White Guar
Primećen član
- Poruka
- 962
Svi smo čuli za fenomen paralize sna i ljude-senke koje se često priviđaju tokom tog dešavanja. Evo šta kaže vikipedija:
A sada ću pokušati ukratko da opišem lični događaj od pre dosta godina koji i dalje ne mogu da racionalno objasnim. Boravio sam u iznajmljenom stanu u NS-u tokom studija i te večeri se baš potrefilo da sam bio sam. Veče kao i svako drugo, slušao sam muziku, igrao neke strategije na PC-u, čitao i legao da spavam oko ponoći. Nisam konzumirao alkohol, drogu, niti bio na lekovima, dakle potpuno trezan, zdrav i mlad.
Probudio sam se u sred noći, pogledao na sat i video da je 4 ujutro. Morao sam da ustanem da mokrim što me je baš iznerviralo jer sam trebao da izađem iz sobe i prođem hodnikom do toaleta na drugoj strani. Iz sobe sam imao direktan pogled na hodnik (važan detalj za kasnije). Čim sam otvorio vrata i ušao u hodnik čuo sam kišu kako zapljuskuje krov i baš me je iznenadilo jer se iz sobe nije uopšte čulo, a morao sam čuti jer je bila mrtva tišina a pljusak je bio glasan. Sećam se da sam se onako polupospan teturao do toaleta, odradio posao i vratio, sve vreme se iščuđujući iznenadnoj kiši, ali nisam tome pridavao neki veći značaj.
Pre povratka u krevet sam iz nekog razloga uključio komp kako bih pustio muziku.
Međutim, kada sam se vratio u krevet nastavio sam da slušam kišu i zvuci pljuska su se naizmenično povećavali i smanjivali, kao talasi mora koji se približavaju i udaljavaju, u kombinaciji sa pesmom koja se vrtela u pozadini ali je vremenom zadobijala čudnu melodiju, kao da je muzičar odlučio da improvizira. Pesma je bila "Birdking" od neofolk grupe Fire + Ice (nebitno ali čisto da napomenem). Oblio me znoj, telo mi se paralizovalo i mogao sam jedino da pomeram glavu na jastuku levo-desno, kao u transu. Pljusak se pretvorio u white noise, beli šum.
I onda sam osetio teror, strah koji nikada do tada nisam osetio, kao da nekakvo zlo dolazi po mene. I osetio sam da dolazi iz tog hodnika koji sam mogao videti kroz prozor.
Pogledao sam ka hodniku kroz prozor i ugledao crnu siluetu, senku, kako sporo korača kroz hodnik ka vratima moje sobe. Rečima je nemoguće opisati osećaj straha koji je nastao u tom trenutku. Ono što mi je posebno zapalo za oko jeste crni šešir koji se jasno oslikavao na glavi siluete. Glavu sam još nekako i mogao da pomeram, kao i oči. Usta sam otvorio ali nisam mogao da izustim glas a hteo sam da se proderem, vrištim, bilo šta.
Silueta je prošla kroz vrata, ušla u sobu i zastala pokraj kreveta. Ja sav obliven u znoju, paralizovan, širom otovrenih usta u pokušaju da vrisnem... i nekoliko momenata kasnije, crna silueta bez lica, bez ičega osim šešira na glavi se rasprsne i nestane.
Polako mi se vraćala kontrola nad telom. I onda sam saznao da je kompjuter isključen, odnosno da ga nisam ni uključio, niti da pada kiša. Ni dan danas ne znam jesam li zaista ustao da mokrim ili je i to bio san, priviđenje, šta već. Potpuno su se pomešale stvarnost i san i nisam mogao da razlučim šta je šta.
Prošlo je mnogo godina od tada i još uvek se prisetim te noći, osećaja bespomoćnosti i straha od te crne siluete sa šeširom. Ali sad dolazi ono najzanimljivije. Pojavom interneta, vikipedije itd. saznao sam da zapravo postoji fenomen hatmana, kao posebna kategorija ljudi-senki i sva svedočanstva drugih ljudi koje sam pročitao na netu su bukvalno istovetna mom iskustvu.
Sasvim se sigurno ne radi o grešci. Ovo nije neka senka u uglu sobe od koje se pričini babaroga. Ovo je svestan teror koji se samostalno kreće i ima za cilj da te preplaši što je više moguće.
Interesuje me da li je iko doživeo nešto slično i koje je vaše mišljenje o fenomenu? Psihologija, parapsihologija, svi nude neko svoje rešenje ali svako ko je doživeo zna da ovo nije neka igra senki u uglu sobe. I čemu šešir? Koje je značenje tog detalja i zašto toliko ljudi doživljava isti događaj? Kako bi se to racionalno, naučno objasnilo a da nije "ma to je senka u uglu, čini ti se."
A sada ću pokušati ukratko da opišem lični događaj od pre dosta godina koji i dalje ne mogu da racionalno objasnim. Boravio sam u iznajmljenom stanu u NS-u tokom studija i te večeri se baš potrefilo da sam bio sam. Veče kao i svako drugo, slušao sam muziku, igrao neke strategije na PC-u, čitao i legao da spavam oko ponoći. Nisam konzumirao alkohol, drogu, niti bio na lekovima, dakle potpuno trezan, zdrav i mlad.
