(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
MA SAD ĆU JA.....
Jel vidiš onaj oblak plavi?
Eee...taj je u mojoj glavi
Jel vidiš onu tugu tamo?
Ma...i ta po nekad svrati kod mene vamo
Jel vidiš onaj ružin grm?
Baš od njega imam u prstu trn
Jel vidiš onu tamo reku?
Eee...kraj te vode suze manje peku.
Jel vidiš sunce što te peče?
Samo da znaš...njegovi zraci me leče.
Jel vidiš kišu kako pada?
Ne vidiš....naravno kad ne pada
Al’ sad ću ja da budem kiša
Po tebi svuda kapi mene
Posle će sunce da grane
Dugu da donese, dušama je prinese
Znaš, kao onda što je bilo
Pa ću se popeti na šarenu dugu
Manuću osmehom
I oteraću tu tvoju tugu....
I ovu moju što je vodiš za ruku
A ona se prepustila....glupača bre
Umesto da se sopstvenoj tugi odupre
Jer znaš.....i ja svoje tuge imam
i ako si zaboravio i udarce sudbe primam
Al i jedan oblak divni što sakriven jezdi vazda
Duša mu je moja gazda
Ma, sad ću ja ...
Ili.....hoćeš da se zajedno popnemo na dugu?
Ajde....daj mi ruku ...
kad kažem ...bre..
počinjem da gubim strpljenje
. 
PS Dobro vam jutro blogerski svete.....nedelja......ajd svako na svoj oblak
izgleda da je do mene....ne mogu uvijek svu krivicu na komp prebacivati..
što ti pade na pamet baš ovo 
