хан Ацо
Veoma poznat
- Poruka
- 11.235
Nije bio lud,nego je bio jedan od najmocnih i sposobnih vladara u Evropi u srednjem veku.
https://en.wikipedia.org/wiki/Krum
-
- Popularno:
- Proboj solunskog fronta
- "Pomaže Bog i 3 prsta: Telo srpskog...
- Od dečaka Bajice do velikog vezira...
- Republika Srpska zabranila ulazak...
- Ovo je novi pevač "Riblje čorbe": "Bora...
- Ubio je u vozu iz čista mira
- Ko će doći poslije Vučića?
- Тотални интернет мрак у Путиновој...
- Zasto srpski nacionalisti ne vole Tita?
- NOVOSTI: Četiri milijarde uloženo u...
Ludilo vladara
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
https://en.wikipedia.org/wiki/Krum
Viviana Greena, "The Madness of Kings" nudi nam popis od Nerona do Hitlera.
u “Ludilu kraljeva” (“The Madness of Kings”) iznosi snažne argumente u prilog činjenici da je narušeno psihičko zdravlje vladara i državnika odigralo ključnu ulogu u mnogim povijesnim situacijama; čak i bez iznošenja argumenata, zbirka “čudaka” koji su zaslužili svoja poglavlja u ovoj knjizi govori više nego dovoljno!
Od rimskoga doba, Kaligule i Nerona, pa do “luđaka u vojničkim čizmama” (Mussolinija, Hitlera, Staljina), Green se upustio u proučavanje impresivnoga društvanca koje gotovo u potpunosti dokazuje tvrdnju lorda Actona: “svaka vlast kvari, ali neograničena vlast kvari neograničeno”. A narodi koji su imali na vlasti “lude” vladare svakako su imali razloga za zabrinutost: osobna psihička trauma jedne osobe mogla je na koljena baciti cijelu jednu državu. Stavljajući bolesti vladara u kontekst povijesnih događaja, Green pokušava objasniti kako je njihovo psihičko stanje utjecalo na razvoj događaja toga vremena.
A engleskih vladara koji su “popustili” u segmentu duševnog zdravlja nije nedostajalo. Richard II, osoba s naslovnice knjige, engleski vladar s kraja 14. stoljeća, po mišljenju njegova suvremenika, biografa, do pred kraj vladavine postao je “gunđavi neurotik koji je brzo tonuo u stanje akutne melankolije”. Istovremeno, priča se da je Richard II bio apsolutno najbolje obrazovana osoba na mjestu kralja; čitao je i puštao druge da mu čitaju, uživao je u umjetnosti, glazbi, bio je pokrovitelj pisaca i slikara. Za to je doba prilično neobično da prijestolje nasljeđuje osoba s primarno estetskim, a ne vojnim naklonostima, zaključuje Green.
Kada je došao na prijestolje, Richard II počeo se čudno ponašati; katkada bi samo satima šutke sjedio na prijestolju, a dvorani bi se naklonili samo kada bi kimnuo glavom. S vremenom se počeo baviti mišlju kako je njegova funkcija zapravo kralj Svetog Rimskog Carstva, no suvremeni psiholozi kažu kako je Richard II ipak bio jedan od “normalnijih” engleskih kraljeva te da u njega nema očitih znakova šizofrenije već, možda, tek samo depresije; ona je uistinu povremeno bila akutna, na granici manično-depresivnog ludila, kaže Green. U konačnici je odstupio s vlasti, uništen potpunom melankolijom kojoj se predao, navodno se izgladnjevši čak do smrti. Nije čudno da je stoga poslužio kao idealan lik za jednu od Shakespeareovih “kraljevskih” drama.
Jedan engleski kralj uistinu predstavlja živopisnu individuu: skladao je i svirao glazbu, obožavao umjetnost, utjerivao strah u kosti svojim neprijateljima, potaknuo izgradnju fantastičnih građevina istovremeno dok je rušio samostane, ženio se, razvodio, skraćivao svoje bivše žene za glavu, raskidao s crkvama, osnivao crkve. Jasno je o kome je riječ – Henry VIII. Kao što kaže Green, “renesansni knez par excellence“! Iako je povijest mentalnih bolesti tekla je njegovom kraljevskom lozom – prapradjed bio je šizofreničar – u početku je svoje vladavine Henry VIII bio energetičan, omiljen kralj, s jasnim ciljem da od Engleske učini najmoćniju zemlju na kontinentu.
Njegovi se kasniji postupci – poput optuživanja dvaju supruga za veleizdaju i njihova smaknuća – teško mogu pripisati nekoj konkretnoj bolesti, ali “težak poremećaj osobnosti”, kaže Green, prilično dobro opisuje ono od čega je Henry VIII vjerojatno patio. Henry VIII jedno je govorio, a drugo radio, predstavljao je klasičan slučaj licemjernog ponašanja pa je na kraju uistinu počeo vjerovati vlastitim lažima. Do pred kraj njegove vladavine, teror je – piše Green – postao uobičajeno političko sredstvo; bilo je godina kada bi se uhićivalo i po pedesetak istaknutih javnih ličnosti čije se razmišljanje nije poklapalo s Henryjevim. Suvremenici su ga opisivali kao “najopasnijeg i najokrutnijeg čovjeka na svijetu”.
Dok se kod Henryja VIII donekle može utvrditi o čemu se radilo, vrhunac neobjašnjivog ludila engleskih kraljeva svakako je “ludi Đuro”, kako ga naziva prevoditelj; George III ulazio je u stanja psihičke slabosti i potom se vraćao iz njih. I tako nekoliko puta tijekom svoje kasnije vladavine – ali bez jasno utvrđene dijagnoze. Neki njegovi suvremenici spominjali su šizofreniju i maničnu depresiju, ali moderna znanost, zaključuje Green, simptome Georgea III ne može neupitno svrstati niti pod jednu psihičku bolest, naročito ne tijekom prvih dvadesetak godina vladavine kada je bio “neurotičan, mrzovoljan i šutljiv” ali ipak u psihičkom pogledu uglavnom zdrav. Liječnici toga doba zaključivali su u kasnijim godinama vladavine kako kralj pati od “privremenoga ludila” koje je čak – vjerojatno – bilo posljedica fizičke bolesti.
George III navodno je često ulazio u vlastiti svijet mašte, zamišljajući čak i potopljeni London, a takve su se epizode i napadi kratkotrajnoga ludila i “isključivanja” iz stvarnoga svijeta ponavljale do kraja njegove vladavine. Liječnici su bili nemoćni.
(Uzgred – priča o ludilu Georgea III mogla bi vam biti poznata iz jedne humoristične serije. U trećoj sezoni “Crne Guje”, George III nije sposoban upravljati kraljevstvom zbog svojega ludila – čak se i pojavljuje potpuno “šašav” u jednoj ili dvije epizode – pa je stoga upravljanje kraljevstvom prepušteno njegovom tupastom sinu, princu-regentu Georgeu. No, George III pojavljuje se samo u zadnjoj, šestoj epizodi ove sezone.)
Iako se radi o povijesnoj literaturi, Greenova je knjiga izuzetno pitko štivo i za čitanje na plaži tijekom ljeta. Deset do dvadeset stranica, koliko je u pravilu posvećeno svakom od “slučajeva”, proguta se začas nakon što Green počne opisivati podjednako zabavne i zabrinjavajuće epizode iz života svakoga od “ludih” vladara. Zbog prirode ovog sitea, ponajviše sam se ovih dana fokusirao na čitanje poglavlja koja se dotiču engleskih vladara – ostatak knjige me tek čeka – no čitanje Greena svakako je lako budući da autoritativno iznosi sve dokaze kojih se uspio “dokopati”.
Dakako da danas nema previše mišljenja “iz prve ruke” o pojedinim “ludim kraljevima”, no oslanjajući se na biografije iz vremena pojedinih vladara, izvještaje njihovih liječnika, komentare suvremenika, pa čak i otvorene tračeve i naklapanja s ceste, Green nudi moguće medicinske teorije i objašnjenja za svaki od slučajeva. Doći do starih podataka o mentalnom zdravlju davnih vladara nije baš jednostavno, a Green se suvereno snalazi na tome terenu. Na kraju, ne morate se plašiti, ne radi se o stručnoj literaturi – knjiga je (u odličnom prijevodu Marka Marasa) apsolutno razumljiva medicinskim (i psihološko-psihijatrijskim) laicima. Uloga kralja – mogli biste zaključiti nakon čitanja – definitivno u burnim vremenima nije baš uvijek bila dream job…
velikabritanija.net
u “Ludilu kraljeva” (“The Madness of Kings”) iznosi snažne argumente u prilog činjenici da je narušeno psihičko zdravlje vladara i državnika odigralo ključnu ulogu u mnogim povijesnim situacijama; čak i bez iznošenja argumenata, zbirka “čudaka” koji su zaslužili svoja poglavlja u ovoj knjizi govori više nego dovoljno!
Od rimskoga doba, Kaligule i Nerona, pa do “luđaka u vojničkim čizmama” (Mussolinija, Hitlera, Staljina), Green se upustio u proučavanje impresivnoga društvanca koje gotovo u potpunosti dokazuje tvrdnju lorda Actona: “svaka vlast kvari, ali neograničena vlast kvari neograničeno”. A narodi koji su imali na vlasti “lude” vladare svakako su imali razloga za zabrinutost: osobna psihička trauma jedne osobe mogla je na koljena baciti cijelu jednu državu. Stavljajući bolesti vladara u kontekst povijesnih događaja, Green pokušava objasniti kako je njihovo psihičko stanje utjecalo na razvoj događaja toga vremena.
A engleskih vladara koji su “popustili” u segmentu duševnog zdravlja nije nedostajalo. Richard II, osoba s naslovnice knjige, engleski vladar s kraja 14. stoljeća, po mišljenju njegova suvremenika, biografa, do pred kraj vladavine postao je “gunđavi neurotik koji je brzo tonuo u stanje akutne melankolije”. Istovremeno, priča se da je Richard II bio apsolutno najbolje obrazovana osoba na mjestu kralja; čitao je i puštao druge da mu čitaju, uživao je u umjetnosti, glazbi, bio je pokrovitelj pisaca i slikara. Za to je doba prilično neobično da prijestolje nasljeđuje osoba s primarno estetskim, a ne vojnim naklonostima, zaključuje Green.
Kada je došao na prijestolje, Richard II počeo se čudno ponašati; katkada bi samo satima šutke sjedio na prijestolju, a dvorani bi se naklonili samo kada bi kimnuo glavom. S vremenom se počeo baviti mišlju kako je njegova funkcija zapravo kralj Svetog Rimskog Carstva, no suvremeni psiholozi kažu kako je Richard II ipak bio jedan od “normalnijih” engleskih kraljeva te da u njega nema očitih znakova šizofrenije već, možda, tek samo depresije; ona je uistinu povremeno bila akutna, na granici manično-depresivnog ludila, kaže Green. U konačnici je odstupio s vlasti, uništen potpunom melankolijom kojoj se predao, navodno se izgladnjevši čak do smrti. Nije čudno da je stoga poslužio kao idealan lik za jednu od Shakespeareovih “kraljevskih” drama.
