(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
LOMLJAVA
Nestajanja mnoga dušu mi lome
Reči prazne od lakoće zvone
A opet, teške ćutnje ih more
Laži u njima trenutak istine kroje
Prevare i obmane same sebe broje
Sebičnosti ljudske samo se roje
Lome i lome dok me ne polome.
Gde god da pogledam na nestajanje naidjem
Da kažem „baš me briga“...e,to...ne umem
Da od žalosti nestajanja lepo prošlog vidim....ni to ne umem
Da naučim....ne želim
Sebe da izgubim i dušu da zagubim...da mi svejedno postane...ne želim
Tuge su na gomili od boja mojih jače....zasad...
Sve znam....ali ipak......nekad....mnogo teško je...
PS Dobro jutro blogerski svete......
pa juriš u dan....od jutros kasnim...uspavah se 
