Ma tako svi

[**Freya**]

ustajem kao da su me tukli, stalno se nesto brinem, u naletima me hvata depresija, brinem zbog posla, zbog para zbog dece zbog sebe...zabrinuto iscekujem sta ce nas sve snaci....kad legnem hiljadu stvari mi bombarduje mozak...nemam vremena nizasta a u principu nista tako bitno ne radim da ne mogu da odvojim vreme za na primer neku kafu sa drugaricom
i pozalim se drugarici a ona meni kaze ...ma tako svi
a ja se sve mislim ili je prolece pa kao meteropata sam podlozna uticaju vremena pa sam sva takva nikakva ili je prosto to neka atmosfera ovde gde zivimo...ili je prolece....i da li bas tako svi
a drugarice? sta vi kazete.....

Sto si osetljiviji to su ti misli kompleksnije. Nepisano pravilo.
Nisam savladala mehanizme iskljucivanja, neprestano prevrcem kroz glavu potencijalne situacije, opterecujem se i zamaram, manje vise bespotrebno jer svet svejedno ide svojim tempom, moja sekiracija i kombinatorika malo znace kako na opstem tako i na licnom planu.
Najgore je sto imam osecaj krivice da je to nesto nastrano pa se onda kao opustam na silu dok se u skrajnutom delu svesti nerviram jos vise jer ne mogu da se opustim!!!
Ja mislim da je u pitanju naprosto melanholican karakter.

 

[DeeLite]

Sto si osetljiviji to su ti misli kompleksnije. Nepisano pravilo.
Nisam savladala mehanizme iskljucivanja, neprestano prevrcem kroz glavu potencijalne situacije, opterecujem se i zamaram, manje vise bespotrebno jer svet svejedno ide svojim tempom, moja sekiracija i kombinatorika malo znace kako na opstem tako i na licnom planu.
Najgore je sto imam osecaj krivice da je to nesto nastrano pa se onda kao opustam na silu dok se u skrajnutom delu svesti nerviram jos vise jer ne mogu da se opustim!!!
Ja mislim da je u pitanju naprosto melanholican karakter.

ovo ko ja da sam piso, al da sam pametniji za jedno sedamdespet posto, jer nebi umeo sad ovako da ga sastavim, misim sročim...al to je to...

 

[Vexy]

ja bi majkemi volo da legnem i sanjam nešto lepo...
eo ako neka zna recepis kako da sanjam nešto lepo, neku palmu, neki žestoki seks ispod palme, il tako nešto - neka mi napiše...može i na pepe...
unapred zahvalan...

јесте, после да ти буде криво што је то само сан

 

[Пшеница селица]

Мислим да је то више неко засићење, умор који доноси рутина и верујем да свако то осети с времена на време.
Једини лек је понека ситна промена, а та кафа са другарицама је често делотворнија од оне свакодневне кафе, вреди је повремено практиковати,
наравно ако су праве другарице.

 

[Hellen]

ustajem kao da su me tukli, stalno se nesto brinem, u naletima me hvata depresija, brinem zbog posla, zbog para zbog dece zbog sebe...zabrinuto iscekujem sta ce nas sve snaci....kad legnem hiljadu stvari mi bombarduje mozak...nemam vremena nizasta a u principu nista tako bitno ne radim da ne mogu da odvojim vreme za na primer neku kafu sa drugaricom
i pozalim se drugarici a ona meni kaze ...ma tako svi
a ja se sve mislim ili je prolece pa kao meteropata sam podlozna uticaju vremena pa sam sva takva nikakva ili je prosto to neka atmosfera ovde gde zivimo...ili je prolece....i da li bas tako svi
a drugarice? sta vi kazete.....

Ја лично нисам баш у некој депресији, али у константној животној фрци јесам, но и сада бих имала воље и времена за дружења, но заиста доживљавам од околине овакву учмалост и инерцију...

До пре пар година много више смо се дружили, излазили, окупљали се на седељкама...онда су се десиле неке животне промене свима....и сви смо се закопали у своје бункере.
Помало већ одустајем до тога да стално будем ја та која ће да зове људе, да иницирам дружења и виђања...

Откад сам одустала од зивкања прошло је већ годину дана како се нисам чула са својом бившом цимерком и дугогодишњом (вишедеценијском) најбољом другарицом (једном од њих)... Она је незапослена, а сваки пут када бисмо се чуле (када бих је звала да се видимо и дружимо) кукала је како нема вреееемена....
Слично је и са осталима... Док су моја деца била мала подразумевало се да су журке код мене, да идем свугде и да их вучем са собом... Сада, када стицајем околности, две породице мојих пријатеља имају малу децу (под старе дане) они су ''окупирани децом'' и не стижу ништа ''због деце''....
Мој најбољи друг се потпуно изоловао после смрти жене...и тешко ми је због тога...

