ЉУБАВ, АААХ, ЉУБАВ
Љубио сам ДОС-манлијке двије, не кајем се – Бог да их убије
Даме и господо,
Ви који читате једино моје политичке полемике на овом, а богме и на многобројним другим српским форумима ми веома често приговарате да сам превише озбиљан, предиректан и преоштар. Да, вероватно сте у праву, често и сам посебно потенцирам да оно што видимо у огледалу нисмо ми, већ оно што желимо да јесмо, но да није баш посве тако покушаћу да вам докажем овим својим прилогом који је написан на малко другачији начин. Бићу веома срћан уколико баш овај мој начин казивања истине погоди ДОС-манлије посред-среде челенке...
Драге моје и поштована господо, негде други-трећи дан прве трећине месеца који „браћа `Рвати“ прозваше ожујак, не знам зашто ожуљам им женски део фамилије, 2003. лета Господњег, негде половином преподнева прохладног и у сивило сумаглице заоденутог киселог кошаводувног јутра тумарах мени драгим улицама, тамо негде у „кругу двојке“, српског престоног града – мени милог БГ-еја. Не знам због чега када су жујке од вајкада моја крвна група, истина и гаре, па и смеђуше не одбацујем, напротив, тог безвезног доподнева полугласно звиждуках мени добро знану мелодију „Због једне дивне црне жене“ мени некад драгог пријатеља „druga zagrebaćkog« - Киће Слабинца. На прстима једне руке могу da набројим све оне безвезне, тумарајући и згубидане дане када ми тако рано би до звиждукања, јер то чиним само у ситуацијама када сам срећан, оно баш до јаја, баја. Заиста знам да уживам у таквим приликама. Не знам због чега али знам да само тада када заиста срећу осећам како ме додирује по читавом телу и када ми нека милина облије душу не желим ни да помислим на ауто, већ буквално лутајући безциљно, као да желим и на тај начин да продужим тај и такав доживљај, уживам у животу. Истини за вољу, мада тада о томе тако и не размишљах, тих дана не беше баш паметно јурцати БГ-еом црним аудијем, ако ми ишта дође главе биће то „шварце“ ауто и „блу леди“, јер ДОС-манлије и остали мафијашки кланови су се кокали-рокали управо у таквим и сличним колима. Тог сивог мартовског доподнева, као и много пута до сада, желех да се почастим љубављу на први поглед, ма занте оно што налети налети има да омастим бркове, само да је фришка и бар коју годину млађа од Мице Трофртаљке. Када превалих неколико километара, а нигде ни да видим добру рибу, а камо ли да јој шапћем на увце у глави ми, онако саме од себе, почеше да лебде слике мојих некадашњих трофеја из БГ-еја. Одувек сам муку мучио са именима бивших љубавница, више их памтих по чињењу него по имену, а нарочито са бројевима телефона. Када већ бејах убеђен да ми ништа паметно неће да капне на ум сетих се управо ње, моје Црвенкапе. Ружица јој беше име, но Црвенкапа је назвах из разлога што је увек знала да добро укроти мог вука и спаси ме од љубавних мука. Врло често када бих навраћао, наравно у случају да већ пре не налетим на добар батак, у наш престони град проводио бих бар неколико сати са мојом Црвенкапом. Ама, људи, нећете ми веровати али оне ствари са њом су изгледале као амеро-родео, држати си се морао објеручке, свом снагом, како те подивљала ждребица не би бацила са својих сапи. То, богме нимало нежно, рвање би ме у исцеђену крпу претворило, умртвило и душу готово излапунило, но волех то управо због тога. Гребеш секс где нема страсти.
Да, драге моје и поштована господо, тог доподнева ми не беше баш толико до Црвенкапе колико до њене пријатељице Јеце коју први пут окускуних у време нарко-аџуванске 5. октобарске револуције 2000. године. Забатио сам се и тада, нећете ми веровати али сасвим случајно у БГ-еју, врло често дођем тамо без икаквог разлога. Она, жујка-лујка Јеца, ваљда би из ГСС-а, је хтела да са мном прослави своју ДОС-манлијску „победу“, а ја хтедох да се ДОС-манлијама осветим бар на тај начин због преваре и пуча. Задржах се са жујком-лујком десетак дана. Вероватно бих остао бар који дан дуже да је знала да ћути, јер мени чим споменеш ДОС она ствар ми се умртви, ама, липса скроз-на-скроз. Баш од Јеце први пут чух да ће Црвенкапа да постане „госпођа министарка“, а да ће и она сама неку функцијицу да убоде у државној администрацији.
