LJUDI KOJI VOLE VOZOVE

orfej sa ibra · 16.09.2013. u 19:56

Pravo s posla, po završetku druge smene, Simo Kec odlazi u bife na železničkoj stanici. Tu, ispijajući polako rakiju iz politarskog bokala, ostaje do dolaska međunarodnog ekspresnog voza koji po redu vožnje stiže oko ponoći. Kad voz stigne, Kec ispred malog i prljavog ogledala popravi plavu kovrdžavu kosu i izađe na peron.

U mraku se naziru osvetljeni prozori spavaćih kola i restorana. Stanicu osvetljava nekoliko malih i mutnih sijalica, te Kec u vozu koji se vrlo kratko zadržava stigne da zapazi samo neke pojedinosti: kelnera s belom košuljom i crnom leptir mašnom, plavokosu ženu u ružičastoj spavaćici s dubokim razrezom na grudima, odsjaj čaša i tanjira na stolovima, ilustrovanu reviju na nečijem krilu, lepog mladića koji otvorenih usta udiše oštar planinski vazduh, baršunasti sjaj zelenog somota na sedištima u restoranu ..
.
Sve te pojedinosti, na brzinu i u polumraku osmotrene, u Kecovoj mašti se uklapaju u zaokruženi prizor, pun tajanstvenog sjaja i raskoši, za čim mladić s kovrdžavom kosom duboko čezne.

Eh! Eh! — uzdiše Simo Kec i dugo maše za vozom koji odlazi iako mu niko ne uzvraća pozdrav (ukoliko putnici i mogu da zapaze Kecovu priliku na polumračnom peronu).

Kec se, zagrejan rakijom, upućuje prašnjavim i izrovanim uličicama prema periferiji varoši, gde u iznajmljenoj sobi živi sa ženom.

Praćen lavežom pasa, Kec stiže do nedovršene kuće u čijem prizemlju je njegova soba. Prozori sobe su osvetljeni. Mara drema na stolici, sa glavom na stolu. Čim čuje škripu vrata, Mara ustaje, iz rerne izvlači iskrzanu šerpu i stavlja je na sto, na kom je već iznesena korpa s hlebom, tanjir, viljuška, nož i papirnata salveta. Promrmljavši "zdravo", Kec seda za sto i privlači šerpu. Tanjir odgurne na sredinu stola. Kec jede punih usta. Mast mu se cedi niz bradu i kaplje na pantalone i linoleum.

-E, ošišaću se, da znaš! — kaže Kec i odgurne šerpu, brišući usta i bradu rukavom bluze. Mara ustaje i donosi iz ugla lavor s čistom vodom i peškir. Kec izuva cipele i čarape i svlači pantalone, bluzu i košulju: ostaje u dugim pamučnim gaćama i plavoj potkošulji, zaprljanoj na rukavima i grudima. Mara skuplja cipele i čarape i iznosi ih napolje, na prag, jednako šmrkćući.

- I da znaš: ne volim te! — nastavlja Kec. — Vidiš kakva si! Ružna: usta kao prevrnuta čarapa, noge kao u fudbalera! Ti si mi zatrovala život! Ti! A bio sam se spremio da otputujem odavde. Ko zna koji bi mene vozovi sada nosili! Kec umoči noge u lavor, stresajući se od dodira s hladnom vodom. Češući se pospano po stomaku, on dugo brčka noge.

— Vidim ja da si ti mangup ... Reći ću ja strika-Paji — govori Mara, slažući preko naslona stolice Kecove pantalone, blusu i košulju. — Lutaš noću!

— Ma nemoj! Da neće tvoj stric da mi zabrani da lutam!? — kaže Kec.

— Ko zna šta ti radiš noću!? — nastavlja Mara. — Pre nekoliko večeri obijena je trafika.

— Kakve ja veze imam s trafikom!? — čudi se Kec.

— Ne znam ja gde ti lutaš ... A neko je nedavno dinamitom tukao ribu u reci. Još nije uhvaćen! — kaže Mara, vraćajući šerpu na šporet a hleb i neupotrebljenu salvetu u orman.

— Nećeš valjda da kažeš da sam ja bacio dinamit u reku!? — pita Kec krsteći se.

— Ne znam ja! Stric mi je još rekao da neko stalno čupa saobraćajne znake i razbija ulične sijalice! — nastavlja Mara čisteći sto.

— Idi bestraga, ženska glavo! — kaže pospano Kec. — Baš me briga za tvog strica! Kec izvlači noge iz lavora i za trenutak ih stavlja na peškir, a onda odlazi prema krevetu. Na linoleumu ostaju tragovi njegovih mokrih stopala. Kec se uvlači u krevet i okreće prema zidu. Mara u velikom loncu pere šerpu i viljušku. Jecaji i šmrktanje mešaju se sa zveckanjem posuđa.

— Gasi svetlo! Ne mogu da spavam! — kaže Kec. Mara okreće prekidač, svlači se i leže pored Keca.

— Ne znam ja ... Samo ću reći strika-Paji da lutaš noću! — kaže Mara. Kec na svom vratu oseća toplotu teških Marinih grudi. On se okreće prema ženi i zavlači joj ruku u razrez spavaćice. U mraku Kecu iznenada iskrsne slika plavokose žene u roze spavaćici koju je video na prozoru spavaćih kola.

— Pusti me! Šta me diraš kad sam ružna! — brani se Mara. Kec se nadnosi nad ženu i vrlo lako joj, po navici, zadiže spavaćicu iznad grudi, preko glave. Raspaljen rakijom, Kec ispoljava žestoku i brzu strast, gušeći se među Marinim grudima. Brže nego što je i sam očekivao, kao da je u štali u kojoj žuri plašeći se da neko ne nabasa, Kec dolazi do oduška.

— Jao, slatka majko! — zagrca Kec, opuštajući se za trenutak na Marinim grudima. Mara ga grčevito privija uz sebe. Kec se odlučnim trzajem oslobađa iz njenog zagrljaja, svaljuje se pored nje i okreće glavu prema zidu.

— Što si takav!? Što tako brzo? ... — šapće Mara, milujući mu kosu i ljubeći ga po vratu.

— Pusti me! Šta me maziš, ženska glavo!? Nisam dete! Spava mi se! — odgurne je Kec i tone u san. Mara mu okreće leđa i ponovo jeca:

— Reći ću ja strika-Paji ... da zna kako lutaš noću! Jeste! Pre nekoliko večeri neko je lupao profesorici Mili na prozor i neko je izgazio sve cveće u parku! Jeste! — govori Mara. Kec je već zaspao: on bučno hrče, šireći zadah rakije. Samo mu se ponekad otme uzdah. Mara se okreće prema Kecu i, pazeći da ga ne probudi, ljubi ga po vratu i kovrdžavoj kosi.

— Koso moja vilovita! Anđelčiću moj lepi! — šapće Mara.