bRu zLi
Poznat
- Poruka
- 9.401
Tema za zaljubljenike i interesente ove borilačke veštine, sa oružjem.
Mačevanje u širem smislu označava borilačku veštinu u kojom se dva protivnika bore hladnim oružjem (mačem, sabljom, nožem) koje drže u ruci te njime pokušavaju ubosti ili saseći protivnika. U užem smislu, mačevanje se koristi kao naziv sporta u kojem se dva takmičara bore propisanim oružjem i zaštićeni su odgovarajućom zaštitnom opremom.
Istorija mačevalačke veštine u Evropi obuhvata dva osnovna perioda.
Epoha varvarstva
Ova epoha počinje sa izradom prvog mača a završava se sa prvim učiteljima mačevanja u Grčkoj. Tokom tog perioda, mačevalačko umeće se otkrivalo nasumice, i učilo najčešće uz posmatranje i imitaciju. Tehnike upotrebe mača su bile sasvim proizvoljne i individualne. Mačevanje gotovo da se nije ni učilo pošto je mač korišćen kao bilo koja alatka – sekira, batina ili motka. Mačevanje se nije zasnivalo toliko na sistematičnosti i promišljenosti mačevalačkih radnji koliko na tehnici udaraca koji će s najviše verovatnoće i sreće doneti pobedu, bez obzira na posledice. Mačem se rukovalo kružnim pokretima, kako bi se inercijom zadao što snažniji udarac. Mačevaoci ove epohe mačuju pretežno pod uticajem refleksa. Veštine mačevanja ovog tipa su se prenosile sa starijih na mlađe članove porodice.
Epoha škola
Epoha škola obuhvata četiri potperioda: antički, srednjovekovni, novovekovni i savremeno doba.
U antičkom periodu, mačevanje po prvi put postaje predmet organizovanog i sistematskog istraživanja, učenja i vežbanja. To znači da je mačevalac sistematskim radom stekao znanje o mačevanju i upražnjavao određeni tip i vrstu (školu) mačevanja koja ima svoje karakteristike po kojima se razlikuje od drugih škola, a stalnom vežbom je usavršavao svoju veštinu. Po prvi put se pojavljuju plaćeni učitelji mačevanja. Takođe, ova epoha donosi i prve ograđene prostore u kojima se vežba mačevanje. U Grčkoj su to uglavnom bili poluotvoreni prostori, a u Rimu pored poluotvorenih i zatvoreni prostori. Vežbaonice su se pojavile prvenstveno iz potrebe da se tokom zimskog perioda, kad su uglavnom u svim kulturama ratne aktivnosti prekidane, mačevaoci vežbaju i održavaju u dobroj borbenoj formi.
Zatvorene škole mačevanja u Rimu nisu imale samo vojni značaj. One su bile još raširenije kad je reč o gladijatorskoj obuci. Zatvoreni prostori, koji su školama mačevanja po prvi put davali i fizičko obeležje škole i u tom smislu značili i podsticaj razvoja mačevanja, umnožavali su se sa pojavom srednjovekovnih zamaka i kasnije novovekovnih specijalizovanih sala za mačevanje.
Period srednjeg veka unosi dodatne novine u veštinu mačevanja. Od pada Rima do XIII veka postoji dominacija varvarskog, uglavnom instinktivnog mačevanja, da bi od XIII do prve polovine XV veka došlo do usavršavanja same veštine maševanja. Prve viteške škole mačevanja otvaraju se početkom XIII veka, a mačevanje se izučava ne samo kao veština, već i kao etika - mačevalac srednjeg veka je prvenstveno vitez. Mač se koristi ne samo u svetlu tehnike i veštine, već i u svetlu vere, istine, dobra, hrabrosti, dakle jednom rečju viteštva.
U drugoj polovini XV veka nastaju prve poluvojne, dvorske i civilne (građanske) škole mačevanja. Period novog veka se smatra vrhuncem i renesansom evropskog mačevanja. Mačevanje u tom periodu postaje prvenstveno kulturna, intelektualna, telesna, aristokratska i džentlmenska veština (kao jahanje, šah, bilijar, lov, itd). Mačevanje se u toj epohi po prvi put uči i razvija kao umetnost - ishod mačevalačke borbe postaje manje bitan od stila, načina zadavanja pogodaka protivniku, ali i intelektualni duel - telesni pokreti se izvode onoliko brzo koliko se protivnikovi potezi uočavaju. U tom smislu mačevalačka borba postaje u velikoj meri intelektualni duel u kome se prvenstveno madmeću brzo opažanje, razmišljanje, znanje, taktika, iskustvo, lukavstvo, a ne toliko refleks, snaga, uvežbanost i okretnost. Ova promišljenost u mačevanju novog veka je išla toliko daleko da su pravi majstori u borbi svesno, kao šahisti, uračunavali i namernu žrtvu pa su pristajali da budu lakše ili teže ranjeni ukoliko će sa ovom akcijom naneti protivniku smrt. Ovaj period je u svim evropskom zemljama, a posebno u Italiji, Francuskoj, Španiji, Nemačkoj i Engleskoj trajao veoma dugo, gotovo neprekinuto 400 godina o čemu svedoče i mnoge knjige o mačevanju iz tog doba, stvaranjem nacionalnih škola i evolucijom manufaktura i industija za izradu mačevalačkog oružja.