Jedan engleski kralj uistinu predstavlja živopisnu individuu: skladao je i svirao glazbu, obožavao umjetnost, utjerivao strah u kosti svojim neprijateljima, potaknuo izgradnju fantastičnih građevina istovremeno dok je rušio samostane, ženio se, razvodio, skraćivao svoje bivše žene za glavu, raskidao s crkvama, osnivao crkve. Jasno je o kome je riječ – Henry VIII. Kao što kaže Green, “renesansni knez par excellence“! Iako je povijest mentalnih bolesti tekla je njegovom kraljevskom lozom – prapradjed bio je šizofreničar – u početku je svoje vladavine Henry VIII bio energetičan, omiljen kralj, s jasnim ciljem da od Engleske učini najmoćniju zemlju na kontinentu.
Njegovi se kasniji postupci – poput optuživanja dvaju supruga za veleizdaju i njihova smaknuća – teško mogu pripisati nekoj konkretnoj bolesti, ali “težak poremećaj osobnosti”, kaže Green, prilično dobro opisuje ono od čega je Henry VIII vjerojatno patio. Henry VIII jedno je govorio, a drugo radio, predstavljao je klasičan slučaj licemjernog ponašanja pa je na kraju uistinu počeo vjerovati vlastitim lažima. Do pred kraj njegove vladavine, teror je – piše Green – postao uobičajeno političko sredstvo; bilo je godina kada bi se uhićivalo i po pedesetak istaknutih javnih ličnosti čije se razmišljanje nije poklapalo s Henryjevim. Suvremenici su ga opisivali kao “najopasnijeg i najokrutnijeg čovjeka na svijetu”.
Dok se kod Henryja VIII donekle može utvrditi o čemu se radilo, vrhunac neobjašnjivog ludila engleskih kraljeva svakako je “ludi Đuro”, kako ga naziva prevoditelj; George III ulazio je u stanja psihičke slabosti i potom se vraćao iz njih. I tako nekoliko puta tijekom svoje kasnije vladavine – ali bez jasno utvrđene dijagnoze. Neki njegovi suvremenici spominjali su šizofreniju i maničnu depresiju, ali moderna znanost, zaključuje Green, simptome Georgea III ne može neupitno svrstati niti pod jednu psihičku bolest, naročito ne tijekom prvih dvadesetak godina vladavine kada je bio “neurotičan, mrzovoljan i šutljiv” ali ipak u psihičkom pogledu uglavnom zdrav. Liječnici toga doba zaključivali su u kasnijim godinama vladavine kako kralj pati od “privremenoga ludila” koje je čak – vjerojatno – bilo posljedica fizičke bolesti.
George III navodno je često ulazio u vlastiti svijet mašte, zamišljajući čak i potopljeni London, a takve su se epizode i napadi kratkotrajnoga ludila i “isključivanja” iz stvarnoga svijeta ponavljale do kraja njegove vladavine. Liječnici su bili nemoćni.
(Uzgred – priča o ludilu Georgea III mogla bi vam biti poznata iz jedne humoristične serije. U trećoj sezoni “Crne Guje”, George III nije sposoban upravljati kraljevstvom zbog svojega ludila – čak se i pojavljuje potpuno “šašav” u jednoj ili dvije epizode – pa je stoga upravljanje kraljevstvom prepušteno njegovom tupastom sinu, princu-regentu Georgeu. No, George III pojavljuje se samo u zadnjoj, šestoj epizodi ove sezone.)
Iako se radi o povijesnoj literaturi, Greenova je knjiga izuzetno pitko štivo i za čitanje na plaži tijekom ljeta. Deset do dvadeset stranica, koliko je u pravilu posvećeno svakom od “slučajeva”, proguta se začas nakon što Green počne opisivati podjednako zabavne i zabrinjavajuće epizode iz života svakoga od “ludih” vladara. Zbog prirode ovog sitea, ponajviše sam se ovih dana fokusirao na čitanje poglavlja koja se dotiču engleskih vladara – ostatak knjige me tek čeka – no čitanje Greena svakako je lako budući da autoritativno iznosi sve dokaze kojih se uspio “dokopati”.
Dakako da danas nema previše mišljenja “iz prve ruke” o pojedinim “ludim kraljevima”, no oslanjajući se na biografije iz vremena pojedinih vladara, izvještaje njihovih liječnika, komentare suvremenika, pa čak i otvorene tračeve i naklapanja s ceste, Green nudi moguće medicinske teorije i objašnjenja za svaki od slučajeva. Doći do starih podataka o mentalnom zdravlju davnih vladara nije baš jednostavno, a Green se suvereno snalazi na tome terenu. Na kraju, ne morate se plašiti, ne radi se o stručnoj literaturi – knjiga je (u odličnom prijevodu Marka Marasa) apsolutno razumljiva medicinskim (i psihološko-psihijatrijskim) laicima. Uloga kralja – mogli biste zaključiti nakon čitanja – definitivno u burnim vremenima nije baš uvijek bila dream job…
velikabritanija.net
Bokasa - ljudožder na čelu države
Žan Bedel Bokasa rođen je u Bobangi, u Francuskoj Ekvatorijalnoj Africi. Na vlast je došao 1. januara 1966. kada je s vlasti svrgnuo svog rođaka Dakoa. Postao je predsednik Republike. Odmah je ukinuo ustav i počeo da vlada dekretima, a pokušaj atentata u aprilu 1969. iskoristio je da prigrabi titulu doživotnog predsednika. Decembra 1976. proglasio je monarhiju, uzeo je carska ovlašćenja i organizovao skupu ceremoniju krunisanja.
Njegov idol bio je Napoleon, pa je rešio da napravi jednu svečanost dostojnu francuskog imperatora. Dobio je veliki kredit od Francuske, a dvanaestorici zatvorenika dao je nešto veću slobodu i mnogo više hrane. Oni su se pribojavali da će te povlastice biti kratkog veka, ali nisu očekivali da će da završe kao meni na velikoj proslavi inauguracije cara. Što se i desilo. Kada je u januaru 1979. došlo do nemira u Bangui Bokasini vojnici masakrirali su prisutne civile.
Ali time zločini nisu prestali. Jednom je naredio učenicima jedne škole da nabave uniforme. U uslovima u kojima su živeli to je bilo neostvarljivo. Oko 200 srednjoškolaca je uhapšeno u prisustvu Bokase, a uskoro su počela ubijanja. Po jedno dete dovođeno je do Bokase na inspekciju uniformi, a onda tučeno do smrti. Tela su bacana u bazen u kojem je "car" čuvao krokodile, a pretpostavlja se da je mnoge od dečaka i devojčica i sam pojeo.
Ovo je prilično oslabilo njegove pozicije, a Dako je dobio podršku Francuske. Dok je Bokasa bio u Libiji došlo je do prevrata. Francuske trupe ušle su u njegovu palatu i tek tada je zaista otkriveno koliko je žrtava bilo. Bokasa je osuđen u odsustvu, a kada se predao osuđen je zbog izdaje, ubistava, kanibalizma i prevare. Prvobitna osuda na smrt je preinačena u doživotnu robiju, ali je 1993. oslobođen. Tri godine kasnije umro je od srčanog udara.
Izvor:glasjavnosti
Žan Bedel Bokasa rođen je u Bobangi, u Francuskoj Ekvatorijalnoj Africi. Na vlast je došao 1. januara 1966. kada je s vlasti svrgnuo svog rođaka Dakoa. Postao je predsednik Republike. Odmah je ukinuo ustav i počeo da vlada dekretima, a pokušaj atentata u aprilu 1969. iskoristio je da prigrabi titulu doživotnog predsednika. Decembra 1976. proglasio je monarhiju, uzeo je carska ovlašćenja i organizovao skupu ceremoniju krunisanja.
Njegov idol bio je Napoleon, pa je rešio da napravi jednu svečanost dostojnu francuskog imperatora. Dobio je veliki kredit od Francuske, a dvanaestorici zatvorenika dao je nešto veću slobodu i mnogo više hrane. Oni su se pribojavali da će te povlastice biti kratkog veka, ali nisu očekivali da će da završe kao meni na velikoj proslavi inauguracije cara. Što se i desilo. Kada je u januaru 1979. došlo do nemira u Bangui Bokasini vojnici masakrirali su prisutne civile.
Ali time zločini nisu prestali. Jednom je naredio učenicima jedne škole da nabave uniforme. U uslovima u kojima su živeli to je bilo neostvarljivo. Oko 200 srednjoškolaca je uhapšeno u prisustvu Bokase, a uskoro su počela ubijanja. Po jedno dete dovođeno je do Bokase na inspekciju uniformi, a onda tučeno do smrti. Tela su bacana u bazen u kojem je "car" čuvao krokodile, a pretpostavlja se da je mnoge od dečaka i devojčica i sam pojeo.
Ovo je prilično oslabilo njegove pozicije, a Dako je dobio podršku Francuske. Dok je Bokasa bio u Libiji došlo je do prevrata. Francuske trupe ušle su u njegovu palatu i tek tada je zaista otkriveno koliko je žrtava bilo. Bokasa je osuđen u odsustvu, a kada se predao osuđen je zbog izdaje, ubistava, kanibalizma i prevare. Prvobitna osuda na smrt je preinačena u doživotnu robiju, ali je 1993. oslobođen. Tri godine kasnije umro je od srčanog udara.
Izvor:glasjavnosti
Књига о болестима генијалних људи.
О болестима које су их довеле до генијалности.
И делима која су остала забележена у вечну Књигу живота.
Књига о ономе што претходи стваралачком заносу.
И што тектонски мења дотрајали свет.
Није могуће створити велико дело ако нема стваралачког заноса.
Ако нема узлета маше изнад стварности.
Ако нема лебдења у царству уобразиље, снова и хипотеза.
Нервоза је основа сваког напретка, како пише немачки психијатар Штекел.
Све се ствара из немира,у великом болу и мукама.
Нема стварања без трагичног. Уживање успављује и затупљује. Заглупљује.
Генијалне уметничке душе имају право на своје стваралачко лудило.
То доноси, показало се кроз историју, напредак човечанству.
Проблем настаје код оних који управљају државом.
И који немају право на болесно лудило, јер уништавају друштво и човечанство.
Они су заиста наш највећи проблем.
И, ево, неколико историјских примера.
У којима можемо да нађемо потврду зашто смо пропали.
И зашто се данас ништа није променило.
Ништа човечанство није научило од историје – учитељице живота.
Зато понављамо градиво. Сваки пут уз све веће жртве.
Консангвинитет је укрштање у сродству.Спаривање јединки које су у блиском крвном сродству. Уколико се жели очување расе или капитала, консангвинитет када се изводи дуже време води дегенерисању и изумирању рода.
Генерације свих познатих људских породица из историје свих народа доказују тачност ове биолошке законитости.
Узмимо пример источних народа.
Камбиз се оженио својом сестром.Маузол, краљ Карије, узео је за жену такође своју рођену сестру Артемизу. Птоломеј III и Птоломеј XII имали су за жене своје сестре Беренису и Клеопатру.
Аврам је био у браку са својом сестром Саром, док је Лот изродио децу са својим двема кћеркама.
