- Poruka
- 129.341
ova polina tema mi je dala ideju za ovu temu
https://forum.krstarica.com/threads/gastarbajterska-sela.954788/
Nauka ne objašnjava da li je gradnja velelepnih grobnica povezana s religijskim osećanjima, dok je tumačenje naroda izričitije: vidiš komšiju da je podigao dva sprata, pa ti sebi izgradiš treći.
Običaj zidanja velelepnih grobnica nalik stambenim objektima u istočnoj Srbiji nije nepoznat, a kad se o njemu priča, često se zalazi u hiperbole tipa "u njima ima televizora, zamrzivača...". Time se naglašava negativan odnos prema preterivanju koje neimari tih, maltene mauzoleja sa jakom dozom kućnog ambijenta, unose u pijetet prema umrlim članovima porodice. Iako nauka nema preciznog objašnjenja da li je to povezano sa religijskim osećanjima, bez obzira na obavezni krst na vrhu, tumačenje naroda je jednostavno: vidiš komšiju da je podigao dva sprata, pa ti sebi napraviš treći.
Uvek se radi o gastarbajterima čija su domaćinstva pusta a raskošna, palate optočene gipsanim figurama i basnoslovno skupim kapijama. S tim što su na grobu ispisane generalije pa nema zabune kome zdanje pripada. Međutim, sve to je na prvu loptu, dok ne zađeš sa graditeljima u razgovor, kad se otkrivaju finije nijanse te pojave.
Selo Osnić kod Boljevca, naseljeno vlaškim življem, ima tek nekolicinu izglednijih kuća. Otprilike toliko je i zgradica od cigle među običnim humkama. Najuočljivija je „garsonjera“ Končatović Zaviše, preminulog u tridesetim godinama, kada je još toliko toga hteo. U njoj je celokupno pokućstvo, moderno osamdesetih prošlog veka, a sad pomalo izanđalo, kao što, s dugim vremenom, bledi i bol za pokojnikom. Tu je dvosed, sve sa ukrasnim jastucima, polica sa raznoraznim sitnicama, tepih, stočić, zavese, lampe.. Tu su i Zavišine papuče.
Kad je Zaviša poginuo, baba i ja nismo znali šta ćemo od muke - priča Zavišin otac Milivoje, penzionisani rudar iz Esena u Nemačkoj. Govori bez nelagode pa je i nama lakše da ga zapitkujemo. Mladić je krenuo na neko "veselje u Paraćin, zakucao se ganc novim ‘kadetom‘ u drvo", Milivoje pokazuje još tišteću notu kajanja. Kud mu kupi taj auto što mu je došao glave, iako je za tragediju očito kriva koja čašica rakije više. O tome otac ne govori, već izrezbarena Zavišina fotografija na mermernoj ploči na fasadi bele kućice. Ljupka je baš zbog iskrivljenja, predimenzionirane šake koja nazdravlja. Opisu Zavišinih navika doprinose i pozlaćeni stihovi "voleo je život koji mu se dade", i "uvek vedar do zadnjeg daha".
FOTO: RAS / RAS SRBIJA
Da li nečeg ima ili nema posle, Milivoje ne zna ili ga je sramota da prizna da posle radnog veka provedenog na Zapadu i dalje veruje u zagrobne "koještarije". Ali sinovljev "apartman" s tim ne povezuje, kao što negira da ga je podigao "da se diči", kao što selo podozreva. Prosto, baba i on "nisu znali šta će od sebe", pa su sina prvo sahranili u običnu raku, "sa sve kaučem". Čim je sneg okopneo, podigli su "garsonjeru", opremljenu do najsitnijih detalja koje je Zaviša voleo.
Docnije su u grobnicu upali lopovi, ukrali satove i druge drangulije. Ko drugi do "njegovi seljaci", sigura Milivoje. "Mislili su da će tu da nađu zlato i pare", uveren je, otkrivajući, zapravo, širu sliku - zašto u tim posthumnim kućama nema televizora i zamrzivača. Ako ih je ikad i bilo, nestali su u pljačkaškim pohodima i tako zatrli običaj još komfornijeg opremanja tih neobičnih grobnica.
ORIGINALNOST: Grobnica kao staklena bašta
Nije Milivoje prvi u Osniću koji se latio memorijalnog neimarstva. Praksu je započeo otac mladića koji je poginuo na ratištu, a sad počiva nedaleko. Donet u crnoj kesi, nikad viđen mrtav roditeljskim očima jer kesu nisu otvarali. Pa još uvek gaje nadu da će živ da se pojavi.
U srpskom selu Trnovči, nedaleko od Petrovca na Mlavi, spomen na jednu Lelu održava zdanje nalik prodavnici suvenira. Fasade sve u staklu, okružene nizom kandila, ikebanama od plastičnog cveća, garniturom za sedenje od kovanog gvožđa, da se odmori "prodavac" ili putnik namernik. Belu figuru mlade žene u prirodnoj veličini, u "izlogu" okružuju stotine anđelčića, keramičkih figurica, lutkica, što obznanjuje dob preminule, ni žene ni deteta. Da je bila udata govori druga humka njenog, još živog, supruga. Dva spomenika u obliku polutki srca, Leli, sa damskom tašnicom u ruci, daju obris krila.
I unutrašnjost je dekorativna, stočić oslonjen na tri kamena delfina, ćilimi, obavezni čiviluk. Pažljivim zagledanjem može se uočiti da su brojne svetiljke na solarni pogon. Te pretpostaviti - da grobnica blista noću.
Dok čekamo da se smrkne, ćaskamo sa komšijama. Narogušenim, jer slute da ćemo "mrtve izvrgnuti ruglu".
- Bilo je u našim novinama da groblje u Trnovči čeka još samo kanalizaciju - prepričava ljutito jedna meštanka. Primedba lokalnih novinara nije daleko od istine, s druge strane puta niklo je čitavo naselje. Sve u jonskim, dorskim i drugim stubovima, slavolucima sa zavijucima, terasama, klupama
Ali samo će Lelinu grobnicu uskoro obasjati svetlost stotine lampica. Grupa po grupa, one se pale, trepte u taktu poja zrikavaca. Prizor je čaroban, da došljak zaboravi na kakvom je, zapravo, mestu, pa se, pričaju, jedan kamiondžija tokom noći ovde zaustavio, očekujući da će izjutra imati gde da kupi odličan doručak. Ujutru je pobegao glavom bez obzira. Što opet skreće pažnju na mogućnost da je razlog svom tom čudu - strah od smrti. Iskonski, ugrađen u svaku ćeliju čoveka. Ali jedina izvesna, smrt pre ili kasnije dođe. Često zatekne usred sticanja ovozemaljskih dobara. Tako u jednoj grobnici, sličnoj Lelinoj i u njenom susedstvu, počiva čitava porodica. Više nema nikog da zalegne u baštenske ligeštule, zgurane iza nadgrobnih ploča, da malo počisti stepenište. Nema bliskih srodnika ni da razdele imanje. Kao da se smrt ruga besmislenom ljudskom naporu.
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/l...i-kuce-na-grobljima-u-istocnoj-srbiji/x44v7rj
https://forum.krstarica.com/threads/gastarbajterska-sela.954788/
LUKSUZ ZA ONAJ SVET
Nauka ne objašnjava da li je gradnja velelepnih grobnica povezana s religijskim osećanjima, dok je tumačenje naroda izričitije: vidiš komšiju da je podigao dva sprata, pa ti sebi izgradiš treći.
Običaj zidanja velelepnih grobnica nalik stambenim objektima u istočnoj Srbiji nije nepoznat, a kad se o njemu priča, često se zalazi u hiperbole tipa "u njima ima televizora, zamrzivača...". Time se naglašava negativan odnos prema preterivanju koje neimari tih, maltene mauzoleja sa jakom dozom kućnog ambijenta, unose u pijetet prema umrlim članovima porodice. Iako nauka nema preciznog objašnjenja da li je to povezano sa religijskim osećanjima, bez obzira na obavezni krst na vrhu, tumačenje naroda je jednostavno: vidiš komšiju da je podigao dva sprata, pa ti sebi napraviš treći.
Uvek se radi o gastarbajterima čija su domaćinstva pusta a raskošna, palate optočene gipsanim figurama i basnoslovno skupim kapijama. S tim što su na grobu ispisane generalije pa nema zabune kome zdanje pripada. Međutim, sve to je na prvu loptu, dok ne zađeš sa graditeljima u razgovor, kad se otkrivaju finije nijanse te pojave.
Selo Osnić kod Boljevca, naseljeno vlaškim življem, ima tek nekolicinu izglednijih kuća. Otprilike toliko je i zgradica od cigle među običnim humkama. Najuočljivija je „garsonjera“ Končatović Zaviše, preminulog u tridesetim godinama, kada je još toliko toga hteo. U njoj je celokupno pokućstvo, moderno osamdesetih prošlog veka, a sad pomalo izanđalo, kao što, s dugim vremenom, bledi i bol za pokojnikom. Tu je dvosed, sve sa ukrasnim jastucima, polica sa raznoraznim sitnicama, tepih, stočić, zavese, lampe.. Tu su i Zavišine papuče.
Kad je Zaviša poginuo, baba i ja nismo znali šta ćemo od muke - priča Zavišin otac Milivoje, penzionisani rudar iz Esena u Nemačkoj. Govori bez nelagode pa je i nama lakše da ga zapitkujemo. Mladić je krenuo na neko "veselje u Paraćin, zakucao se ganc novim ‘kadetom‘ u drvo", Milivoje pokazuje još tišteću notu kajanja. Kud mu kupi taj auto što mu je došao glave, iako je za tragediju očito kriva koja čašica rakije više. O tome otac ne govori, već izrezbarena Zavišina fotografija na mermernoj ploči na fasadi bele kućice. Ljupka je baš zbog iskrivljenja, predimenzionirane šake koja nazdravlja. Opisu Zavišinih navika doprinose i pozlaćeni stihovi "voleo je život koji mu se dade", i "uvek vedar do zadnjeg daha".
FOTO: RAS / RAS SRBIJA
Da li nečeg ima ili nema posle, Milivoje ne zna ili ga je sramota da prizna da posle radnog veka provedenog na Zapadu i dalje veruje u zagrobne "koještarije". Ali sinovljev "apartman" s tim ne povezuje, kao što negira da ga je podigao "da se diči", kao što selo podozreva. Prosto, baba i on "nisu znali šta će od sebe", pa su sina prvo sahranili u običnu raku, "sa sve kaučem". Čim je sneg okopneo, podigli su "garsonjeru", opremljenu do najsitnijih detalja koje je Zaviša voleo.
Docnije su u grobnicu upali lopovi, ukrali satove i druge drangulije. Ko drugi do "njegovi seljaci", sigura Milivoje. "Mislili su da će tu da nađu zlato i pare", uveren je, otkrivajući, zapravo, širu sliku - zašto u tim posthumnim kućama nema televizora i zamrzivača. Ako ih je ikad i bilo, nestali su u pljačkaškim pohodima i tako zatrli običaj još komfornijeg opremanja tih neobičnih grobnica.
ORIGINALNOST: Grobnica kao staklena bašta
Nije Milivoje prvi u Osniću koji se latio memorijalnog neimarstva. Praksu je započeo otac mladića koji je poginuo na ratištu, a sad počiva nedaleko. Donet u crnoj kesi, nikad viđen mrtav roditeljskim očima jer kesu nisu otvarali. Pa još uvek gaje nadu da će živ da se pojavi.