Savremeno doba donosi nove promene u veštini mačevanja. Mačevalačka veština koja se do kraja veka upražnjavala kao borbena i deo opšteg obrazovanja svakog gospodina ili oficira, se postepeno transformiše u sport.
Osnovne uzroke ove transformacije treba tražiti u promenama koje je sa sobom doneo XVIII vek - zabrane nošenja mačeva uz civilno odelo, zabrane vezane za dvoboje, nastojanja da se pacifikuje građanska klasa, da se spreči nastanak nesreća i povreda prilikom vežbanja, promene u pravilima mačevanja (dvoboj do prve krvi), nastanak novih vrsta mačeva i zaštitne opreme, jačanje takmičarskog duha kapitalizma i ravoj velikog broja sportova i slično. Uz sve to mačevanje postaje dostupno ženama i deci. Gotovo u svim zemljama Evrope dolazi do sankcionisanja rada škola mačevanja i ograničavanja rada učitelja mačevanja. Škole mačevanja se zatvaraju a učitelji mačevanja proteruju, a u nekim zemljama opstaju tako što su građanstvu počinju da nude pacifikovano mačevanje sa novom, izmenjenom i drugačijom vrstom mačeva, koja ovu veštinu pretvara u, za ono vreme, „društveno prihvatljivu igru“.
Tako je, početkom XIX veka, postojala podela na sportsko mačevanje namenjeno za široko građanstvo, dame i decu i retko, gotovo tajno ili u okviru vojnih i policijskih ustanova, učeno – borbeno mačevanje, koje nastavlja tradiciju tehnika, taktika i oružja koje je ova borbena veština ranije imala.
Kratka istorija mačevalačkog sporta
Sportsko mačevanje, o kojem je ovde reč, razvilo se iz ratničkog mačevanja. Jedan od prvih svedočanstava o njemu je refef u egipatskom hramu u Medinet Habu (oko 1.190. godine p. n. e.)a popratni hijeroglifi se tumače ovako: „Na mesto, pazi i divi se onome što će učiniti moja hrabra i spretna ruka“. Mačevali su se svi antički narodi. U Rimu se u posebnim školama, podučavala ta veština, verovatno od V. veka. Od 264. godine p. n. e. priređivale su se tamo borbe gladijatora (od lat. gladius = mač). Gladijatori su pripremani u mačevalačkim školama u kojima su držani pod vrlo strogom disciplinom. Krvave i okrutne gladijatorske borbe su Rimljani negovali uprkos njihovom nesportskom karakteru i njima se oduševljavali. Za razliku od Grčke, gde se nikad nisu prihvatile, u starom Rimu one su se održale sve do V veka.
Tradicija je nastavljena i kasnije, te je mačevanje kroz čitav Srednji vek korišteno kao način vojne obuke, ali i vrsta razonode.
Kako je hladno oružje vremenom zbog napretka ratne tehnike izgubilo prvobitni značaj, mač i sablja ostaju samo simbolično u sastavu paradnih uniforma mnogih vojska, a mačevanje se od ratne veštine i sredstava za rešavanje osobnih sporova (dvoboj) pretvara u moderan olimpijski sport, koji koristi savremenu elektronsku tehnologiju za registraciju pogodaka.
Mačevanje je kao sport uključen u program modernih Olimpijskh igara već na Igrama u Atini 1896. Ipak, zbog brojnih razlika u postojećim pravilima u prvim godinama tog sporta bilo je dosta nesporazuma, koji su konačno razrešeni 1913. godine osnivanjem Međunaordne mačevalačke federacije ili kraće FIE (od francuskog naziva Fédération Internationale d'Escrime). Ta godina se smatra i početkom razvoja moderne ere mačevalačkog sporta.
Moderno sportsko mačevanje koje kao osnovu ima evropsko mačevanje (za razliku od raznih oblika mačevalačkih veština Dalekog istoka među kojima se ističe japansko mačevanje - Kendo) rasprostranjeno je na svih pet kontinenata. Održavaju se svetska, evropska i nacionalna prvenstva, kao i mnogi međunarodni i nacionalni turniri širom sveta.
