- Poruka
- 389.650
Sveto koplje prvi put se spominje u jevanđelju po Jovanu (19:34). Hrist je raspet u petak, 5. aprila 33. godine u 15 časova, a izdahnuo je šest sati kasnije.
"Nijedna kost mu se neće slomiti", piše u Jevanđelju po Jovanu i odnosi se na Hrista koji je razapet na krstu. Naime, razapinjanje je bio uobičajen način egzekucije u Starom Rimu i rimski vojnici koji su to radili imali su običaj da ubrzaju umiranje sužnjima tako što bi im polomili kosti.
Međutim, sa Isusom se to nije desilo jer je centurion da bi proverio da li je Isus mrtav pre skidanja sa raspeca probo Isusa kopljem između četvrtog i petog rebra. Prema legendi, iz rane je krv poprskala centurionovo lice i on, koji je bio poluslep jer je bolovao od katarakte, iznenada je progledao. Centurion, koji je počinio taj akt milosti, zvao se Gaj Kasije Longin i hrišćansko predanje će ga kasnije prepoznati kao Longina Kopljonošu, Longina Stolpnika ili Apostola Hristove krvi. Tako je nastala legenda o Svetom koplju ili Koplju sudbine koja traje do dana današnjeg. A Sveti Longin se danas poštuje kao svetac i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi.
Prvi pisani trag o Longinovom koplju, koji se odnosi na neki materijalni predmet, datira tek iz 570. godine: hodočasnik Antonin iz Pjačence u svom putopisu tvrdi da ga je video u bazilici na brdu Cion u Jerusalimu. U narednoj deceniji, zapise o koplju nalazimo i kod Kasiodora i Gregorija iz Tura, mada ni jedan od njih dvojice nikada nije bio u Jerusalimu. U vreme persijske opsade grada, 615. godine, koplje je razbijeno na dva dela: manji deo, sa vrhom, poslat je u Konstantinopolj (tamo je jedno vreme čuvan u crkvi Aja Sofija, a posle prenet u Katedralu device sa Farosa) a veći deo je ostao u Jerusalimu, gde ga je izvesni Arkulpije, biskup Galije, navodno video punih pola veka kasnije, prilikom hodočašća.
Mit o Longinovom koplju, a naročito priče o njegovim čudotvornim svojstvima, privlačile su toliku pažnju ranih srednjovekovnih pisaca, da nije čudno što se, vremenom, ovaj predmet pojavljuje (ceo ili u delovima, u raznim oblicima i veličinama) u više gradova odjednom. Ubrzo, on dobija i svoja dva deskriptivna naziva, koja se, već vekovima, alternativno koriste: “sveto koplje” i “koplje sudbine“.
Koplje sudbine koje se čuva u Beču, u Carskoj riznici u palati Hofburg, došlo je u posed rimskog cara Otoa I u 10. veku, ali je njegov put potpuno nepoznat. U njega je 1084. ugraviran natpis "ekser našeg gospoda" zbog eksera koji je u njega utisnut a za koga se veruje da je sa hristovog raspeća. 1273. godine je prvi put korišćeno u obredu krunisanja cara, a 1350. je po sredini prevučeno zlatnim naglavkom. 1424. godine ga je imperator Sigismund prebacio iz Praga u svoj rodni Nirnberg, odakle je zbog približavanja francuskih revolucionarnih snaga prebačen u Beč.
Koplje je 30. aprila 1945. godine u 14,10 našao američki poručnik nemaćkog porekla, Valter Horn
Horn je, inače bio u sastavu III Armije gerala Džordža Patona sa specijalnim zaduženjem da ispituje zarobljenike i pronalazi umetničko blago koje su Nacisti opljačkali širom Evrope. Samo sat i 20 minuta kasnije Hitler je u Berlinu izvršio samoubistvo. Proročanski krug još jednom se zatvorio, ali pokrenuta spirala zla nije dostigla vrhunac.
Dok se koplje nalazilo u američkim rukama, bačene su atomske bombe na Hirošimu (6. avgusta) i Nagasaki (9. avgusta 1945). Za samo nekoliko trenutaka , ugašeno je više od 110.000 ljudskih života.
Konačno; komandant okulacionih snaga u Nemačkoj, načelnik Generalštaba armije SAD general Dvajt Ajzenhauer naredio je da se relikvija vrati u Hofburg. Koplje je 4. januara 1946. godine džipom prevezeno do aerodroma Furt, odakle je „dakotom” prebačeno u Beč. U vitrinu sakralne riznice ponovo je položeno 6. januara 1946. godine, gde je najzad našlo mir.
Sačuvani deo bodeža je dužine 507 mm. Bodež po sredini ima prorez dužine 240 i širine 15 mm, u kome je, pomoću četvorostruko upletene srebrne žice, pričvršćen gvozdeni klin (spina). Koplje je obloženo srebrnim i zlatnim limom na kome su ugravirani citirani natpisi. Savremena ispitivanja ukazuju da koplje potiče iz perioda oko VIII veka ali da je klin zaista iz I veka, te da odgovara klinovima koje su Rimljani koristili prilikom razapinjanja na krst.