Готово три године, не волим да комуницирам телефоном, јер све што желим дамама да саопштим то им волим да издекламујем на увенце, не чух се нити са једном од тих својих ДОС-манлијских жујки-лујки, но то ме не спута да одустанем од намере да пронађем Црвенкапу, а касније и Јецу. Дођох испред мени добропознате зграде и помало се изненадих са бројем полицајаца који су се ту врзмали. Истина један од њих, вероватно им би шеф, ваљда се одазива на име Сретен, ме препозна, поздрави ме осмехом и показа руком да имам слободан пут до жељеног циља. Не знам који ми пандрк би тог дана, но чувши грохотан смех и гласно женско подвикивање застах пред вратима. У унутрашњости просторије у коју имах намеру да уђем како бих самога себе почастио добром порцијом секса зачух мени веома драге гласиће Црвенкапе и Јеце. Смејале су се и нешто домунђавале. Наједанпут сасвим разговетно чух Црвенкапу како декламује:
„Јој данас су опет неког мудоњу ови наши мафијаши упуцали. Морам ове испред да приупитам, (вероватно је мислила на буљук полицајаца који се је врзмао испред улаза у зграду) јер уколико су некога упуцали са изразито малом китом онада ће то да буде онај мој несрећник. Даће Бог да и мене сунце напокон огреје“
„Па имаш ли број од КИКИЈА (наградно питање: Ко има иницијале КК) он ће ти одмах саопштити ко је и зашто укокан !?“
Не знам због чега али не имах више вољу да уђем унутра, већ се окренух и одмах одох у хотелску собу. Мување мурије по граду ми је наговестило да се нешто несвакидашње догађа, те ме је баш то и иницирало да пре него потражим себи друштво чујем вести. Нећете ми веровати али веома сам се обрадовао када чух да су укокали Ђикија. Да ли је управо он мафијаш са изразито малом китом не знам, знам једино да га нема и да је то веома добро за Србе и Србију. Не знам да ли је и његова Ружица направила тулум сазнавши да га нема, знам једино да ја јесам. Биће таквих срећних тренутака још у моме животу, бар се надам.
Крстан Ђ. Ковјенић
Љубио сам ДОС-манлијке двије, не кајем се – Бог да их убије
Даме и господо,
Ви који читате једино моје политичке полемике на овом, а богме и на многобројним другим српским форумима ми веома често приговарате да сам превише озбиљан, предиректан и преоштар. Да, вероватно сте у праву, често и сам посебно потенцирам да оно што видимо у огледалу нисмо ми, већ оно што желимо да јесмо, но да није баш посве тако покушаћу да вам докажем овим својим прилогом који је написан на малко другачији начин. Бићу веома срћан уколико баш овај мој начин казивања истине погоди ДОС-манлије посред-среде челенке...
Драге моје и поштована господо, негде други-трећи дан прве трећине месеца који „браћа `Рвати“ прозваше ожујак, не знам зашто ожуљам им женски део фамилије, 2003. лета Господњег, негде половином преподнева прохладног и у сивило сумаглице заоденутог киселог кошаводувног јутра тумарах мени драгим улицама, тамо негде у „кругу двојке“, српског престоног града – мени милог БГ-еја. Не знам због чега када су жујке од вајкада моја крвна група, истина и гаре, па и смеђуше не одбацујем, напротив, тог безвезног доподнева полугласно звиждуках мени добро знану мелодију „Због једне дивне црне жене“ мени некад драгог пријатеља „druga zagrebaćkog« - Киће Слабинца. На прстима једне руке могу da набројим све оне безвезне, тумарајући и згубидане дане када ми тако рано би до звиждукања, јер то чиним само у ситуацијама када сам срећан, оно баш до јаја, баја. Заиста знам да уживам у таквим приликама. Не знам због чега али знам да само тада када заиста срећу осећам како ме додирује по читавом телу и када ми нека милина облије душу не желим ни да помислим на ауто, већ буквално лутајући безциљно, као да желим и на тај начин да продужим тај и такав доживљај, уживам у животу. Истини за вољу, мада тада о томе тако и не размишљах, тих дана не беше баш паметно јурцати БГ-еом црним аудијем, ако ми ишта дође главе биће то „шварце“ ауто и „блу леди“, јер ДОС-манлије и остали мафијашки кланови су се кокали-рокали управо у таквим и сличним колима. Тог сивог мартовског