Mačevanje je i jedna od disciplina modernog petoboja.
Mačevanje u širem smislu označava borilačku veštinu u kojom se dva protivnika bore hladnim oružjem (mačem, sabljom, nožem) koje drže u ruci te njime pokušavaju ubosti ili saseći protivnika. U užem smislu, mačevanje se koristi kao naziv sporta u kojem se dva takmičara bore propisanim oružjem i zaštićeni su odgovarajućom zaštitnom opremom.
Istorija mačevalačke veštine u Evropi obuhvata dva osnovna perioda.
Epoha varvarstva
Ova epoha počinje sa izradom prvog mača a završava se sa prvim učiteljima mačevanja u Grčkoj. Tokom tog perioda, mačevalačko umeće se otkrivalo nasumice, i učilo najčešće uz posmatranje i imitaciju. Tehnike upotrebe mača su bile sasvim proizvoljne i individualne. Mačevanje gotovo da se nije ni učilo pošto je mač korišćen kao bilo koja alatka – sekira, batina ili motka. Mačevanje se nije zasnivalo toliko na sistematičnosti i promišljenosti mačevalačkih radnji koliko na tehnici udaraca koji će s najviše verovatnoće i sreće doneti pobedu, bez obzira na posledice. Mačem se rukovalo kružnim pokretima, kako bi se inercijom zadao što snažniji udarac. Mačevaoci ove epohe mačuju pretežno pod uticajem refleksa. Veštine mačevanja ovog tipa su se prenosile sa starijih na mlađe članove porodice.
Epoha škola
Epoha škola obuhvata četiri potperioda: antički, srednjovekovni, novovekovni i savremeno doba.
U antičkom periodu, mačevanje po prvi put postaje predmet organizovanog i sistematskog istraživanja, učenja i vežbanja. To znači da je mačevalac sistematskim radom stekao znanje o mačevanju i upražnjavao određeni tip i vrstu (školu) mačevanja koja ima svoje karakteristike po kojima se razlikuje od drugih škola, a stalnom vežbom je usavršavao svoju veštinu. Po prvi put se pojavljuju plaćeni učitelji mačevanja. Takođe, ova epoha donosi i prve ograđene prostore u kojima se vežba mačevanje. U Grčkoj su to uglavnom bili poluotvoreni prostori, a u Rimu pored poluotvorenih i zatvoreni prostori. Vežbaonice su se pojavile prvenstveno iz potrebe da se tokom zimskog perioda, kad su uglavnom u svim kulturama ratne aktivnosti prekidane, mačevaoci vežbaju i održavaju u dobroj borbenoj formi.
Zatvorene škole mačevanja u Rimu nisu imale samo vojni značaj. One su bile još raširenije kad je reč o gladijatorskoj obuci. Zatvoreni prostori, koji su školama mačevanja po prvi put davali i fizičko obeležje škole i u tom smislu značili i podsticaj razvoja mačevanja, umnožavali su se sa pojavom srednjovekovnih zamaka i kasnije novovekovnih specijalizovanih sala za mačevanje.
Period srednjeg veka unosi dodatne novine u veštinu mačevanja. Od pada Rima do XIII veka postoji dominacija varvarskog, uglavnom instinktivnog mačevanja, da bi od XIII do prve polovine XV veka došlo do usavršavanja same veštine maševanja. Prve viteške škole mačevanja otvaraju se početkom XIII veka, a mačevanje se izučava ne samo kao veština, već i kao etika - mačevalac srednjeg veka je prvenstveno vitez. Mač se koristi ne samo u svetlu tehnike i veštine, već i u svetlu vere, istine, dobra, hrabrosti, dakle jednom rečju viteštva.
U drugoj polovini XV veka nastaju prve poluvojne, dvorske i civilne (građanske) škole mačevanja. Period novog veka se smatra vrhuncem i renesansom evropskog mačevanja. Mačevanje u tom periodu postaje prvenstveno kulturna, intelektualna, telesna, aristokratska i džentlmenska veština (kao jahanje, šah, bilijar, lov, itd). Mačevanje se u toj epohi po prvi put uči i razvija kao umetnost - ishod mačevalačke borbe postaje manje bitan od stila, načina zadavanja pogodaka protivniku, ali i intelektualni duel - telesni pokreti se izvode onoliko brzo koliko se protivnikovi potezi uočavaju. U tom smislu mačevalačka borba postaje u velikoj meri intelektualni duel u kome se prvenstveno madmeću brzo opažanje, razmišljanje, znanje, taktika, iskustvo, lukavstvo, a ne toliko refleks, snaga, uvežbanost i okretnost. Ova promišljenost u mačevanju novog veka je išla toliko daleko da su pravi majstori u borbi svesno, kao šahisti, uračunavali i namernu žrtvu pa su pristajali da budu lakše ili teže ranjeni ukoliko će sa ovom akcijom naneti protivniku smrt. Ovaj period je u svim evropskom zemljama, a posebno u Italiji, Francuskoj, Španiji, Nemačkoj i Engleskoj trajao veoma dugo, gotovo neprekinuto 400 godina o čemu svedoče i mnoge knjige o mačevanju iz tog doba, stvaranjem nacionalnih škola i evolucijom manufaktura i industija za izradu mačevalačkog oružja.