Јелинска племена су се затворила у себе и склапали су бракове искључиво између себе, како би сачували чистоту своје расе, али то је довело грчки народ до дегенерисања, опадања и изумирања. Грке су спасили Словени, здрави народи са севера, које су предводили Филип и Александар Македонски.
Сличан биолошки случај је био са Римљанима.
Варвари су спасили Рим потпуног биолошког нестанка.
Процес биолошког пропадања услед консангвинитета изразито је видљиво код династија.
Историја сиријске династије Селевкида препуна је перверзних владара, блудника, свирепих злочинаца и безумника.
Египатска династија Лехида иде још даље по броју лудила и злочина.
Прва династија римских императора, коју је основао Август, а завршио полудели Нерон, препуна је дегенерисаних, перверзних чланова – злочинаца, лудака, блудника, епилептичара и алхохоличара.
Пример најстарије европске династије, шпанске династије Јована II Кастиљског, најбоље показује дегенерацију породица кроз векове.
Оснивач династије Јован II Катиљски је био слабог и неуравнотеженог духа. Његова жена, Изабела Португаска, полудела је у старијим годинама. Друга кћерка удала се за енглеског краља и добила је кћерку Марију Тјудор, познату по својој свирепости и названу „ северна хијена“. Трећа кћерка, Јованка , наказна, слабоумна и касније луда, удала се за сина Карла V, епилептичара, наклоњеног мистицизму и меланхолији, који је умро у стању потпуног умног помрачења.
Карло је водио порекло, са очеве стране, од Карла Смелог који је умро луд, док је брат Карла постао германски император Фердинанд, који је једног сина има меланхоличара, а други син, Рудолф, био је ексцентрични хипохондар.
Двоје незаконите деце Карла били су Дон Жуан, аустријски велики војсковођа и психопата, и кћерка Маргаритa, намесницa Холандије, мушкобањастa алхохоличаркa.
Син Карла био је Филип II , чувени католик фанатик, меланхоличар, блудник, садиста, науропата, које је умро потпуно луд, назван „јужни тигар“, због своје свирепости и крволочности.Женио се четри пута. Са својом сестром од стрица Маријом Португалском имао је сина Дон Карлоса, грбавог наказу и идиота, који је умро у 23 години у затвору.Четврта жена му је била синовица, Ана Аустријска, која му је изродила петоро деце, четворо је рано умрло, док је Филип III постао бескарактеран, апатичан и слабоуман. А његов унук био је Карло II , последњи изданак шпанске гране Хабзубрговаца, слабоумни епилептичар и кћерка Марија, касније жена Луја XIV, која је била готово идиот.
Сличну перверзност и дегенерисаност показују и енглеске династије од Плантагенета до Оранске.
Ланкестарска династија се гаси са епилептичарем Хенриком IV, сексуалним перверзнњаком Хенриком V и слабоумним лудаком Хенриком VI.
Династија Јорка нестаје у садистичком лудилу и злочину Едварда IV и Ричарда II, који су вршили праве покоље над члановима своје породице. А Ричард III је био грбав и хром дегенерик са одузетом руком.
Династија Тјудор се гаси убрзо после дегенерисаног Хенрија VIII, који је био свиреп, крвождеран и сладострастан психопата, тврдица и раскалашни развратник.
Међу члановима династије Стјуарат било је многи епилептичара, дегенерика, идиота, сладострасника, перверзњака и убица.
Ни француске династије нису биле боље и пропадале су на исти начин.
Ако изузмемо Карла Мудрог, из династије Велса, здрава и паметна духа, сви остали су били поремећени и луди.
Бурбонска династија се угасила са ексцентричним полуидиотима и блудницама и епилептичаркама.
За што сам све ово таксативно навео?
Европске династије на Србе гледају као на варваре и крваве убице.Мајски масакр 1903.године, када су убијени Алексндар Обреновић и Драга Машин, искористили су да би нас прикали као нижу расу и подивљале урођенике.
Зар Милошевића нису називали – балкански касапин?
Чак су успели, захваљујући нашим проданим и уцењеним политичарима, да Србе оптуже да су геноцидан народ.
Све ове оптужбе и клевете имају само један циљ – да сакрију злочине европских народа и злочине њихових поремећених и дегенерисаних европских владара током хиљадугодишње историје, почевши од крвавих и пљачкашких похода и покоља крсташа до злочиначког НАТО бомбардовања Србије.
Најбољи начин да се све то сакрије је да се оптуже они који су древни народ и који памте и сведоче о тим зверским злочинима.
А како сваки убица хоће да се ослободи сведока свога злочина, онда је потпуно разумљива та непрекидна и крволочна мржња европских инквизитора и конквискадора према Србима, који су за њих увек били реметилачки народ у Европи, јер се стално нешто буне, не желе да се покоре освајачима и окупаторима,, не желе да прихвате лажи и преваре моћних и не пристаје да служе династијама идиота и дегенерика.
У овој скривеној истини требамо да тражимо разлоге масакра и геноцида кога су болесни европски владари, све од Хабсзбурговаца до Хитлера, починили над Србима и разлоге зашто су Срби изабрани да буду Индијанци у каубојском филму за разоноду покореном и дебилизованом европском комерцијалном конзументу.
Питање које се намеће, после читања првог дела ове изузетне студије , је следеће – ако је оваква била некада европска властела, каква је ова данашња, која управља Европом и нашим судбинама?
Ко ће проговорити о лудилу и шозофренији бриселских сатрапа?
Када погледамо како изгледају поједини европски председници, премијери и министри, како изгледају бриселски комесари, када погледамо њихове лобање, покрете и понашање, када слушамо шта нам говоре и како нам говоре, како се кезе и блесирају, онда озбиљно морамо да будемо забринути за судбину наше апатичне и разочаране , умируће европске цивилизације.
Европа се налази у великим проблемима.
Она не може сама себи да помогне, јер нема снаге да се сучели са истином о злочинима које је вековима чинила и крвавом капиталу, кога је освајањима и геноцидом над покореним народима, успела да преотме и да стави само под своју породичну контролу.
Сада је дошао рачун на наплату.
Не може се вековима да пале туђе куће, убија недужан народ, одводи у ропство и покорава, да би Европа могла да се богати и развија, да живи у раскоши и луксузу,већ мора, кад тад, али, ипак, мора да се успостави природна равнотежа и врати почињени данак у крви.
Остарела Европа данас умире.
Нема животне снаге да се супростави таласу миграната, који долазе као Божија казна за све што је неразумна, арогантна, безобразна, пљачкашка и препотентна, себична, суманута и глупава европска политика радила у свету последњих неколико векова.
Рачуни морају да се поравнају.
И не треба Европу уопште жалити.
Срби морају само да воде рачуна да се то поравнавање рачуна између две супростављене цивилизације не догоди преко наших леђа.
Нека Европа , напокон, плати цену својих крсташких, конквискадорских, инквизиторских и колонијалних освајања.
Заслужила је ту казну и не треба је уопште бранити.
Проф.др Владимир Станојевић, у другом делу своје књиге, названом СУДБИНА ГЕНИЈА , наводи психолошке портрете и стање болести људи који су на велика врата ушли у историју.
О сваком од њих ћу изнети по неку интереснатну цртицу, тек толико да вас подстакнем да прочитате читаву књигу.
Можда ће вас неко од њих заинтересовати да га више проучите.
О болестима које су их довеле до генијалности.
И делима која су остала забележена у вечну Књигу живота.
Књига о ономе што претходи стваралачком заносу.
И што тектонски мења дотрајали свет.
Није могуће створити велико дело ако нема стваралачког заноса.
Ако нема узлета маше изнад стварности.
Ако нема лебдења у царству уобразиље, снова и хипотеза.
Нервоза је основа сваког напретка, како пише немачки психијатар Штекел.
Све се ствара из немира,у великом болу и мукама.
Нема стварања без трагичног. Уживање успављује и затупљује. Заглупљује.
Генијалне уметничке душе имају право на своје стваралачко лудило.
То доноси, показало се кроз историју, напредак човечанству.
Проблем настаје код оних који управљају државом.
И који немају право на болесно лудило, јер уништавају друштво и човечанство.
Они су заиста наш највећи проблем.
И, ево, неколико историјских примера.
У којима можемо да нађемо потврду зашто смо пропали.
И зашто се данас ништа није променило.
Ништа човечанство није научило од историје – учитељице живота.
Зато понављамо градиво. Сваки пут уз све веће жртве.
Консангвинитет је укрштање у сродству.Спаривање јединки које су у блиском крвном сродству. Уколико се жели очување расе или капитала, консангвинитет када се изводи дуже време води дегенерисању и изумирању рода.
Генерације свих познатих људских породица из историје свих народа доказују тачност ове биолошке законитости.
Узмимо пример источних народа.
Камбиз се оженио својом сестром.Маузол, краљ Карије, узео је за жену такође своју рођену сестру Артемизу. Птоломеј III и Птоломеј XII имали су за жене своје сестре Беренису и Клеопатру.
Аврам је био у браку са својом сестром Саром, док је Лот изродио децу са својим двема кћеркама.
Јелинска племена су се затворила у себе и склапали су бракове искључиво између себе, како би сачували чистоту своје расе, али то је довело грчки народ до дегенерисања, опадања и изумирања. Грке су спасили Словени, здрави народи са севера, које су предводили Филип и Александар Македонски.
Сличан биолошки случај је био са Римљанима.
Варвари су спасили Рим потпуног биолошког нестанка.
Процес биолошког пропадања услед консангвинитета изразито је видљиво код династија.
Историја сиријске династије Селевкида препуна је перверзних владара, блудника, свирепих злочинаца и безумника.
Египатска династија Лехида иде још даље по броју лудила и злочина.
Прва династија римских императора, коју је основао Август, а завршио полудели Нерон, препуна је дегенерисаних, перверзних чланова – злочинаца, лудака, блудника, епилептичара и алхохоличара.
Пример најстарије европске династије, шпанске династије Јована II Кастиљског, најбоље показује дегенерацију породица кроз векове.
Оснивач династије Јован II Катиљски је био слабог и неуравнотеженог духа. Његова жена, Изабела Португаска, полудела је у старијим годинама. Друга кћерка удала се за енглеског краља и добила је кћерку Марију Тјудор, познату по својој свирепости и названу „ северна хијена“. Трећа кћерка, Јованка , наказна, слабоумна и касније луда, удала се за сина Карла V, епилептичара, наклоњеног мистицизму и меланхолији, који је умро у стању потпуног умног помрачења.
Карло је водио порекло, са очеве стране, од Карла Смелог који је умро луд, док је брат Карла постао германски император Фердинанд, који је једног сина има меланхоличара, а други син, Рудолф, био је ексцентрични хипохондар.
Двоје незаконите деце Карла били су Дон Жуан, аустријски велики војсковођа и психопата, и кћерка Маргаритa, намесницa Холандије, мушкобањастa алхохоличаркa.