Онда смо ММ и ја решили да почнемо да се дружимо са новим људима... И једног дана смо позвали једну познаницу (разведена је)... И било нам је дивно, ћаскали смо сатима, баш смо се пронашли на истој таласној дужини, остала је до 1 после поноћи, рекла је да се дивно провела са нама, да јој јако пријамо као друштво, да ћемо се чешће виђати и дружити....и онда је нестала без трага...а кад год се случајно сретнемо кука како ''нема вреееемена''....

Не знам шта је то са људима моје генерације (или из мог окружења) и зашто се тако тешко покрећу....

 

[Пшеница селица]

Ја лично нисам баш у некој депресији, али у константној животној фрци јесам, но и сада бих имала воље и времена за дружења, но заиста доживљавам од околине овакву учмалост и инерцију...

До пре пар година много више смо се дружили, излазили, окупљали се на седељкама...онда су се десиле неке животне промене свима....и сви смо се закопали у своје бункере.
Помало већ одустајем до тога да стално будем ја та која ће да зове људе, да иницирам дружења и виђања...

Откад сам одустала од зивкања прошло је већ годину дана како се нисам чула са својом бившом цимерком и дугогодишњом (вишедеценијском) најбољом другарицом (једном од њих)... Она је незапослена, а сваки пут када бисмо се чуле (када бих је звала да се видимо и дружимо) кукала је како нема вреееемена....
Слично је и са осталима... Док су моја деца била мала подразумевало се да су журке код мене, да идем свугде и да их вучем са собом... Сада, када стицајем околности, две породице мојих пријатеља имају малу децу (под старе дане) они су ''окупирани децом'' и не стижу ништа ''због деце''....
Мој најбољи друг се потпуно изоловао после смрти жене...и тешко ми је због тога...

Онда смо ММ и ја решили да почнемо да се дружимо са новим људима... И једног дана смо позвали једну познаницу (разведена је)... И било нам је дивно, ћаскали смо сатима, баш смо се пронашли на истој таласној дужини, остала је до 1 после поноћи, рекла је да се дивно провела са нама, да јој јако пријамо као друштво, да ћемо се чешће виђати и дружити....и онда је нестала без трага...а кад год се случајно сретнемо кука како ''нема вреееемена''....

Не знам шта је то са људима моје генерације (или из мог окружења) и зашто се тако тешко покрећу....

Људи често избегавају одласке у госте и позивање гостију зато што немају пара, они уврте себи у главу да кад год иду код неког морају да се покажу, па да донесу кафу, чоколаде деци итд., а кад зову госте да мора да буде богато послужење, све по реду. Или ако треба негде да се изађе, срамота их да наруче само једно пиће, па онда и то избегавају и тако се постепено губи блискост међу људима и све мање се виђају. Као да није довољно кад ти неко дође понудити га само кафом, а кад би се чешће виђали, не би ни имали потребу да доносе неке ствари тим људима код којих иду.
На кажем да је ово случај код тебе, више причам из искуства, пошто видим шта се дешава код пријатеља мојих родитеља.

 

[**Freya**]

ovo ko ja da sam piso, al da sam pametniji za jedno sedamdespet posto, jer nebi umeo sad ovako da ga sastavim, misim sročim...al to je to...

Pametan si ti cim imas unutrasnji zivot.

Ukoliko uzmemo da coveka modeluje prenatalni period, postoji prenatalna psihologija, pa genetika, pa drustveno-politicka klima, pa porodicni uticaji, pa slobodna volja, pa prirodni, verski, moralni uticaji i sta sve ne, dolazimo do zakljucka da je covek veoma kompleksno bice i da prosek, ili nesto sto se zove prosek, jednostavno ne postoji jer svaki covek ima mrvu Dostojevskog u sebi samo zavisi od vaspitanja, inteligencije, modela ponasanja i drustveno prihvacenih modela koliko ce u sebi cega naci. Recimo, ako se od nas trazi da budemo tupava publika Velikog brata mi cemo biti tupava publika iako vecina ispred tv-a ni najmanje nije tupava samo nije navikla da razmislja. Sto je najgore, time se hvali i to smatra dobrim.

 

[zla baba]

јесте, после да ти буде криво што је то само сан

ebem ti...ne mogu da se setim da sam skoro sanjalaili zaboravim...