće im
MACO, 'OĆEŠ DA SKUVAŠ KAFU
Dan kao i svaki drugi. Mnoštvo obaveza, ima struje, nema struje, deca su malo sa komšinicom, malo sami. Ćera usisava ako može, kuva čorbice, pere sudove, sin po dvorištu radi šta se dogovorio sa ocem. Mazuljak u mom odsustvu prati ćeru jer ona kuva. Dolazimo s posla, a malo kasnije i prijateljI. Jednostavno sednu u kola i dodju, da odmore mozak, da udahnu vazduh. Navikli smo da nenajavljene dolaske i niko se ne ljuti, taman posla. Pa naši smo. Toga dana dodje prijatelj sa decom. Mi smo preneli sto koji je bio ispod oraha i stavili ga uz veliki zid od crvene fasadne cigle. Mnogo se tamo klatio pa nas je nervirao. I tako sedimo, prijatelj sedi na stolici bez naslona pa je naslonio ledja na zid, i Maca isto, pričaju i piju kafu. Deca se igraju. Kaže on kako je kod nas mirno, milina, kao da nije rat, deca mu jako teško podnose dane i noći u blokovima gde imaju stan, pa da li može da ih dovede da bar noćevaju kod nas. Maca se nadje u nebranom groždju, misli se šta god da mu kaže neće valjati. Nije ni zbog mesta, kad čeljad nije besna ni kuća nije tesna, nego kod nas uopšte nije tako lepo i bezbedno noću. Ali kako ti to da dokažeš kada svi oni odu pre sirene i niko ne zna za vojsku, avione i topove oko nas, o blizini aerodroma..... Kaže njemu Maca da nije siguran da je to dobra ideja da se deca rastaju od roditelja....ono jeste da su oni veliki i da nas znaju, ali ipak su to vanredne situacije........uglavnom skrenu moj muž na drugu temu i krenu priča o njihovoj firmi.....eeee, tu se oni zaborave. Prolazi vreme, sirena se ne čuje, kasno pada mrak pa onako opušteni nisu ni primetili........a ovaj moj veze li veze........usta ne zatvara. Bože, mislim se, koji mu je djavo, gde li se isključuje i kad će ovaj naš prijatelj kući, već me stiže umor i malo bi da legnem da mogu noću da radim i dežuram. Kad grunu odjednom neko čudo, zatrese se onaj zid, naš prijatelj skoči.........."šta ovo bi?" pita Macu a ovaj smireno odgovara "Ma ovi naši malo pucaju"......."Pa pucaju odavde, ovo je baš blizu" progovara čovek dozivajući decu da krenu. "Pa oko nas su čoveče, to sam hteo da ti kažem, ali mi ne bi verovao". A zato je on onoliko pričao, da ga zadrži da sam vidi ako se desi.......a desilo se.