Син Карла био је Филип II , чувени католик фанатик, меланхоличар, блудник, садиста, науропата, које је умро потпуно луд, назван „јужни тигар“, због своје свирепости и крволочности.Женио се четри пута. Са својом сестром од стрица Маријом Португалском имао је сина Дон Карлоса, грбавог наказу и идиота, који је умро у 23 години у затвору.Четврта жена му је била синовица, Ана Аустријска, која му је изродила петоро деце, четворо је рано умрло, док је Филип III постао бескарактеран, апатичан и слабоуман. А његов унук био је Карло II , последњи изданак шпанске гране Хабзубрговаца, слабоумни епилептичар и кћерка Марија, касније жена Луја XIV, која је била готово идиот.
Сличну перверзност и дегенерисаност показују и енглеске династије од Плантагенета до Оранске.
Ланкестарска династија се гаси са епилептичарем Хенриком IV, сексуалним перверзнњаком Хенриком V и слабоумним лудаком Хенриком VI.
Династија Јорка нестаје у садистичком лудилу и злочину Едварда IV и Ричарда II, који су вршили праве покоље над члановима своје породице. А Ричард III је био грбав и хром дегенерик са одузетом руком.
Династија Тјудор се гаси убрзо после дегенерисаног Хенрија VIII, који је био свиреп, крвождеран и сладострастан психопата, тврдица и раскалашни развратник.
Међу члановима династије Стјуарат било је многи епилептичара, дегенерика, идиота, сладострасника, перверзњака и убица.
Ни француске династије нису биле боље и пропадале су на исти начин.
Ако изузмемо Карла Мудрог, из династије Велса, здрава и паметна духа, сви остали су били поремећени и луди.
Бурбонска династија се угасила са ексцентричним полуидиотима и блудницама и епилептичаркама.
За што сам све ово таксативно навео?
Европске династије на Србе гледају као на варваре и крваве убице.Мајски масакр 1903.године, када су убијени Алексндар Обреновић и Драга Машин, искористили су да би нас прикали као нижу расу и подивљале урођенике.
Зар Милошевића нису називали – балкански касапин?
Чак су успели, захваљујући нашим проданим и уцењеним политичарима, да Србе оптуже да су геноцидан народ.
Све ове оптужбе и клевете имају само један циљ – да сакрију злочине европских народа и злочине њихових поремећених и дегенерисаних европских владара током хиљадугодишње историје, почевши од крвавих и пљачкашких похода и покоља крсташа до злочиначког НАТО бомбардовања Србије.
Најбољи начин да се све то сакрије је да се оптуже они који су древни народ и који памте и сведоче о тим зверским злочинима.
А како сваки убица хоће да се ослободи сведока свога злочина, онда је потпуно разумљива та непрекидна и крволочна мржња европских инквизитора и конквискадора према Србима, који су за њих увек били реметилачки народ у Европи, јер се стално нешто буне, не желе да се покоре освајачима и окупаторима,, не желе да прихвате лажи и преваре моћних и не пристаје да служе династијама идиота и дегенерика.
У овој скривеној истини требамо да тражимо разлоге масакра и геноцида кога су болесни европски владари, све од Хабсзбурговаца до Хитлера, починили над Србима и разлоге зашто су Срби изабрани да буду Индијанци у каубојском филму за разоноду покореном и дебилизованом европском комерцијалном конзументу.
Питање које се намеће, после читања првог дела ове изузетне студије , је следеће – ако је оваква била некада европска властела, каква је ова данашња, која управља Европом и нашим судбинама?
Ко ће проговорити о лудилу и шозофренији бриселских сатрапа?
Када погледамо како изгледају поједини европски председници, премијери и министри, како изгледају бриселски комесари, када погледамо њихове лобање, покрете и понашање, када слушамо шта нам говоре и како нам говоре, како се кезе и блесирају, онда озбиљно морамо да будемо забринути за судбину наше апатичне и разочаране , умируће европске цивилизације.
Европа се налази у великим проблемима.
Она не може сама себи да помогне, јер нема снаге да се сучели са истином о злочинима које је вековима чинила и крвавом капиталу, кога је освајањима и геноцидом над покореним народима, успела да преотме и да стави само под своју породичну контролу.
Сада је дошао рачун на наплату.
Не може се вековима да пале туђе куће, убија недужан народ, одводи у ропство и покорава, да би Европа могла да се богати и развија, да живи у раскоши и луксузу,већ мора, кад тад, али, ипак, мора да се успостави природна равнотежа и врати почињени данак у крви.
Остарела Европа данас умире.
Нема животне снаге да се супростави таласу миграната, који долазе као Божија казна за све што је неразумна, арогантна, безобразна, пљачкашка и препотентна, себична, суманута и глупава европска политика радила у свету последњих неколико векова.
Рачуни морају да се поравнају.
И не треба Европу уопште жалити.
Срби морају само да воде рачуна да се то поравнавање рачуна између две супростављене цивилизације не догоди преко наших леђа.
Нека Европа , напокон, плати цену својих крсташких, конквискадорских, инквизиторских и колонијалних освајања.
Заслужила је ту казну и не треба је уопште бранити.
Проф.др Владимир Станојевић, у другом делу своје књиге, названом СУДБИНА ГЕНИЈА , наводи психолошке портрете и стање болести људи који су на велика врата ушли у историју.
О сваком од њих ћу изнети по неку интереснатну цртицу, тек толико да вас подстакнем да прочитате читаву књигу.
Можда ће вас неко од њих заинтересовати да га више проучите.
ОЛИВЕР КРОМВЕЛ ( 1599-1658/ – настране, особењачке, неуропатске,меланхоличне и хипохондричне нарави.Склон халуцинацијама и привиђањима.Занесењак и рачунџија.Великодушан и свиреп.Незасите тежње за славом.Пун супротности у својој бујној природи.Краљеубица и Протектор Република.
ИВАН ГРОЗНИ / 1530-1584/ – у детињим играријама показао своју садистичку природу, мучећи и убијајући домаће животиње.Пустахија који није могао да контролоше своју јарост и у наступима беса убијао не само своје противнике и критичаре, него и своје најприсније пријатеље из њему само знаних разлога.Разгневљен на свог старијег сина Ивана, зграбио је своје зашиљено жезло и заро шиљак сину у срце.После доручка одлазио је на мучилиште јер му, како се хвалио, призори мучења помажу да боље вари храну.
ПЕТАР ВЕЛИКИ / 1672-1725/ – целог живота имао нервне нападе, глава му се тресла и онда су му се на лицу показивали конвулзивни покрети.Хладно је и безобзирно уништавао све своје противнике и рушио све сметње које би му се испречиле напуту, уживајући у утанчаним мучењима и погубљењима.
ФРИДРИХ ВЕЛИКИ/ 1712 -1785/ – мизнтроп, психопатски тврдица, имао три одела читав живот, намргође, подругљив, особењак и настран.Сматрао је да је човечији род несавршен и порочан. Пише Волтеру : „ Човечији дух је слаб. Више од три четвртине људи је створено да буду робови најбесмисленијег фанатизма.Њих опчињава страх од ђавола и пакла.Зазиру од мудраца који би хтели да их просвете.Већина нашег рода је глупа и јадна…Када би филозофи образовали неку своју државу, онда би у њој за најкраће време поникле празноверице“. Најбоље је окарактерисао своје Немце : „ Таленат је нама Немцима, разуме се, својствен, али груба педантност и одсуство укуса не дају му да дође до изражаја“.
ГРОФ МИРАБО / 1749-1791/ – расипник, лакомислен и пустолов.Преварант и лопов.Осуђен на смрт за похару и отмицу жене.Служио и Револуцији и Двору. Боем и развратник.
МАКСИМИЛИЈАН РОБЕСПЈЕР / 1758-1794/ – самотан,саможив и недружељубив до самозаљубљености.Угашених осећања, суве, стврднуте и укочене душе, није имао топлине, аскета, револуционарни фанатик,веровао да принципи морају да буду изнад свега и да крв распламсава идеје.Типичан пример дегенерика оптерећеног утопијском доктрином и ношен болесним властољубљем и славољубљем. Човекомрзац који је човечанство волео само апстрактно.
НАПОЛЕОН БОНАПАРТА / 1769-1821/ – сујеверан, веровао врачарама , гаталицама и пророчицама, лишен етике, родоскрнавитељ са рођеном сестром Паулином, уображен, напрасит, слуге шибао корбачем, вљао се по поду од јарости, добијао честе нервне нападе, епилептичар и раздражених живаца који, према сопственом признању, не може да се контролише.
АРТУР ШОПЕНХАУЕР / 1788-1860/ – води порекло од психопатске холандск племићке породице, меланхоличан, човекомрзац који не подноси никога поред себе, верује у празноверице и снове, женомрзац, болесно плашљив, пун фобија и манија гоњења,мегаломан, охол и славољубив.
ВОЛТЕР / 1694-1778/ – у младости живео празан живот пун провода,нерада и наслада, заметао кавге на све стране и имао много непријатеља. Патолошка страст за згртање пара.чежња и жеља за високим друштвом, монденским животом и љубавним авантурама.Лекари су га уврстили у категорију – вишег дегенерика.
БАЈРОН / 1788-1824/ – лењ, охол, пати од досаде, раздражљив, неурачунљив, конзумирао морфијум, правио јавне скандале, новинари га прогласили неморалним чудовиштем,револуционаран, пустолов, енглеску политику назива мрачном и определио се да стане у заштиту поробљених народа.
ГЕТЕ / 1749-1832/ – пати од манијакално-депресивне психозе, тежак неуропата, пун хистеричног страха, велика осетљивост, патолошка завист и невероватна јарост.Затворен и прорачунат. Себичан и везивао се само за људе од којих је имао користи.
ПУШКИН / 1799-1837/ – потомак абисинског црнца, вулгаран, бестидан и богохулан.Агресиван, живчан и болесно раздражљив.Ексцентричан и непредвидив. Револуционаран, шовиниста и разочаран у народ.
ЕДГАР АЛАН ПО /1809-1849/ – тежак дегенерик, изопачен,алхохоличар, паклен, перверзан,душевно поремећен,циник, мрачних предосећања и свиреп.
ШАРЛ БОДЛЕР / 1821 -1867/ – покушао да удави свог поочима, поремећен и друштвено неприлагодљив,изопаченост чула вида и мириса, привлачио га је трулеж,распадње и кужни задах,слави победу зла и наказности,насиље и покоље,жали се на вечиту досаду и монотонију.
Ф.М.ДОСТОЈЕВСКИ / 1821-1881/ – епилептичар који је страдање уздигао на степен култа,диктаторски намеће своју веру и не трпи никакву дискусију,мазохиста,мрзи конкретног човека и непријатењ је сваког ближњег.
ФРИРИХ НИЧЕ / 1844-1900/ – духовни пустињак и отпадник од свих људи, прецењивао себе и потцењивао све друге људе, раздражљив, препун маније гоњења, грандоман и физичку одвратност показује према својим непријатељима.
ЛАВ ТОЛСТОЈ / 1828-1910/ – болесно самољубив, срамежљив и повучен у себе, у младости коцкар, прави дугове и банчи по кафанама, потпуно неспсособан да се уклопи међу друге људе, претерано тежи оригиналности, скептик и нихилиста.
О уметницима судимо искључиво по њиховим делима.
Њихов живот нас уверава да је то заиста – ТРАГЕДИЈА ГЕНИЈА.
