Ma kome je do neba, bitno da se smejemo

Sedim ja tako na terasi jedan dan kad dobih poruku:
"Bacaj dzezvu na sporet, tu sam za dva minuta."
Bacih ja dzezvu na sporet, malo bukvalnije nego sto sam nameravala, kad gle, odli se taman dovoljno vode da ostane za dve kafe.
Namignuh ja dzezvi, zasista ona voda na mene i to uplasi neku komsijsku macku koja mi se tu uzverala na sto spremna da srusi solju.
Korisna neka dzezva.
Taman sto sam sela nazad i pripalila cigaretu, kad ono dezva opet susti.
Ustanem da vidim sta joj je, kad zazvone vrata, ej, nikad ih ne bih cula sa terase.
Pocnem tu vec da se plasim dzezve, postala je obavestajna.
"Sta ti je, od kad ti zvonis na vrata??"
"A sta znam, da ti nije neko tu....."
"A ko ce meni.."
Susti dzezva opet. Gledam ja nju, susti ona na mene.
"Covece gore ti novine!!"
"Sta??" upitah ja.
"Novine ti gore na terasi covece!! Pala ti je cigara na njih!! Daj vode."
Nalih neku serpu tu vodom i prosuh po terasi.
Prestade dzezva da susti.
Ugasih sporet.
"Uzimaj jaknu," rekoh, "idemo na kafu."
Sedosmo mi tu negde malo dalje na kafu, ispricah ja za dzezvu.
Dugo se tako nismo smejali.
"Ej, vidi nebo, oluja ce."
"Ma kome je do neba, bitno da se smejemo!!" rekoh ja.
Nije dva minuta proslo, sljusti se na nas kisa.
Nastavili smo da se smejemo.
Da sam mogla, cula bih dzezvu u kuci kako susti.