Savremeno doba donosi nove promene u veštini mačevanja. Mačevalačka veština koja se do kraja veka upražnjavala kao borbena i deo opšteg obrazovanja svakog gospodina ili oficira, se postepeno transformiše u sport.
Osnovne uzroke ove transformacije treba tražiti u promenama koje je sa sobom doneo XVIII vek - zabrane nošenja mačeva uz civilno odelo, zabrane vezane za dvoboje, nastojanja da se pacifikuje građanska klasa, da se spreči nastanak nesreća i povreda prilikom vežbanja, promene u pravilima mačevanja (dvoboj do prve krvi), nastanak novih vrsta mačeva i zaštitne opreme, jačanje takmičarskog duha kapitalizma i ravoj velikog broja sportova i slično. Uz sve to mačevanje postaje dostupno ženama i deci. Gotovo u svim zemljama Evrope dolazi do sankcionisanja rada škola mačevanja i ograničavanja rada učitelja mačevanja. Škole mačevanja se zatvaraju a učitelji mačevanja proteruju, a u nekim zemljama opstaju tako što su građanstvu počinju da nude pacifikovano mačevanje sa novom, izmenjenom i drugačijom vrstom mačeva, koja ovu veštinu pretvara u, za ono vreme, „društveno prihvatljivu igru“.
Tako je, početkom XIX veka, postojala podela na sportsko mačevanje namenjeno za široko građanstvo, dame i decu i retko, gotovo tajno ili u okviru vojnih i policijskih ustanova, učeno – borbeno mačevanje, koje nastavlja tradiciju tehnika, taktika i oružja koje je ova borbena veština ranije imala.
Kratka istorija mačevalačkog sporta
Sportsko mačevanje, o kojem je ovde reč, razvilo se iz ratničkog mačevanja. Jedan od prvih svedočanstava o njemu je refef u egipatskom hramu u Medinet Habu (oko 1.190. godine p. n. e.)a popratni hijeroglifi se tumače ovako: „Na mesto, pazi i divi se onome što će učiniti moja hrabra i spretna ruka“. Mačevali su se svi antički narodi. U Rimu se u posebnim školama, podučavala ta veština, verovatno od V. veka. Od 264. godine p. n. e. priređivale su se tamo borbe gladijatora (od lat. gladius = mač). Gladijatori su pripremani u mačevalačkim školama u kojima su držani pod vrlo strogom disciplinom. Krvave i okrutne gladijatorske borbe su Rimljani negovali uprkos njihovom nesportskom karakteru i njima se oduševljavali. Za razliku od Grčke, gde se nikad nisu prihvatile, u starom Rimu one su se održale sve do V veka.
Tradicija je nastavljena i kasnije, te je mačevanje kroz čitav Srednji vek korišteno kao način vojne obuke, ali i vrsta razonode.
Kako je hladno oružje vremenom zbog napretka ratne tehnike izgubilo prvobitni značaj, mač i sablja ostaju samo simbolično u sastavu paradnih uniforma mnogih vojska, a mačevanje se od ratne veštine i sredstava za rešavanje osobnih sporova (dvoboj) pretvara u moderan olimpijski sport, koji koristi savremenu elektronsku tehnologiju za registraciju pogodaka.
Mačevanje je kao sport uključen u program modernih Olimpijskh igara već na Igrama u Atini 1896. Ipak, zbog brojnih razlika u postojećim pravilima u prvim godinama tog sporta bilo je dosta nesporazuma, koji su konačno razrešeni 1913. godine osnivanjem Međunaordne mačevalačke federacije ili kraće FIE (od francuskog naziva Fédération Internationale d'Escrime). Ta godina se smatra i početkom razvoja moderne ere mačevalačkog sporta.
Moderno sportsko mačevanje koje kao osnovu ima evropsko mačevanje (za razliku od raznih oblika mačevalačkih veština Dalekog istoka među kojima se ističe japansko mačevanje - Kendo) rasprostranjeno je na svih pet kontinenata. Održavaju se svetska, evropska i nacionalna prvenstva, kao i mnogi međunarodni i nacionalni turniri širom sveta.
Mačevanje je i jedna od disciplina modernog petoboja.
Poslednja izmena:
