LUKA
Pošto sam dosta filozofirala ovih dana.....reših da se vratim u realan život. Nije savršen, ali je moj, glumce obožavam........i kada bih imala mogućnost da biram, ovu glumačku ekipu bih opet izabrala.
Ha........četvrti razred.......Okupismo se u onom oklopljenom dvorištu gde stojimo, pušimo i razgovaramo. Pozdravljamo se srdačno, saučesnički........kao borci koji su prošli isti rat, kao ljudi koji boluju od iste bolesti. Osmesi nam ne silaze sa lica.......oni su naši ratnici, naši branioci od stresa, od nas samih. Čvrsto se drže ti osmesi evo, već četvrtu godinu.......kako i ne bi kad pogledamo u naše sinove, zdravi, pravi i dobri......sa samo jednom falinkom......lenji su za knjigu......ali kad pogledate statistički, sa tom jednom manom, oni su i dalje vrhunskog kvaliteta. Još samo jednu godinu i našoj golgoti je kraj......i zbog toga se smešimo, jer ga naziremo. Ulazimo u zgradu i onim dugačkim hodnicima u učionicu. Dolazi razredni, profesor fizičkog. Deca ga vole i poštuju........nama je to dovoljno. Dugo je tu, reč mu se ceni.....
A ovi naši alajmani........kao da su se malko uozbiljili........mislim, stvarno je bio red. Sve nešto mislim, da je bila i po neka devojčica u odeljenju, možda bi brže sazreli, jer one su ozbiljnije, radnije, sistematičnije od ovih naših dvometraša.
PotrefilO se njihovo izučavanje poslednjeg razreda srednje škole sa svim tim prosvetnim inspekcijama. Profesori malo popustiše lance, ovi naši se kanda malo smiriše.........ili se to nama napaćenim roditeljskim dušama samo činilo. Rekla bih da smo se navikli, da smo svi onako kolektivno došli do zaključka da imamo sreće sa decom. Posebno kad pogledamo neku drugu decu, njihove drugare iz osnovne škole.......svakakvih priča o drogi, lumperajkama, pijančenjima, tučama, sektama, trudnoćama, radjanjima i abortusima, bandama, noževima i pištoljima, kradjama i vožnji u pijanom stanju.....da, mi smo sretni roditelji. U tim njihovim godinama, i u tim našim godinama, postajemo svesni svoje sreće što naši sinovi ne prave takve izgrede.........ipak smo ih dobro napravili.
Njihov razredni, čovek sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa momcima tog uzrasta, je upravo to potencirao. Insistirao je da se cene njihove vrline, privrženost porodici, poštovanje prema starijima, radnost i spremnost da pomognu svakome, složnost koju su ispoljavali u svakoj situaciji.
Svakako da smo ih svi terali da uče, svakako da ih je i on kontrolisao, opominjao ali to više nije bilo tako frustrirajuće i za njih i za nas. Mi smo se i dalje okupljali u separeima, i dalje smo se smejali i prepričavali dogodovštine, smišljali planove kako da ih malo privežemo za knjigu........ali bih slagala ako bih rekla da je bilo tako strašno kao na početku.
Došao je i kraj školske godine. Svi su položili. Neki su upisali fakultete, neki počeli da rade a neki su samo neobavezno momkovali. Naš sin je upisao privatni fakultet, prirodni nastavak srednje škole. Daje ispite, promenio se.......nije da uči svaki dan, i dalje je kampanjac, ali polaže ispite u roku. Većina tih dečaka za koje znam, su i dalje dobra deca, ne prave probleme porodici, vrlo lepo i uspešno su se uklopili u nove sredine. To je ono što roditelja treba da čini ponosnim. Svakako da je divno kada dete uči i redja dobre ocene, znam kako je i to jer je ćera bila takav učenik, ali, sada kad pogledam u nazad, rekla bih sledeće......
Roditelj je dužan da gleda, sluša, prati sa kim se deca druže. na kraju krajeva, nisu deca tražila da ih radjate, već je to vaša odluka. Ako imate dete kao što je ovo naše muško, u svemu dobro i pametno ali sa manom "neću da učim".....ne očajavajte, ne kidajte sebe, samo ga stalno kontrolišite u školi, pričajte sa njim, neka dovodi drugare kući, da oseti da nije samo, da zna da ste tu, da zna da vas je briga. Opominjite, pretite, kažnjavajte ali morate biti tu, uvek uz svoje dete da mu date sigurnost,jer samo dete koje je sigurno u sebe i podržku porodice ne srlja u gluposti...pa čak i kada ih počini, zna da uvek može da se obrati vama.....a kako će to znati ako ga ne naučite. Buniće se protiv vaše kontrole, a koja se mladost ne buni, ali će ipak da im bude drago jer kontrola znači da neko brine o njima i oni to vrlo dobro znaju. Na roditeljskim sastancima će vam biti neprijatno, ali nikad ne govorite da je vaše dete glupo, jer nije, ono je samo lenjo za učenje i niko nema prava da ga naziva glupakom.
Mi smo luka a oni moreplovci. Odlaze odmorni a vraćaju se umorni naši mladi putnici. Mi smo tu da snenom pustolovu damo mek jastuk, da nahranimo gladnog, da utešimo nesrećnog,
da slušamo ispovesti i damo savete iako to niko od nas ne traži, da se radujemo kada i mornari, da poželimo sretan put ali da mladog avanturistu prvo obučemo u samopuzdanje i veru u nas, da ga nahranimo ljubavlju i poverenjem, a onda mu osmehom mahnemo.
Imamo pravo da kažemo "Ovo će mi dete izede džigericu s ovu njegovu/nu školu" kao što bi to rekla moja gospa Mara........ali se smešite u sebi .......zato što samo u školi postoji popravni ispit i nikada više.