ИВАН ГРОЗНИ / 1530-1584/ – у детињим играријама показао своју садистичку природу, мучећи и убијајући домаће животиње.Пустахија који није могао да контролоше своју јарост и у наступима беса убијао не само своје противнике и критичаре, него и своје најприсније пријатеље из њему само знаних разлога.Разгневљен на свог старијег сина Ивана, зграбио је своје зашиљено жезло и заро шиљак сину у срце.После доручка одлазио је на мучилиште јер му, како се хвалио, призори мучења помажу да боље вари храну.
ПЕТАР ВЕЛИКИ / 1672-1725/ – целог живота имао нервне нападе, глава му се тресла и онда су му се на лицу показивали конвулзивни покрети.Хладно је и безобзирно уништавао све своје противнике и рушио све сметње које би му се испречиле напуту, уживајући у утанчаним мучењима и погубљењима.
ФРИДРИХ ВЕЛИКИ/ 1712 -1785/ – мизнтроп, психопатски тврдица, имао три одела читав живот, намргође, подругљив, особењак и настран.Сматрао је да је човечији род несавршен и порочан. Пише Волтеру : „ Човечији дух је слаб. Више од три четвртине људи је створено да буду робови најбесмисленијег фанатизма.Њих опчињава страх од ђавола и пакла.Зазиру од мудраца који би хтели да их просвете.Већина нашег рода је глупа и јадна…Када би филозофи образовали неку своју државу, онда би у њој за најкраће време поникле празноверице“. Најбоље је окарактерисао своје Немце : „ Таленат је нама Немцима, разуме се, својствен, али груба педантност и одсуство укуса не дају му да дође до изражаја“.
ГРОФ МИРАБО / 1749-1791/ – расипник, лакомислен и пустолов.Преварант и лопов.Осуђен на смрт за похару и отмицу жене.Служио и Револуцији и Двору. Боем и развратник.
МАКСИМИЛИЈАН РОБЕСПЈЕР / 1758-1794/ – самотан,саможив и недружељубив до самозаљубљености.Угашених осећања, суве, стврднуте и укочене душе, није имао топлине, аскета, револуционарни фанатик,веровао да принципи морају да буду изнад свега и да крв распламсава идеје.Типичан пример дегенерика оптерећеног утопијском доктрином и ношен болесним властољубљем и славољубљем. Човекомрзац који је човечанство волео само апстрактно.
НАПОЛЕОН БОНАПАРТА / 1769-1821/ – сујеверан, веровао врачарама , гаталицама и пророчицама, лишен етике, родоскрнавитељ са рођеном сестром Паулином, уображен, напрасит, слуге шибао корбачем, вљао се по поду од јарости, добијао честе нервне нападе, епилептичар и раздражених живаца који, према сопственом признању, не може да се контролише.
АРТУР ШОПЕНХАУЕР / 1788-1860/ – води порекло од психопатске холандск племићке породице, меланхоличан, човекомрзац који не подноси никога поред себе, верује у празноверице и снове, женомрзац, болесно плашљив, пун фобија и манија гоњења,мегаломан, охол и славољубив.
ВОЛТЕР / 1694-1778/ – у младости живео празан живот пун провода,нерада и наслада, заметао кавге на све стране и имао много непријатеља. Патолошка страст за згртање пара.чежња и жеља за високим друштвом, монденским животом и љубавним авантурама.Лекари су га уврстили у категорију – вишег дегенерика.
БАЈРОН / 1788-1824/ – лењ, охол, пати од досаде, раздражљив, неурачунљив, конзумирао морфијум, правио јавне скандале, новинари га прогласили неморалним чудовиштем,револуционаран, пустолов, енглеску политику назива мрачном и определио се да стане у заштиту поробљених народа.
ГЕТЕ / 1749-1832/ – пати од манијакално-депресивне психозе, тежак неуропата, пун хистеричног страха, велика осетљивост, патолошка завист и невероватна јарост.Затворен и прорачунат. Себичан и везивао се само за људе од којих је имао користи.
ПУШКИН / 1799-1837/ – потомак абисинског црнца, вулгаран, бестидан и богохулан.Агресиван, живчан и болесно раздражљив.Ексцентричан и непредвидив. Револуционаран, шовиниста и разочаран у народ.
ЕДГАР АЛАН ПО /1809-1849/ – тежак дегенерик, изопачен,алхохоличар, паклен, перверзан,душевно поремећен,циник, мрачних предосећања и свиреп.
ШАРЛ БОДЛЕР / 1821 -1867/ – покушао да удави свог поочима, поремећен и друштвено неприлагодљив,изопаченост чула вида и мириса, привлачио га је трулеж,распадње и кужни задах,слави победу зла и наказности,насиље и покоље,жали се на вечиту досаду и монотонију.
Ф.М.ДОСТОЈЕВСКИ / 1821-1881/ – епилептичар који је страдање уздигао на степен култа,диктаторски намеће своју веру и не трпи никакву дискусију,мазохиста,мрзи конкретног човека и непријатењ је сваког ближњег.
ФРИРИХ НИЧЕ / 1844-1900/ – духовни пустињак и отпадник од свих људи, прецењивао себе и потцењивао све друге људе, раздражљив, препун маније гоњења, грандоман и физичку одвратност показује према својим непријатељима.
ЛАВ ТОЛСТОЈ / 1828-1910/ – болесно самољубив, срамежљив и повучен у себе, у младости коцкар, прави дугове и банчи по кафанама, потпуно неспсособан да се уклопи међу друге људе, претерано тежи оригиналности, скептик и нихилиста.
О уметницима судимо искључиво по њиховим делима.
Њихов живот нас уверава да је то заиста – ТРАГЕДИЈА ГЕНИЈА.
Kako vidim statistika nije predmet teme
Ko voli Krstaricu nije mu tesko da se potrudi da ona bude jos potpunija i lepsa,Hvala sto pratis
a zedan...
a inace wikipediu mozes i sam da dopunis,ona je deo internet pijace,pa treba proveravati izneto...Pantelić Nebojša
Poznat
- Poruka
- 7.440
Kakva smrdljiva gomila propagande i lazi o velikim umovima.
Evo malo istine.
sigmund frojd, namerno promovisan da unisti pravu nauku psihologiju i svede coveka na zivotinju i bateriju. Veliki kokainski narkoman i seksualni izopacenik koji je naskakivao na svoju rodjaku i pacijente, unistio psihologiju za sva vremena.
Wudi Alen izopacenik i pedofil. Polanski pedofil.
Albert Ajnstajn krao naucna znanja od svoje zene Mileve Maric i drugih evropskih naucnika jer je jedini imao pristup svom novom naucnom znanju za razliku od drugih naucnika (krao do Stoletova, Poinkarea, Lorenca...), skako' od jedne do druge oblasti fizike, sa nepovezanih oblasti fizike ko' majmun sa grane na granu. Zadnjih 30 godina rada proizveo nebuloze i veliko nista.
Evo malo istine.
sigmund frojd, namerno promovisan da unisti pravu nauku psihologiju i svede coveka na zivotinju i bateriju. Veliki kokainski narkoman i seksualni izopacenik koji je naskakivao na svoju rodjaku i pacijente, unistio psihologiju za sva vremena.
Wudi Alen izopacenik i pedofil. Polanski pedofil.
Albert Ajnstajn krao naucna znanja od svoje zene Mileve Maric i drugih evropskih naucnika jer je jedini imao pristup svom novom naucnom znanju za razliku od drugih naucnika (krao do Stoletova, Poinkarea, Lorenca...), skako' od jedne do druge oblasti fizike, sa nepovezanih oblasti fizike ko' majmun sa grane na granu. Zadnjih 30 godina rada proizveo nebuloze i veliko nista.
- Poruka
- 30.119
Можда није био владар али није ни поменут на овој теми, реч је о Јосипу Јелачићу такође психички нестабилној личности.
"Уз то су у Јелачићевом држању већ и 1848. и 1849. године показивали несумњиви знаци душевне поремећености (према Енциклопедији Лексикографског завода, свезак 3, Загреб MCMLXVI)"
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Јосип_Јелачић
"Уз то су у Јелачићевом држању већ и 1848. и 1849. године показивали несумњиви знаци душевне поремећености (према Енциклопедији Лексикографског завода, свезак 3, Загреб MCMLXVI)"
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Јосип_Јелачић
- Poruka
- 12.955
koji si ti meni
tvrdis jedno a ne uzimas statistiku u obzir.(koja bi dokazala da ti je tvrdnja prdež)
- Poruka
- 94.163
živo me interesuje kako si odjedanpun povezao vladare sa Frojdom, Ajnštajnom i Polanskim?
- Poruka
- 94.163
koji si ti meni
tvrdis jedno a ne uzimas statistiku u obzir.(koja bi dokazala da ti je tvrdnja prdež)
evo mene interesuje kako si skontao da je statistika bitna?
Tema počinje sa:
"Dokazano je da dusevna bolest itekako ima uticaja na tok istorije.
Premda nema kliničke dijagnoze o njihovm ludilu, po svemu sudeći mnogi među njima bili su psihopate, poremećene ličnosti, žrtve shizofrenije, patili su od manično-depresivnih tegoba. "
Šta je tu sporno?
Pantelić Nebojša
Poznat
- Poruka
- 7.440
Nisam znao da su Dostojevski, Tolstoj, Puskin, Gete, E.A. Po, Volter, Bodler, Bajron... bili vladari.
- Poruka
- 94.163
da, da, u redu. Ja sam se koncentrisao na početak teme, nisam primetio se u medjuvremenu proširila na bolesti genijalniuh ljudi...
povlačim pitanje/komentar.
Pantelić Nebojša
Poznat
- Poruka
- 7.440
Bukvalno mi nagrdi sve moje omiljene pisce.
Dostojevski je najveci genije covecanstva, najveci pisac svih vremena. Sve od njega sam citao nekoliko puta.
Sto lada ne isproziva charlsa bukowskog koji je bio slab pisac, degenericni pijanac koji je povracao na sve strane i pretukao svog oca i pobegao od kuce.
Izvinite radi nessporazuma.Ja sam navodila i druge primere poznatih licnosti
Hvala
Hvala ti si eto sada naveo primer,a inace toliko ih je nije stigao na red.Hvala tebi!
Hitleru je dijagnozirana psihopatska histerija.
Kada je došao na prijestolje, Richard II počeo se čudno ponašati; katkada bi samo satima šutke sjedio na prijestolju, a dvorani bi se naklonili samo kada bi kimnuo glavom. S vremenom se počeo baviti mišlju kako je njegova funkcija zapravo kralj Svetog Rimskog Carstva, no suvremeni psiholozi kažu kako je Richard II ipak bio jedan od “normalnijih” engleskih kraljeva te da u njega nema očitih znakova šizofrenije već, možda, tek samo depresije; ona je uistinu povremeno bila akutna, na granici manično-depresivnog ludila, kaže Green. U konačnici je odstupio s vlasti, uništen potpunom melankolijom kojoj se predao, navodno se izgladnjevši čak do smrti. Nije čudno da je stoga poslužio kao idealan lik za jednu od Shakespeareovih “kraljevskih” drama.