Probudio sam se u sred noći, pogledao na sat i video da je 4 ujutro. Morao sam da ustanem da mokrim što me je baš iznerviralo jer sam trebao da izađem iz sobe i prođem hodnikom do toaleta na drugoj strani. Iz sobe sam imao direktan pogled na hodnik (važan detalj za kasnije). Čim sam otvorio vrata i ušao u hodnik čuo sam kišu kako zapljuskuje krov i baš me je iznenadilo jer se iz sobe nije uopšte čulo, a morao sam čuti jer je bila mrtva tišina a pljusak je bio glasan. Sećam se da sam se onako polupospan teturao do toaleta, odradio posao i vratio, sve vreme se iščuđujući iznenadnoj kiši, ali nisam tome pridavao neki veći značaj.
Pre povratka u krevet sam iz nekog razloga uključio komp kako bih pustio muziku.
Međutim, kada sam se vratio u krevet nastavio sam da slušam kišu i zvuci pljuska su se naizmenično povećavali i smanjivali, kao talasi mora koji se približavaju i udaljavaju, u kombinaciji sa pesmom koja se vrtela u pozadini ali je vremenom zadobijala čudnu melodiju, kao da je muzičar odlučio da improvizira. Pesma je bila "Birdking" od neofolk grupe Fire + Ice (nebitno ali čisto da napomenem). Oblio me znoj, telo mi se paralizovalo i mogao sam jedino da pomeram glavu na jastuku levo-desno, kao u transu. Pljusak se pretvorio u white noise, beli šum.
I onda sam osetio teror, strah koji nikada do tada nisam osetio, kao da nekakvo zlo dolazi po mene. I osetio sam da dolazi iz tog hodnika koji sam mogao videti kroz prozor.
Pogledao sam ka hodniku kroz prozor i ugledao crnu siluetu, senku, kako sporo korača kroz hodnik ka vratima moje sobe. Rečima je nemoguće opisati osećaj straha koji je nastao u tom trenutku. Ono što mi je posebno zapalo za oko jeste crni šešir koji se jasno oslikavao na glavi siluete. Glavu sam još nekako i mogao da pomeram, kao i oči. Usta sam otvorio ali nisam mogao da izustim glas a hteo sam da se proderem, vrištim, bilo šta.
Silueta je prošla kroz vrata, ušla u sobu i zastala pokraj kreveta. Ja sav obliven u znoju, paralizovan, širom otovrenih usta u pokušaju da vrisnem... i nekoliko momenata kasnije, crna silueta bez lica, bez ičega osim šešira na glavi se rasprsne i nestane.
Polako mi se vraćala kontrola nad telom. I onda sam saznao da je kompjuter isključen, odnosno da ga nisam ni uključio, niti da pada kiša. Ni dan danas ne znam jesam li zaista ustao da mokrim ili je i to bio san, priviđenje, šta već. Potpuno su se pomešale stvarnost i san i nisam mogao da razlučim šta je šta.
Prošlo je mnogo godina od tada i još uvek se prisetim te noći, osećaja bespomoćnosti i straha od te crne siluete sa šeširom. Ali sad dolazi ono najzanimljivije. Pojavom interneta, vikipedije itd. saznao sam da zapravo postoji fenomen hatmana, kao posebna kategorija ljudi-senki i sva svedočanstva drugih ljudi koje sam pročitao na netu su bukvalno istovetna mom iskustvu.
Sasvim se sigurno ne radi o grešci. Ovo nije neka senka u uglu sobe od koje se pričini babaroga. Ovo je svestan teror koji se samostalno kreće i ima za cilj da te preplaši što je više moguće.
Interesuje me da li je iko doživeo nešto slično i koje je vaše mišljenje o fenomenu? Psihologija, parapsihologija, svi nude neko svoje rešenje ali svako ko je doživeo zna da ovo nije neka igra senki u uglu sobe. I čemu šešir? Koje je značenje tog detalja i zašto toliko ljudi doživljava isti događaj? Kako bi se to racionalno, naučno objasnilo a da nije "ma to je senka u uglu, čini ti se."
)... Mogao bih da zakljucim da se ovde zapravo radi o starijim entitetima, odn. duhovima preminulih, ali ne puno starijim, vec mozda od kraja 19. do sredine 20.veka... E, sad, zasto... Prvo, demoni ne nose sesire. 
Drugo, duhovi ostaju zatoceni na zemlji iz raznoraznih razloga... Neki su zbunjeni, neki u besu i povredjeni, neki u soku, nekima je tesko da se rastanu od stvari za koje su bili zivotno vezani, itd... Misljenja sam da emocija, slicno kao aura, nosi boju sa sobom... Ukoliko su razlozi ostanka tih dusa neke naivne, licne ali nezlonamerne prirode, preovladavaju svetlije, belicastije boje prikaze...Ako su, pak, razlozi vezani za neku vrstu konflikta koju duh emituje prema drugima ili prema sebi, gde nosi osecanja ogorcenosti, prezira, nepoverenja, tvrdoglavosti, upornosti za neki davno izgubljen slucaj ili cilj, tada ce boje ici ka tamnijoj... 
Ne mora njihova licna volja biti nuzno zlonamerna, ali ih ovakva osecanja primarno boje u te nijanse crne, pa se tako i raspoznaju... I ovde sad dolazimo i do sesira. Sta on moze znaciti preminuloj osobi?? To je ovozemaljski predmet, vezan samo za zemaljsku upotrebu... 
Medjutim, ukoliko znamo da je sesir nekada bio statusni simbol muskosti 