"Nijedna kost mu se neće slomiti", piše u Jevanđelju po Jovanu i odnosi se na Hrista koji je razapet na krstu. Naime, razapinjanje je bio uobičajen način egzekucije u Starom Rimu i rimski vojnici koji su to radili imali su običaj da ubrzaju umiranje sužnjima tako što bi im polomili kosti.
Međutim, sa Isusom se to nije desilo jer je centurion da bi proverio da li je Isus mrtav pre skidanja sa raspeca probo Isusa kopljem između četvrtog i petog rebra. Prema legendi, iz rane je krv poprskala centurionovo lice i on, koji je bio poluslep jer je bolovao od katarakte, iznenada je progledao. Centurion, koji je počinio taj akt milosti, zvao se Gaj Kasije Longin i hrišćansko predanje će ga kasnije prepoznati kao Longina Kopljonošu, Longina Stolpnika ili Apostola Hristove krvi. Tako je nastala legenda o Svetom koplju ili Koplju sudbine koja traje do dana današnjeg. A Sveti Longin se danas poštuje kao svetac i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi.
Prvi pisani trag o Longinovom koplju, koji se odnosi na neki materijalni predmet, datira tek iz 570. godine: hodočasnik Antonin iz Pjačence u svom putopisu tvrdi da ga je video u bazilici na brdu Cion u Jerusalimu. U narednoj deceniji, zapise o koplju nalazimo i kod Kasiodora i Gregorija iz Tura, mada ni jedan od njih dvojice nikada nije bio u Jerusalimu. U vreme persijske opsade grada, 615. godine, koplje je razbijeno na dva dela: manji deo, sa vrhom, poslat je u Konstantinopolj (tamo je jedno vreme čuvan u crkvi Aja Sofija, a posle prenet u Katedralu device sa Farosa) a veći deo je ostao u Jerusalimu, gde ga je izvesni Arkulpije, biskup Galije, navodno video punih pola veka kasnije, prilikom hodočašća.
Mit o Longinovom koplju, a naročito priče o njegovim čudotvornim svojstvima, privlačile su toliku pažnju ranih srednjovekovnih pisaca, da nije čudno što se, vremenom, ovaj predmet pojavljuje (ceo ili u delovima, u raznim oblicima i veličinama) u više gradova odjednom. Ubrzo, on dobija i svoja dva deskriptivna naziva, koja se, već vekovima, alternativno koriste: “sveto koplje” i “koplje sudbine“.
Koplje sudbine koje se čuva u Beču, u Carskoj riznici u palati Hofburg, došlo je u posed rimskog cara Otoa I u 10. veku, ali je njegov put potpuno nepoznat. U njega je 1084. ugraviran natpis "ekser našeg gospoda" zbog eksera koji je u njega utisnut a za koga se veruje da je sa hristovog raspeća. 1273. godine je prvi put korišćeno u obredu krunisanja cara, a 1350. je po sredini prevučeno zlatnim naglavkom. 1424. godine ga je imperator Sigismund prebacio iz Praga u svoj rodni Nirnberg, odakle je zbog približavanja francuskih revolucionarnih snaga prebačen u Beč.
Koplje je 30. aprila 1945. godine u 14,10 našao američki poručnik nemaćkog porekla, Valter Horn
Horn je, inače bio u sastavu III Armije gerala Džordža Patona sa specijalnim zaduženjem da ispituje zarobljenike i pronalazi umetničko blago koje su Nacisti opljačkali širom Evrope. Samo sat i 20 minuta kasnije Hitler je u Berlinu izvršio samoubistvo. Proročanski krug još jednom se zatvorio, ali pokrenuta spirala zla nije dostigla vrhunac.
Dok se koplje nalazilo u američkim rukama, bačene su atomske bombe na Hirošimu (6. avgusta) i Nagasaki (9. avgusta 1945). Za samo nekoliko trenutaka , ugašeno je više od 110.000 ljudskih života.
Konačno; komandant okulacionih snaga u Nemačkoj, načelnik Generalštaba armije SAD general Dvajt Ajzenhauer naredio je da se relikvija vrati u Hofburg. Koplje je 4. januara 1946. godine džipom prevezeno do aerodroma Furt, odakle je „dakotom” prebačeno u Beč. U vitrinu sakralne riznice ponovo je položeno 6. januara 1946. godine, gde je najzad našlo mir.
Sačuvani deo bodeža je dužine 507 mm. Bodež po sredini ima prorez dužine 240 i širine 15 mm, u kome je, pomoću četvorostruko upletene srebrne žice, pričvršćen gvozdeni klin (spina). Koplje je obloženo srebrnim i zlatnim limom na kome su ugravirani citirani natpisi. Savremena ispitivanja ukazuju da koplje potiče iz perioda oko VIII veka ali da je klin zaista iz I veka, te da odgovara klinovima koje su Rimljani koristili prilikom razapinjanja na krst.
Ali mora biti i to pravo koplje negde. Ako postoji, na vrhu bi trebalo da ima trag Isusove krvi...