доподнева, као и много пута до сада, желех да се почастим љубављу на први поглед, ма занте оно што налети налети има да омастим бркове, само да је фришка и бар коју годину млађа од Мице Трофртаљке. Када превалих неколико километара, а нигде ни да видим добру рибу, а камо ли да јој шапћем на увце у глави ми, онако саме од себе, почеше да лебде слике мојих некадашњих трофеја из БГ-еја. Одувек сам муку мучио са именима бивших љубавница, више их памтих по чињењу него по имену, а нарочито са бројевима телефона. Када већ бејах убеђен да ми ништа паметно неће да капне на ум сетих се управо ње, моје Црвенкапе. Ружица јој беше име, но Црвенкапа је назвах из разлога што је увек знала да добро укроти мог вука и спаси ме од љубавних мука. Врло често када бих навраћао, наравно у случају да већ пре не налетим на добар батак, у наш престони град проводио бих бар неколико сати са мојом Црвенкапом. Ама, људи, нећете ми веровати али оне ствари са њом су изгледале као амеро-родео, држати си се морао објеручке, свом снагом, како те подивљала ждребица не би бацила са својих сапи. То, богме нимало нежно, рвање би ме у исцеђену крпу претворило, умртвило и душу готово излапунило, но волех то управо због тога. Гребеш секс где нема страсти.
Да, драге моје и поштована господо, тог доподнева ми не беше баш толико до Црвенкапе колико до њене пријатељице Јеце коју први пут окускуних у време нарко-аџуванске 5. октобарске револуције 2000. године. Забатио сам се и тада, нећете ми веровати али сасвим случајно у БГ-еју, врло често дођем тамо без икаквог разлога. Она, жујка-лујка Јеца, ваљда би из ГСС-а, је хтела да са мном прослави своју ДОС-манлијску „победу“, а ја хтедох да се ДОС-манлијама осветим бар на тај начин због преваре и пуча. Задржах се са жујком-лујком десетак дана. Вероватно бих остао бар који дан дуже да је знала да ћути, јер мени чим споменеш ДОС она ствар ми се умртви, ама, липса скроз-на-скроз. Баш од Јеце први пут чух да ће Црвенкапа да постане „госпођа министарка“, а да ће и она сама неку функцијицу да убоде у државној администрацији.
Готово три године, не волим да комуницирам телефоном, јер све што желим дамама да саопштим то им волим да издекламујем на увенце, не чух се нити са једном од тих својих ДОС-манлијских жујки-лујки, но то ме не спута да одустанем од намере да пронађем Црвенкапу, а касније и Јецу. Дођох испред мени добропознате зграде и помало се изненадих са бројем полицајаца који су се ту врзмали. Истина један од њих, вероватно им би шеф, ваљда се одазива на име Сретен, ме препозна, поздрави ме осмехом и показа руком да имам слободан пут до жељеног циља. Не знам који ми пандрк би тог дана, но чувши грохотан смех и гласно женско подвикивање застах пред вратима. У унутрашњости просторије у коју имах намеру да уђем како бих самога себе почастио добром порцијом секса зачух мени веома драге гласиће Црвенкапе и Јеце. Смејале су се и нешто домунђавале. Наједанпут сасвим разговетно чух Црвенкапу како декламује:
„Јој данас су опет неког мудоњу ови наши мафијаши упуцали. Морам ове испред да приупитам, (вероватно је мислила на буљук полицајаца који се је врзмао испред улаза у зграду) јер уколико су некога упуцали са изразито малом китом онада ће то да буде онај мој несрећник. Даће Бог да и мене сунце напокон огреје“
„Па имаш ли број од КИКИЈА (наградно питање: Ко има иницијале КК) он ће ти одмах саопштити ко је и зашто укокан !?“
Не знам због чега али не имах више вољу да уђем унутра, већ се окренух и одмах одох у хотелску собу. Мување мурије по граду ми је наговестило да се нешто несвакидашње догађа, те ме је баш то и иницирало да пре него потражим себи друштво чујем вести. Нећете ми веровати али веома сам се обрадовао када чух да су укокали Ђикија. Да ли је управо он мафијаш са изразито малом китом не знам, знам једино да га нема и да је то веома добро за Србе и Србију. Не знам да ли је и његова Ружица направила тулум сазнавши да га нема, знам једино да ја јесам. Биће таквих срећних тренутака још у моме животу, бар се надам.
Крстан Ђ. Ковјенић