Obično smo spavali na smenu noću. Ja sam radila i dežurala a Maca je samo dežurao. Ipak te večeri smo bili jako umorni i polegasmo svi onako poluobučeni. Deca u jednoj sobi a nas dvoje u drugoj. U neko doba, u zoru, kada ti je najtvrdji san, dotrča ćera do nas i drmusajući me uplašeno viče "Mama,mama, nešto strašno je proletelo. Čuo se udar, skočismo svi, Maca izadje napolje da vidi. Utrčava i kaže "Ljiljana gde mi jakna, patike, moram da idem".Nesta struje.......ma čoveče božji sve je bilo na stolici a sad nema ničeg..........pali sveću, tražim ja, traže deca a sve nam je pred nosom, složeno kako smo već dogovorili i praktikovali. Ali, panika i nema ničeg. Dodje i stara komšinica sa lampom "Komšija, jel......" "Jeste komšinice, idem". Oblačeći se moj čovek izvikuje deci komande i oni bosi istrčavaju....jedno otključava kapiju dok drugo otključava garažu. Jadni tresu se i u onom mraku ne mogu da potrefe da gurnu ključ u bravu. To se mom mužu učinilo kao večnost, pa viče odovud požurujući decu.......ja po onom mraku sva treperim i trčim za njim da ne zaboravi ključeve, cigare.....ma nemam pojma što idem za njim. Stara komšinica je sela na stolicu i samo bezglasno otvara usta. Izlete lada iz dvorišta kao besan kurjak, a vala je takav i bio za volanom, skrete na glavnu ulicu uz škripu kočnica a mi ostasmo da čekamo. Deca zaključaše sve i udjoše u kuću......pilići moji tresu se kao prut. Ćera se pribi uz mene a sin se otrže iz zagrljaja, nasloni se na sto i poče da se klati. Napred-nazad-napred-nazad...........pomerim ćeru prema ispruženim starim rukama komšinice i stegnem ono naše muško, ne dam mu da mrdne, da malo moje snage predje na njega........."Mama, ugušićeš me" .........dobro je, majkin junak. Odoh u kuhinju da skuvam kafu na plin. Komšinica ode kući, decu sam naterala da bar malo još legnu.....i legoše zajedno u Macin i moj krevet a Maza izmedju njih. Nema struje, ne znam šta se dogadja..........sedim u mraku, pijem kafu, pušim i razmišljam ......pola njegove smene kad je sezona je tamo.........
Svanulo je........zvoni telefon. Maca se javlja i diktira brojeve telefona i imena koga da zovem, da kažem da su dobro, da su živi, da ne brinu. Ja zovem.....svaki razgovor je dug i naporan, žene, majke, deca,........ne veruju mi, plaču, nariču, psuju i kunu. Uh........
Moj čovek je došao tek uveče. Strovalio se na stolicu i kaže "Maco, daj kafu i rakiju".
Ispriča sve šta je bilo, kako je jurio praznim ulicama pod punim gasom, proletao na semofarima. U blokovima ga je sačekala milicija pa kad su videli koliko žuri i da je uključio sva četiri migavca samo su ga pratili sve dok nije skrenuo. Znali su kuda se uputio. Stigao je prvi, užas, vatra, mnogo vatre, još više dima.............Dadoh mu da jede pa da spava. Ja sam ostala da radim i u neko doba on je ustao, kaže mnogo ga boli glava. Dam mu da popije ne baš slab lek, on izadje napolje, ja za njim. Sede onako krupan na basamak, uhvati glavu rukama i tiho ječi. Pogledam ga, a on crn kao ugalj u licu.........Daj peškir na vrat, masiraj mu vratne žile i plećke........a one kao kamen tvrde od napregnutosti. Trovanje gasovima........Bože, šta ću sad.........svašta mi je prošlo kroz glavu.........ako mi se onesvesti šta ću sa njim. Koliki je , ima ga 100 kila, ako ne i malo više, pa još kad se opusti kao tuč je.....ma ne mogu da ga pomerim a kamoli da ga podignem sa betona. Ove mladje komšije ne smem ni da zovem, oni su svi u podrumima, mnogo se plaše, i danju ih jedva vidimo....ma ne zameram, samo kažem da mi nisu od pomoći. Ako padne zvaću decu pa ćemo ga nekako dovući u kola..........a onda........bože kako ću voziti, pa nemam dozvolu.........ma ***** dozvolu, vozila sam i pre bez dozvole, nekako ću....moram, pa polako do prve bolnice......kud ću sa decom......da ih vodim sa sobom.......da ih ostavim kući.....neće hteti da ostanu......sigurno će sa mnom......koga da zovem, svi su daleko a ovi što su blizu nemaju kola ........masiram ga i mislim se o svemu tome, šta ću i kako ću, moram imati bar neki okvirni plan........kad on progovara "Maco, 'oćeš da skuvaš kafu"...........
KRAJ
Hoces ti?
mislim da si u pravu.....malo me povukla prošlost........ne gledam napred.........hvala što razumeš i što si to napisala .