"Nagovestaj jednog pada desio onog dana kada sam poslednji put popila kafu u SVOJOJ sobi, u SVOJOJ kuci, pored SVOJE TA peci.
Na taj katolicki Bozic, 2003. za sobom sam ostavila svoju dusu. Ponela sam samo telo i neke stvari koje sada zaista nemaju nikakvu vrednost. Cak ni onu pateticno sentimentalnu. Tamo, na mom starom, istrosenom, smedjem tepihu, ostali su poslednji tragovi MENE, one koje zaista jesam, a ne ova zarobljena, pomahnitala,besna zver koja prozdire duse svojih najmilijih, dusu svoju i dusu svih onih kojii se BORE umesto da PADAJU.
Kao ja.
I mislila sam resice On sve, i mislila sam, konacno sam zasluzila to malo srece, cisto eto, reda radi, da imam cega da se prisecam. On je jos uvek tu, ali ja se nisam vratila. I hvala na njemu, drzi me da ne padnem, da ne odem tamo gde bih odavno trebala biti. Na nekom mirnom, skrovitom mestu, vecito tuzna, razocarana i beskrajno cinicna.
Ali ne, borim se na svoj nacin, i kad sve ovo prodje (a proci ce), docekacu se na noge mnogo jaca nego sto sam ikad bila.
Samo ipak, taj pad, jos uvek vucem masnice, jos uvek se secam mesta gde sam pala, a tako bih volela da zaboravim. I lutam, lutam, vrtim se u krug, uvek nailazim na iste prepreke, i nalazim iste izgovore za svoje padove, iako se cak i meni samoj gade.
Nisam vise mastovita. Izgubila sam moc da usrecim sebe.
Sada samo usrecujem druge. Mozda je to jos jedan put, ili dokaz da postoji razlog zasto postojim na ovom svetu, u kojem se, najblazeno receno, ne snalazim najbolje. Tacnije, nikako.
Eto, jos jedan olinjali izgovor za svoju nemoc.
Ali borim se, i nije mi lako...zaista ponekad pomislim da sam, zbog nekog bizarnog razloga, prokleta na vecitu maglu.
Borim se, nece on to dozvoliti.
- Ljubavi, kafa...
- Evo odmah...samo jos malo...
- Ljubim te...vidimo se posle i...LOVE COMES AGAIN
Na taj katolicki Bozic, 2003. za sobom sam ostavila svoju dusu. Ponela sam samo telo i neke stvari koje sada zaista nemaju nikakvu vrednost. Cak ni onu pateticno sentimentalnu. Tamo, na mom starom, istrosenom, smedjem tepihu, ostali su poslednji tragovi MENE, one koje zaista jesam, a ne ova zarobljena, pomahnitala,besna zver koja prozdire duse svojih najmilijih, dusu svoju i dusu svih onih kojii se BORE umesto da PADAJU.
Kao ja.
I mislila sam resice On sve, i mislila sam, konacno sam zasluzila to malo srece, cisto eto, reda radi, da imam cega da se prisecam. On je jos uvek tu, ali ja se nisam vratila. I hvala na njemu, drzi me da ne padnem, da ne odem tamo gde bih odavno trebala biti. Na nekom mirnom, skrovitom mestu, vecito tuzna, razocarana i beskrajno cinicna.
Ali ne, borim se na svoj nacin, i kad sve ovo prodje (a proci ce), docekacu se na noge mnogo jaca nego sto sam ikad bila.
Samo ipak, taj pad, jos uvek vucem masnice, jos uvek se secam mesta gde sam pala, a tako bih volela da zaboravim. I lutam, lutam, vrtim se u krug, uvek nailazim na iste prepreke, i nalazim iste izgovore za svoje padove, iako se cak i meni samoj gade.
Nisam vise mastovita. Izgubila sam moc da usrecim sebe.
Sada samo usrecujem druge. Mozda je to jos jedan put, ili dokaz da postoji razlog zasto postojim na ovom svetu, u kojem se, najblazeno receno, ne snalazim najbolje. Tacnije, nikako.
Eto, jos jedan olinjali izgovor za svoju nemoc.
Ali borim se, i nije mi lako...zaista ponekad pomislim da sam, zbog nekog bizarnog razloga, prokleta na vecitu maglu.
Borim se, nece on to dozvoliti.
- Ljubavi, kafa...
- Evo odmah...samo jos malo...
- Ljubim te...vidimo se posle i...LOVE COMES AGAIN