Ugledni engleski povjesničar Vivian Green – nažalost sada već pokojni – u “Ludilu kraljeva” (“The Madness of Kings”) iznosi snažne argumente u prilog činjenici da je narušeno psihičko zdravlje vladara i državnika odigralo ključnu ulogu u mnogim povijesnim situacijama; čak i bez iznošenja argumenata, zbirka “čudaka” koji su zaslužili svoja poglavlja u ovoj knjizi govori više nego dovoljno!
Ugledni engleski povjesničar Vivian Green – nažalost sada već pokojni – u “Ludilu kraljeva” (“The Madness of Kings”) iznosi snažne argumente u prilog činjenici da je narušeno psihičko zdravlje vladara i državnika odigralo ključnu ulogu u mnogim povijesnim situacijama; čak i bez iznošenja argumenata, zbirka “čudaka” koji su zaslužili svoja poglavlja u ovoj knjizi govori više nego dovoljno!
A engleskih vladara koji su “popustili” u segmentu duševnog zdravlja nije nedostajalo. Richard II, osoba s naslovnice knjige, engleski vladar s kraja 14. stoljeća, po mišljenju njegova suvremenika, biografa, do pred kraj vladavine postao je “gunđavi neurotik koji je brzo tonuo u stanje akutne melankolije”. Istovremeno, priča se da je Richard II bio apsolutno najbolje obrazovana osoba na mjestu kralja; čitao je i puštao druge da mu čitaju, uživao je u umjetnosti, glazbi, bio je pokrovitelj pisaca i slikara. Za to je doba prilično neobično da prijestolje nasljeđuje osoba s primarno estetskim, a ne vojnim naklonostima, zaključuje Green.
Kada je došao na prijestolje, Richard II počeo se čudno ponašati; katkada bi samo satima šutke sjedio na prijestolju, a dvorani bi se naklonili samo kada bi kimnuo glavom. S vremenom se počeo baviti mišlju kako je njegova funkcija zapravo kralj Svetog Rimskog Carstva, no suvremeni psiholozi kažu kako je Richard II ipak bio jedan od “normalnijih” engleskih kraljeva te da u njega nema očitih znakova šizofrenije već, možda, tek samo depresije; ona je uistinu povremeno bila akutna, na granici manično-depresivnog ludila, kaže Green. U konačnici je odstupio s vlasti, uništen potpunom melankolijom kojoj se predao, navodno se izgladnjevši čak do smrti. Nije čudno da je stoga poslužio kao idealan lik za jednu od Shakespeareovih “kraljevskih” drama.
Jedan engleski kralj uistinu predstavlja živopisnu individuu: skladao je i svirao glazbu, obožavao umjetnost, utjerivao strah u kosti svojim neprijateljima, potaknuo izgradnju fantastičnih građevina istovremeno dok je rušio samostane, ženio se, razvodio, skraćivao svoje bivše žene za glavu, raskidao s crkvama, osnivao crkve. Jasno je o kome je riječ – Henry VIII. Kao što kaže Green, “renesansni knez par excellence“! Iako je povijest mentalnih bolesti tekla je njegovom kraljevskom lozom – prapradjed bio je šizofreničar – u početku je svoje vladavine Henry VIII bio energetičan, omiljen kralj, s jasnim ciljem da od Engleske učini najmoćniju zemlju na kontinentu.
Njegovi se kasniji postupci – poput optuživanja dvaju supruga za veleizdaju i njihova smaknuća – teško mogu pripisati nekoj konkretnoj bolesti, ali “težak poremećaj osobnosti”, kaže Green, prilično dobro opisuje ono od čega je Henry VIII vjerojatno patio. Henry VIII jedno je govorio, a drugo radio, predstavljao je klasičan slučaj licemjernog ponašanja pa je na kraju uistinu počeo vjerovati vlastitim lažima. Do pred kraj njegove vladavine, teror je – piše Green – postao uobičajeno političko sredstvo; bilo je godina kada bi se uhićivalo i po pedesetak istaknutih javnih ličnosti čije se razmišljanje nije poklapalo s Henryjevim. Suvremenici su ga opisivali kao “najopasnijeg i najokrutnijeg čovjeka na svijetu”.
Dok se kod Henryja VIII donekle može utvrditi o čemu se radilo, vrhunac neobjašnjivog ludila engleskih kraljeva svakako je “ludi Đuro”, kako ga naziva prevoditelj; George III ulazio je u stanja psihičke slabosti i potom se vraćao iz njih. I tako nekoliko puta tijekom svoje kasnije vladavine – ali bez jasno utvrđene dijagnoze. Neki njegovi suvremenici spominjali su šizofreniju i maničnu depresiju, ali moderna znanost, zaključuje Green, simptome Georgea III ne može neupitno svrstati niti pod jednu psihičku bolest, naročito ne tijekom prvih dvadesetak godina vladavine kada je bio “neurotičan, mrzovoljan i šutljiv” ali ipak u psihičkom pogledu uglavnom zdrav. Liječnici toga doba zaključivali su u kasnijim godinama vladavine kako kralj pati od “privremenoga ludila” koje je čak – vjerojatno – bilo posljedica fizičke bolesti.
George III navodno je često ulazio u vlastiti svijet mašte, zamišljajući čak i potopljeni London, a takve su se epizode i napadi kratkotrajnoga ludila i “isključivanja” iz stvarnoga svijeta ponavljale do kraja njegove vladavine. Liječnici su bili nemoćni.
(Uzgred – priča o ludilu Georgea III mogla bi vam biti poznata iz jedne humoristične serije. U trećoj sezoni “Crne Guje”, George III nije sposoban upravljati kraljevstvom zbog svojega ludila – čak se i pojavljuje potpuno “šašav” u jednoj ili dvije epizode – pa je stoga upravljanje kraljevstvom prepušteno njegovom tupastom sinu, princu-regentu Georgeu. No, George III pojavljuje se samo u zadnjoj, šestoj epizodi ove sezone.)
Iako se radi o povijesnoj literaturi, Greenova je knjiga izuzetno pitko štivo i za čitanje na plaži tijekom ljeta. Deset do dvadeset stranica, koliko je u pravilu posvećeno svakom od “slučajeva”, proguta se začas nakon što Green počne opisivati podjednako zabavne i zabrinjavajuće epizode iz života svakoga od “ludih” vladara. Zbog prirode ovog sitea, ponajviše sam se ovih dana fokusirao na čitanje poglavlja koja se dotiču engleskih vladara – ostatak knjige me tek čeka – no čitanje Greena svakako je lako budući da autoritativno iznosi sve dokaze kojih se uspio “dokopati”.
Dakako da danas nema previše mišljenja “iz prve ruke” o pojedinim “ludim kraljevima”, no oslanjajući se na biografije iz vremena pojedinih vladara, izvještaje njihovih liječnika, komentare suvremenika, pa čak i otvorene tračeve i naklapanja s ceste, Green nudi moguće medicinske teorije i objašnjenja za svaki od slučajeva. Doći do starih podataka o mentalnom zdravlju davnih vladara nije baš jednostavno, a Green se suvereno snalazi na tome terenu. Na kraju, ne morate se plašiti, ne radi se o stručnoj literaturi – knjiga je (u odličnom prijevodu Marka Marasa) apsolutno razumljiva medicinskim (i psihološko-psihijatrijskim) laicima. Uloga kralja – mogli biste zaključiti nakon čitanja – definitivno u burnim vremenima nije baš uvijek bila dream job…
velikabritanija.net
Kada je došao na prijestolje, Richard II počeo se čudno ponašati; katkada bi samo satima šutke sjedio na prijestolju, a dvorani bi se naklonili samo kada bi kimnuo glavom. S vremenom se počeo baviti mišlju kako je njegova funkcija zapravo kralj Svetog Rimskog Carstva, no suvremeni psiholozi kažu kako je Richard II ipak bio jedan od “normalnijih” engleskih kraljeva te da u njega nema očitih znakova šizofrenije već, možda, tek samo depresije; ona je uistinu povremeno bila akutna, na granici manično-depresivnog ludila, kaže Green. U konačnici je odstupio s vlasti, uništen potpunom melankolijom kojoj se predao, navodno se izgladnjevši čak do smrti. Nije čudno da je stoga poslužio kao idealan lik za jednu od Shakespeareovih “kraljevskih” drama.
Jedan engleski kralj uistinu predstavlja živopisnu individuu: skladao je i svirao glazbu, obožavao umjetnost, utjerivao strah u kosti svojim neprijateljima, potaknuo izgradnju fantastičnih građevina istovremeno dok je rušio samostane, ženio se, razvodio, skraćivao svoje bivše žene za glavu, raskidao s crkvama, osnivao crkve. Jasno je o kome je riječ – Henry VIII. Kao što kaže Green, “renesansni knez par excellence“! Iako je povijest mentalnih bolesti tekla je njegovom kraljevskom lozom – prapradjed bio je šizofreničar – u početku je svoje vladavine Henry VIII bio energetičan, omiljen kralj, s jasnim ciljem da od Engleske učini najmoćniju zemlju na kontinentu.
Njegovi se kasniji postupci – poput optuživanja dvaju supruga za veleizdaju i njihova smaknuća – teško mogu pripisati nekoj konkretnoj bolesti, ali “težak poremećaj osobnosti”, kaže Green, prilično dobro opisuje ono od čega je Henry VIII vjerojatno patio. Henry VIII jedno je govorio, a drugo radio, predstavljao je klasičan slučaj licemjernog ponašanja pa je na kraju uistinu počeo vjerovati vlastitim lažima. Do pred kraj njegove vladavine, teror je – piše Green – postao uobičajeno političko sredstvo; bilo je godina kada bi se uhićivalo i po pedesetak istaknutih javnih ličnosti čije se razmišljanje nije poklapalo s Henryjevim. Suvremenici su ga opisivali kao “najopasnijeg i najokrutnijeg čovjeka na svijetu”.
Dok se kod Henryja VIII donekle može utvrditi o čemu se radilo, vrhunac neobjašnjivog ludila engleskih kraljeva svakako je “ludi Đuro”, kako ga naziva prevoditelj; George III ulazio je u stanja psihičke slabosti i potom se vraćao iz njih. I tako nekoliko puta tijekom svoje kasnije vladavine – ali bez jasno utvrđene dijagnoze. Neki njegovi suvremenici spominjali su šizofreniju i maničnu depresiju, ali moderna znanost, zaključuje Green, simptome Georgea III ne može neupitno svrstati niti pod jednu psihičku bolest, naročito ne tijekom prvih dvadesetak godina vladavine kada je bio “neurotičan, mrzovoljan i šutljiv” ali ipak u psihičkom pogledu uglavnom zdrav. Liječnici toga doba zaključivali su u kasnijim godinama vladavine kako kralj pati od “privremenoga ludila” koje je čak – vjerojatno – bilo posljedica fizičke bolesti.
George III navodno je često ulazio u vlastiti svijet mašte, zamišljajući čak i potopljeni London, a takve su se epizode i napadi kratkotrajnoga ludila i “isključivanja” iz stvarnoga svijeta ponavljale do kraja njegove vladavine. Liječnici su bili nemoćni.
(Uzgred – priča o ludilu Georgea III mogla bi vam biti poznata iz jedne humoristične serije. U trećoj sezoni “Crne Guje”, George III nije sposoban upravljati kraljevstvom zbog svojega ludila – čak se i pojavljuje potpuno “šašav” u jednoj ili dvije epizode – pa je stoga upravljanje kraljevstvom prepušteno njegovom tupastom sinu, princu-regentu Georgeu. No, George III pojavljuje se samo u zadnjoj, šestoj epizodi ove sezone.)
Iako se radi o povijesnoj literaturi, Greenova je knjiga izuzetno pitko štivo i za čitanje na plaži tijekom ljeta. Deset do dvadeset stranica, koliko je u pravilu posvećeno svakom od “slučajeva”, proguta se začas nakon što Green počne opisivati podjednako zabavne i zabrinjavajuće epizode iz života svakoga od “ludih” vladara. Zbog prirode ovog sitea, ponajviše sam se ovih dana fokusirao na čitanje poglavlja koja se dotiču engleskih vladara – ostatak knjige me tek čeka – no čitanje Greena svakako je lako budući da autoritativno iznosi sve dokaze kojih se uspio “dokopati”.
Dakako da danas nema previše mišljenja “iz prve ruke” o pojedinim “ludim kraljevima”, no oslanjajući se na biografije iz vremena pojedinih vladara, izvještaje njihovih liječnika, komentare suvremenika, pa čak i otvorene tračeve i naklapanja s ceste, Green nudi moguće medicinske teorije i objašnjenja za svaki od slučajeva. Doći do starih podataka o mentalnom zdravlju davnih vladara nije baš jednostavno, a Green se suvereno snalazi na tome terenu. Na kraju, ne morate se plašiti, ne radi se o stručnoj literaturi – knjiga je (u odličnom prijevodu Marka Marasa) apsolutno razumljiva medicinskim (i psihološko-psihijatrijskim) laicima. Uloga kralja – mogli biste zaključiti nakon čitanja – definitivno u burnim vremenima nije baš uvijek bila dream job…
velikabritanija.net
Saparmurat Atajevič Nijazov – najčudniji državnik koji je ikada živeo
Saparmurat Atajevič Nijazov (turkmenski: Saparmyrat Ataýewiç Nyýazow) (19. februar 1940 – 21. decembar 2006) bio je doživotni predsednik i najmoćnija ličnost u Turkmenistanu od 1985. do smrti 2006. Oslovljavao se sa Serdar Saparmurat Turkmenbaši, Veliki, ili samo Turkmenbaši.
22. oktobra, 1993, je nadenuo sebi ime Turkmenbaši, što znači “vođa svih Turkmena”, u stilu Kemala Ataturka, “oca Turaka.” 29. decembra, 1999. je proglašen doživotnim predsednikom.
Nijazov je bio autoritarni vođa, dobro poznat na zapadu po svom kultu ličnosti. Verujući da Turkmenistanu nedostaje nacionalni identitet, pokušao je da preuredi državu po svojoj viziji. Preimenovao je grad Krasnovodsk, na obali Kaspijskog mora u Turkmenbaši, po sebi.
Preimenovao je nekoliko škola, aerodroma, čak i jedan meteorit po sebi i članovima najuže porodice. Nijazovljevo lice se nalazi na svim banknotama manata (valuta Turkmenistana), a njegovi veliki portreti su istaknuti po celoj zemlji, posebno na velikim javnim zgradama i avenijama. Statue Nijazova i njegove majke su prisutne po celoj zemlji, uključujući i središte pustinje Karakum, kao i pozlaćenu statuu na vrhu najveće zgrade u Ašhabadu, koja se rotira, tako da je lice uvek okrenuto ka suncu, i baca odbljesak na prestonicu.
Data mu je nagrada heroja Turkmenistana pet puta. Nijazov je rekao:
“Ja sam lično protiv toga da gledam svoje slike i statue na ulicama – ali to je ono šta narod želi.”
Obrazovni sistem je učio mlade Turkmene da vole Nijazova. Njegova dela i govori čine veći deo školskih udžbenika. Glavni tekst je nacionalni ep, koji je napisao, veoma iznenađujuće, sam Nijazov. “Runama” ili “Knjiga duše”.
2004, Nijazov je naredio zatvaranje svih biblioteka u ruralnim mestima, na osnovu svog stava da turkmenski seljaci ne čitaju. U njegovom rodnom selu, Kipčak, izgrađen je kompleks kao memorijal njegovoj majci, uključujući džamiju (procenjenu na 100 miliona dolara).
2004, Nijazov je otpustio 15.000 medicinskih radnika, zamenivši ih vojnim regrutima. Ovu akciju je nastavio 1. marta, 2005. naredivši zatvaranje svih bolnica izvan Ašhabada. 28. februara 2005, je izjavio:
“Zašto bismo traćili dobre medicinske specijaliste na sela, kad bi oni trebalo da rade u prestonici?”
21. decembra 2006. državna televizija (druga televizija osim državne ne postoji) javila je da je predsednik Nijazov iznenada umro od srčanog udara.
Kao doživotni predsednik, Nijazov je izdao mnoge neobične dekrete, od kojih su neki:
Zabrana spikerima na vestima da nose šminku, jer je Nijazov imao poteškoća da razlikuje muškarce i žene,
Zabrana pevanja na plej bek,
Decembra, 1999, dekret da svaki učenik u školi, student, vojnik, ili oficir u Turkmenistanu dobije za novu godinu sat sa likom predsednika Saparmurata Nijazova,
Aprila, 2001, zabranjeni balet i opera, jer kako je rečeno “nisu deo turkmenske kulture”,
2001, zabranjeno mladim muškarcima da nose duge kose ili brade
Juna 2001, obaveza da stranci koji žele da se ožene turkmenskom državljankom moraju da plate 50.000 dolara,
2002, preimenovanje reči hleb sa chorek, tradicionalnog turkmenskog izraza u Gurbansoltan edzhe po majci Saparmurata Nijazova,
Avgusta 2002, redefinisanje životnih doba, sa adolescencijom produženom do 25 godina, i starim dobom koje počinje sa 85 godina (više detalja niže u tekstu),
2004, insistiranje da svi vozači sa dozvolom prođu test moralnosti,
Marta 2004, otpuštanje 15.000 radnika u javnom zdravstvu,
Aprila 2004, podsticanje mladih ljudi da ne ugrađuju zlatne zube, i predlog da umesto toga žvaću kosti kako bi očuvali svoje zube,
Februara 2005, naredba da se zatvore sve bolnice van Ašhabada, uz obrazloženje da ako su ljudi bolesni, mogu da dođu u prestonicu; takođe zatvaranje svih biblioteka u ruralnim oblastima, uz obrazloženje da obični Turkmeni ionako ne čitaju knjige,
Novembra 2005, naredba da lekari polažu zakletvu Saparmuratu Nijazovu umesto Hipokratove zakletve,
Decembra 2005, zabrana video igara, uz napomenu da su isuviše nasilne da bi ih mladi Turkmeni igrali,
Januara 2006, ruski mediji su javili da je Nijazov naredio da se prekine isplata penzija za 1/3 (više od 100.000) starih ljudi u Turkmenistanu, i da penzije koje su dobili u protekle dve godine vrate državi. Ovo je navodno dovelo do ogromnog broja smrti starih ljudi, kojima su penzije (od 10 do 90 dolara) bile jedini prihodi. Ministarstvo spoljnih poslova Turkmenistana je oštro odbacilo ove navode, optuživši medije da šire lažne informacije o ovom pitanju.
Stadijumi u životu prema Nijazovu:
Deca: od 0 do 12 godina
Adolescenti: 13 do 24
Omladina: 25 do 35
Zreli ljudi: 36 do 48
Proročki: 49 do 60
Inspirativni: 61 do 72
Mudri: 73 do 84
Stari: 85 do 96
Nalik Oguzkanu: 97 i više
Oguzkan, se smatra osnivačem turkmenske nacije, živeo je 109 godina.
Saparmurat Atajevič Nijazov (turkmenski: Saparmyrat Ataýewiç Nyýazow) (19. februar 1940 – 21. decembar 2006) bio je doživotni predsednik i najmoćnija ličnost u Turkmenistanu od 1985. do smrti 2006. Oslovljavao se sa Serdar Saparmurat Turkmenbaši, Veliki, ili samo Turkmenbaši.
22. oktobra, 1993, je nadenuo sebi ime Turkmenbaši, što znači “vođa svih Turkmena”, u stilu Kemala Ataturka, “oca Turaka.” 29. decembra, 1999. je proglašen doživotnim predsednikom.
Nijazov je bio autoritarni vođa, dobro poznat na zapadu po svom kultu ličnosti. Verujući da Turkmenistanu nedostaje nacionalni identitet, pokušao je da preuredi državu po svojoj viziji. Preimenovao je grad Krasnovodsk, na obali Kaspijskog mora u Turkmenbaši, po sebi.
Preimenovao je nekoliko škola, aerodroma, čak i jedan meteorit po sebi i članovima najuže porodice. Nijazovljevo lice se nalazi na svim banknotama manata (valuta Turkmenistana), a njegovi veliki portreti su istaknuti po celoj zemlji, posebno na velikim javnim zgradama i avenijama. Statue Nijazova i njegove majke su prisutne po celoj zemlji, uključujući i središte pustinje Karakum, kao i pozlaćenu statuu na vrhu najveće zgrade u Ašhabadu, koja se rotira, tako da je lice uvek okrenuto ka suncu, i baca odbljesak na prestonicu.
Data mu je nagrada heroja Turkmenistana pet puta. Nijazov je rekao:
“Ja sam lično protiv toga da gledam svoje slike i statue na ulicama – ali to je ono šta narod želi.”
Obrazovni sistem je učio mlade Turkmene da vole Nijazova. Njegova dela i govori čine veći deo školskih udžbenika. Glavni tekst je nacionalni ep, koji je napisao, veoma iznenađujuće, sam Nijazov. “Runama” ili “Knjiga duše”.
2004, Nijazov je naredio zatvaranje svih biblioteka u ruralnim mestima, na osnovu svog stava da turkmenski seljaci ne čitaju. U njegovom rodnom selu, Kipčak, izgrađen je kompleks kao memorijal njegovoj majci, uključujući džamiju (procenjenu na 100 miliona dolara).
2004, Nijazov je otpustio 15.000 medicinskih radnika, zamenivši ih vojnim regrutima. Ovu akciju je nastavio 1. marta, 2005. naredivši zatvaranje svih bolnica izvan Ašhabada. 28. februara 2005, je izjavio:
“Zašto bismo traćili dobre medicinske specijaliste na sela, kad bi oni trebalo da rade u prestonici?”
21. decembra 2006. državna televizija (druga televizija osim državne ne postoji) javila je da je predsednik Nijazov iznenada umro od srčanog udara.
Kao doživotni predsednik, Nijazov je izdao mnoge neobične dekrete, od kojih su neki:
Zabrana spikerima na vestima da nose šminku, jer je Nijazov imao poteškoća da razlikuje muškarce i žene,
Zabrana pevanja na plej bek,
Decembra, 1999, dekret da svaki učenik u školi, student, vojnik, ili oficir u Turkmenistanu dobije za novu godinu sat sa likom predsednika Saparmurata Nijazova,
Aprila, 2001, zabranjeni balet i opera, jer kako je rečeno “nisu deo turkmenske kulture”,
2001, zabranjeno mladim muškarcima da nose duge kose ili brade
Juna 2001, obaveza da stranci koji žele da se ožene turkmenskom državljankom moraju da plate 50.000 dolara,
2002, preimenovanje reči hleb sa chorek, tradicionalnog turkmenskog izraza u Gurbansoltan edzhe po majci Saparmurata Nijazova,
Avgusta 2002, redefinisanje životnih doba, sa adolescencijom produženom do 25 godina, i starim dobom koje počinje sa 85 godina (više detalja niže u tekstu),
2004, insistiranje da svi vozači sa dozvolom prođu test moralnosti,
Marta 2004, otpuštanje 15.000 radnika u javnom zdravstvu,
Aprila 2004, podsticanje mladih ljudi da ne ugrađuju zlatne zube, i predlog da umesto toga žvaću kosti kako bi očuvali svoje zube,
Februara 2005, naredba da se zatvore sve bolnice van Ašhabada, uz obrazloženje da ako su ljudi bolesni, mogu da dođu u prestonicu; takođe zatvaranje svih biblioteka u ruralnim oblastima, uz obrazloženje da obični Turkmeni ionako ne čitaju knjige,
Novembra 2005, naredba da lekari polažu zakletvu Saparmuratu Nijazovu umesto Hipokratove zakletve,
Decembra 2005, zabrana video igara, uz napomenu da su isuviše nasilne da bi ih mladi Turkmeni igrali,
Januara 2006, ruski mediji su javili da je Nijazov naredio da se prekine isplata penzija za 1/3 (više od 100.000) starih ljudi u Turkmenistanu, i da penzije koje su dobili u protekle dve godine vrate državi. Ovo je navodno dovelo do ogromnog broja smrti starih ljudi, kojima su penzije (od 10 do 90 dolara) bile jedini prihodi. Ministarstvo spoljnih poslova Turkmenistana je oštro odbacilo ove navode, optuživši medije da šire lažne informacije o ovom pitanju.
Stadijumi u životu prema Nijazovu:
Deca: od 0 do 12 godina
Adolescenti: 13 do 24
Omladina: 25 do 35
Zreli ljudi: 36 do 48
Proročki: 49 do 60
Inspirativni: 61 do 72
Mudri: 73 do 84
Stari: 85 do 96
Nalik Oguzkanu: 97 i više
Oguzkan, se smatra osnivačem turkmenske nacije, živeo je 109 godina.
Hatšepsut
Hatšepsut (1473. p. n. e. — 1458. p. n. e.) je bila peti faraon osamnaeste egipatske dinastije u starom Egiptu i u titulatoru na slikama i reljefima je uvek nastupala kao muškarac - faraon. Bila je prva žena faraon. Identifikacija njene mumije je objavljena 27. juna 2007. godine.
Tokom 18-te dinastije kraljevska kuća Ahmosa I je bila suočena sa tragedijama koje su je zadesile tokom tri generacije, jer je nekoliko muških prestolonaslednika 18-te dinastije umrlo.
Kada su umrli svi sinovi Amen - Hotep-a i njegove glavne žene, faraon je postao Tutmos I (sin druge žene Senseneb). On se oženio svojom polusestrom Ahmos ali i njihovih pet sinova je takođe umrlo. U vrijeme smrti Tutmosa I jedini nasljednik sa kraljevskom krvi bio je njegov nezakoniti sin Tutmos II ali kako je on bio maloljetan faraon nije imao drugog izbora već da svoju kći Hatšepsut proglasi suvladarom.
Međutim, prije bolesti svoga oca Hatšepsut se kao petnaestogodišnjakinja udala za svog polubrata Tutmosa II koji je tada imao 12 godina. Zbog rodbinskih veza i miješanja krvi on je bio i fizički i mentalno zaostala ličnost. Hatšepsut mu je i pored toga rodila dvije kćeri Nefru-Ra i Merit-Ra-Hatšepsut. Kako mu nije podarila muškog nasljednika on je sa drugom ženom Izis dobio sina poznatog pod imenom Tutmos III. Da bi osigurali opstanak vladarske loze Nefra-Ra se kao i svoja majka udala za polubrata Tutmosa III. U vrijeme smrti Hatšepsutinog muža Tutmosa II njegov nasljednik Tutmos III je bio maloljetan tako da je ona bila zakonit vladar.
Hatšepsut je bila prva žena koja je krunisana sa svim počastima kao kralj a ne kraljica i koja je dobila svih pet počasnih imena faraona što nijednoj kraljici prije a ni poslije nje nije uspjelo. Oblačila se i ponašala kao muškarac.
Falsifikati
Znajući da je uljez na egipatskom prijestolu Hatšepsut je falsifikovala nekoliko dokumenata da bi pridonijela svom kredibilitetu. Prvo je dala da se na hramu iskleše kako bog Amon daje privilegiju kraljevovanja Tutmosu I i njoj. Zatim je sebi pripisala pobjedu nad stranim osvajačima i uskrsnuće Ozirisa. Navodno je imala viziju u snu, gde joj se ukazao bog sunca Amon koji je nagovestio da će roditi ćerku koja će postati žena faraon. Oni koji joj nisu verovali i nisu je podržavali se naravno nisu smeli suprotstaviti, ali su očekivali da će biti kažnjena od strane bogova. Naprotiv čini se da je sam bog prihvatio njenu viziju kao istinitu, tako da je Hatšetsut sama vladala 22 godine tokom kojih je cvjetala egipatska ekonomija. To razdoblje je bilo mirno, bez ikakvih vojnih okršaja. Najviše se pažnje poklanjalo na uspostavljanje trgovačkih veza i na arhitekturu. Najvažniji spomenik njene vladavine je svakako posmrtni hram u Dolini Kraljeva.
U to vrijeme je hram bio fizički povezan sa Dolinom Kraljeva ali nakon smrti kraljice njen zet odnosno posinak Tutmos III dao je da se uruše svi tuneli i prolazi tako da ovaj hram bude odsečen i zaboravljen. Takođe njeno ime je izbrisano sa svih hramova i rodoslova te je zato i do dan danas ostala velika nepoznanica.
Hatšepsus je odlučila da bude sahranjena sa svojim ocem Tutmosem I u Dolini Kraljeva. U svrhu povezivanja hrama sa Dolinom iskopan je tunel dug preko 700 m i oko 300 m ispod površine zemlje.
Njen sarkofag je pronađen ali u njemu nije bila njena mumija već jedne princeze iz 21-ve dinastije. Okolnosti njene smrti su sumnjive ali nakon istraživanja ipak se smatra da je umrla prirodnom smrću. Poslednji zapis je 10-og dana 6-og mjeseca u 22-oj godini vladavine (početak februara) kada je zabilježeno da je žena-faraon preminula.
wikipedija
Hatšepsut (1473. p. n. e. — 1458. p. n. e.) je bila peti faraon osamnaeste egipatske dinastije u starom Egiptu i u titulatoru na slikama i reljefima je uvek nastupala kao muškarac - faraon. Bila je prva žena faraon. Identifikacija njene mumije je objavljena 27. juna 2007. godine.
Tokom 18-te dinastije kraljevska kuća Ahmosa I je bila suočena sa tragedijama koje su je zadesile tokom tri generacije, jer je nekoliko muških prestolonaslednika 18-te dinastije umrlo.
Kada su umrli svi sinovi Amen - Hotep-a i njegove glavne žene, faraon je postao Tutmos I (sin druge žene Senseneb). On se oženio svojom polusestrom Ahmos ali i njihovih pet sinova je takođe umrlo. U vrijeme smrti Tutmosa I jedini nasljednik sa kraljevskom krvi bio je njegov nezakoniti sin Tutmos II ali kako je on bio maloljetan faraon nije imao drugog izbora već da svoju kći Hatšepsut proglasi suvladarom.
Međutim, prije bolesti svoga oca Hatšepsut se kao petnaestogodišnjakinja udala za svog polubrata Tutmosa II koji je tada imao 12 godina. Zbog rodbinskih veza i miješanja krvi on je bio i fizički i mentalno zaostala ličnost. Hatšepsut mu je i pored toga rodila dvije kćeri Nefru-Ra i Merit-Ra-Hatšepsut. Kako mu nije podarila muškog nasljednika on je sa drugom ženom Izis dobio sina poznatog pod imenom Tutmos III. Da bi osigurali opstanak vladarske loze Nefra-Ra se kao i svoja majka udala za polubrata Tutmosa III. U vrijeme smrti Hatšepsutinog muža Tutmosa II njegov nasljednik Tutmos III je bio maloljetan tako da je ona bila zakonit vladar.
Hatšepsut je bila prva žena koja je krunisana sa svim počastima kao kralj a ne kraljica i koja je dobila svih pet počasnih imena faraona što nijednoj kraljici prije a ni poslije nje nije uspjelo. Oblačila se i ponašala kao muškarac.
Falsifikati
Znajući da je uljez na egipatskom prijestolu Hatšepsut je falsifikovala nekoliko dokumenata da bi pridonijela svom kredibilitetu. Prvo je dala da se na hramu iskleše kako bog Amon daje privilegiju kraljevovanja Tutmosu I i njoj. Zatim je sebi pripisala pobjedu nad stranim osvajačima i uskrsnuće Ozirisa. Navodno je imala viziju u snu, gde joj se ukazao bog sunca Amon koji je nagovestio da će roditi ćerku koja će postati žena faraon. Oni koji joj nisu verovali i nisu je podržavali se naravno nisu smeli suprotstaviti, ali su očekivali da će biti kažnjena od strane bogova. Naprotiv čini se da je sam bog prihvatio njenu viziju kao istinitu, tako da je Hatšetsut sama vladala 22 godine tokom kojih je cvjetala egipatska ekonomija. To razdoblje je bilo mirno, bez ikakvih vojnih okršaja. Najviše se pažnje poklanjalo na uspostavljanje trgovačkih veza i na arhitekturu. Najvažniji spomenik njene vladavine je svakako posmrtni hram u Dolini Kraljeva.
U to vrijeme je hram bio fizički povezan sa Dolinom Kraljeva ali nakon smrti kraljice njen zet odnosno posinak Tutmos III dao je da se uruše svi tuneli i prolazi tako da ovaj hram bude odsečen i zaboravljen. Takođe njeno ime je izbrisano sa svih hramova i rodoslova te je zato i do dan danas ostala velika nepoznanica.
Hatšepsus je odlučila da bude sahranjena sa svojim ocem Tutmosem I u Dolini Kraljeva. U svrhu povezivanja hrama sa Dolinom iskopan je tunel dug preko 700 m i oko 300 m ispod površine zemlje.
Njen sarkofag je pronađen ali u njemu nije bila njena mumija već jedne princeze iz 21-ve dinastije. Okolnosti njene smrti su sumnjive ali nakon istraživanja ipak se smatra da je umrla prirodnom smrću. Poslednji zapis je 10-og dana 6-og mjeseca u 22-oj godini vladavine (početak februara) kada je zabilježeno da je žena-faraon preminula.
wikipedija