U srpskom selu Trnovči, nedaleko od Petrovca na Mlavi, spomen na jednu Lelu održava zdanje nalik prodavnici suvenira. Fasade sve u staklu, okružene nizom kandila, ikebanama od plastičnog cveća, garniturom za sedenje od kovanog gvožđa, da se odmori "prodavac" ili putnik namernik. Belu figuru mlade žene u prirodnoj veličini, u "izlogu" okružuju stotine anđelčića, keramičkih figurica, lutkica, što obznanjuje dob preminule, ni žene ni deteta. Da je bila udata govori druga humka njenog, još živog, supruga. Dva spomenika u obliku polutki srca, Leli, sa damskom tašnicom u ruci, daju obris krila.
I unutrašnjost je dekorativna, stočić oslonjen na tri kamena delfina, ćilimi, obavezni čiviluk. Pažljivim zagledanjem može se uočiti da su brojne svetiljke na solarni pogon. Te pretpostaviti - da grobnica blista noću.
Dok čekamo da se smrkne, ćaskamo sa komšijama. Narogušenim, jer slute da ćemo "mrtve izvrgnuti ruglu".
- Bilo je u našim novinama da groblje u Trnovči čeka još samo kanalizaciju - prepričava ljutito jedna meštanka. Primedba lokalnih novinara nije daleko od istine, s druge strane puta niklo je čitavo naselje. Sve u jonskim, dorskim i drugim stubovima, slavolucima sa zavijucima, terasama, klupama
Ali samo će Lelinu grobnicu uskoro obasjati svetlost stotine lampica. Grupa po grupa, one se pale, trepte u taktu poja zrikavaca. Prizor je čaroban, da došljak zaboravi na kakvom je, zapravo, mestu, pa se, pričaju, jedan kamiondžija tokom noći ovde zaustavio, očekujući da će izjutra imati gde da kupi odličan doručak. Ujutru je pobegao glavom bez obzira. Što opet skreće pažnju na mogućnost da je razlog svom tom čudu - strah od smrti. Iskonski, ugrađen u svaku ćeliju čoveka. Ali jedina izvesna, smrt pre ili kasnije dođe. Često zatekne usred sticanja ovozemaljskih dobara. Tako u jednoj grobnici, sličnoj Lelinoj i u njenom susedstvu, počiva čitava porodica. Više nema nikog da zalegne u baštenske ligeštule, zgurane iza nadgrobnih ploča, da malo počisti stepenište. Nema bliskih srodnika ni da razdele imanje. Kao da se smrt ruga besmislenom ljudskom naporu.
Statusni simbol
- Sve što čovek radi ima određenu funkciju, a izgradnja raskošnih grobnica nosi statusnu poruku - kaže etnolog Paun Durlić. Kod Vlaha, kojima se Durlić bavi, treba uzeti u obzir i snažnu predstavu o besmrtnosti. Uverenje, usađeno u gene, da je sve što ostaviš na grobu potrebno onom sa drugog sveta. Uostalom, dodaje, zar nije bolje da, ko može, izgradi grobnicu, nego da mu novac "istruli u banci". Jer, ovako zaradi i majstor-zidar, staklorezac, skulptor, tekstopisac tužnih stihova... Srpska nauka fenomen nije dovoljno razmotrila, pa postoji samo jedna studija dr Ivana Kovačevića od pre tridesetak godina, o kapelama u Malom Mokrom Lugu.Mauzolej za Hanu
U starom groblju u Kučevu, nalik vikend-naselju izdvaja se jedan mauzolej. Mermernog okvira, sav je u staklu, a unutra ogromni roze plišani medvedi. Malena Hana nije živela ni godinu dana, preminula je iste godine kao i njena majka.Takmičenje
U siromašnijim selima pečalbara grobnice su tek sa naznakama luksuza. Umetnički izrađenih svodova, fotografijama u mermeru sa statusnim simbolima ("mercedesom", zlatnim kajlama) i osnovnim kućevnim stvarima. Bogatija mesta pak odišu grobljanskim progresom.https://www.blic.rs/vesti/drustvo/l...i-kuce-na-grobljima-u-istocnoj-srbiji/x44v7rj
