Ovo je jako lepa tema i voleo bih da zazivi... Tema koja bi trebalo da nas vrati u ona lepa vremena kada su ljubavna pisma bila u modi... I danas postoje ljudi koji ih vole, rado pisu i rado primaju... I jedan sam od njih...
Nagli razvoj tehnike i odrastanje mladjih generacija uz monitor preti da unisti sve cari ljubave... Onakve kakva ona i treba da bude... Cista, nevina, puna ceznje, lepih trenutaka, protkana dahom ljubomore... Sve je vise onih kojima je lepse da traze devojku preko fejsa, spejsa, chata... Lepse da vide devojku na slici, nego uzivo... Tesko je razumeti takav razvoj... Bar ga ja ne razumem...
Shodno takvom nacinu zivota, ljubavi pored ekrana, nije ni logicno da neko uzme papir i olovku i da pise pismo svojoj voljenoj... Jos ako je hiperaktivan, pa je nasao vise devojaka sa kojima ima paralelne veze, treba ga onda i razumeti... Potrosio bi se silan papir... A i klasicno pisanje pisama ne podrzava opciju copy-paste... S druge strane, mail se moze napisati za manje od minuta... Ne mora kao u klasicnom pismu da se zadovolji nekim citatom... Moze i ceo roman da copy-paste-uje... I nema cekanja... Stize za par sekundi... I moze deset takvih mejlova da razmene dnevno... I sve je to lepo, samo su ta pisma bezlicna, i ponajmanje asociraju na ljubavna... Slobodno mogu reci da i nemaju mnogo vezi sa ljubavnim pismima...
Car ljubavnog pisma jeste da ga sam napises... Da ostavis svoj trag na tom parcetu papira... Da ga ukrasis po zelji... Da ga protkas srcima i ruzicama... Da u uglu nacrtas andjelcica... I njeno ime da se nalazi u srcu... I tvoja osecanja da budu preslikana na tom papiru... I nema kopiranja... I ne moze se napisati za minut... Nekada su potrebni sati... Treba probrati reci... Treba probrati poneki stih... Treba ponesto nacrtati... Ukrasiti... Dati svoj licni pecat tom parcetu papira... Jednostavno, ostaviti delic sebe u tom pismu...
I pre svega, to je znak ljubavi... Ne velikog, ali ipak pozrtvovanja... I da se napise, i da se proseta do poste i posalje... I ne moze se razmeniti deset takvih pisama za dan, vec jedno za deset dana... I to mu daje vrednost... Jer se ne stancuje... Vec je unikat... I svako sledece ce biti razlicito...
I nema vece neizvesnosti nego kad ocekujes to pisamce... I nema vece tuge nego kad vidis da je postar zaobisao tvoju kapiju... I nema vece srece, nego kad docekas da ga imas u rukama... I ono se ne cita kao mail... Nikako... Ne predje se ocima preko redova, i ide na Reply da se odgovori u najboljem slucaju prosto-prosirenom recenicom... To je pismo koje se cita nekoliko puta... Kome se svaki detalj pazljivo pogleda... Koje se i pomirise... Jer ljubavna pisma cesto mirisu... Mirisu na onog ko ih salje... Na njen parfem... Na njen ruz... I to je jedini papir na koji posten covek prisloni usne... Da nezno dotakne onaj deo papira gde je ona ostavila svoj poljubac... Poljubac koji je toliko dugo putovao... I koji je izazvao neizmernu ceznju kod onoga ko ga je cekao... I to pismo se ne cuva u Inbox-u... Vec u posebnoj kutijici, predvidjenoj samo za tu svrhu... Pazljivo vraceno u koverat... I ostavljeno za neko novo citanje, kad se uzelis neznih reci...
Ko ih nije pisao i ko ih nije cekao, ne moze ni da zamisli sta je propustio...
Nagli razvoj tehnike i odrastanje mladjih generacija uz monitor preti da unisti sve cari ljubave... Onakve kakva ona i treba da bude... Cista, nevina, puna ceznje, lepih trenutaka, protkana dahom ljubomore... Sve je vise onih kojima je lepse da traze devojku preko fejsa, spejsa, chata... Lepse da vide devojku na slici, nego uzivo... Tesko je razumeti takav razvoj... Bar ga ja ne razumem...
Shodno takvom nacinu zivota, ljubavi pored ekrana, nije ni logicno da neko uzme papir i olovku i da pise pismo svojoj voljenoj... Jos ako je hiperaktivan, pa je nasao vise devojaka sa kojima ima paralelne veze, treba ga onda i razumeti... Potrosio bi se silan papir... A i klasicno pisanje pisama ne podrzava opciju copy-paste... S druge strane, mail se moze napisati za manje od minuta... Ne mora kao u klasicnom pismu da se zadovolji nekim citatom... Moze i ceo roman da copy-paste-uje... I nema cekanja... Stize za par sekundi... I moze deset takvih mejlova da razmene dnevno... I sve je to lepo, samo su ta pisma bezlicna, i ponajmanje asociraju na ljubavna... Slobodno mogu reci da i nemaju mnogo vezi sa ljubavnim pismima...
Car ljubavnog pisma jeste da ga sam napises... Da ostavis svoj trag na tom parcetu papira... Da ga ukrasis po zelji... Da ga protkas srcima i ruzicama... Da u uglu nacrtas andjelcica... I njeno ime da se nalazi u srcu... I tvoja osecanja da budu preslikana na tom papiru... I nema kopiranja... I ne moze se napisati za minut... Nekada su potrebni sati... Treba probrati reci... Treba probrati poneki stih... Treba ponesto nacrtati... Ukrasiti... Dati svoj licni pecat tom parcetu papira... Jednostavno, ostaviti delic sebe u tom pismu...
I pre svega, to je znak ljubavi... Ne velikog, ali ipak pozrtvovanja... I da se napise, i da se proseta do poste i posalje... I ne moze se razmeniti deset takvih pisama za dan, vec jedno za deset dana... I to mu daje vrednost... Jer se ne stancuje... Vec je unikat... I svako sledece ce biti razlicito...
I nema vece neizvesnosti nego kad ocekujes to pisamce... I nema vece tuge nego kad vidis da je postar zaobisao tvoju kapiju... I nema vece srece, nego kad docekas da ga imas u rukama... I ono se ne cita kao mail... Nikako... Ne predje se ocima preko redova, i ide na Reply da se odgovori u najboljem slucaju prosto-prosirenom recenicom... To je pismo koje se cita nekoliko puta... Kome se svaki detalj pazljivo pogleda... Koje se i pomirise... Jer ljubavna pisma cesto mirisu... Mirisu na onog ko ih salje... Na njen parfem... Na njen ruz... I to je jedini papir na koji posten covek prisloni usne... Da nezno dotakne onaj deo papira gde je ona ostavila svoj poljubac... Poljubac koji je toliko dugo putovao... I koji je izazvao neizmernu ceznju kod onoga ko ga je cekao... I to pismo se ne cuva u Inbox-u... Vec u posebnoj kutijici, predvidjenoj samo za tu svrhu... Pazljivo vraceno u koverat... I ostavljeno za neko novo citanje, kad se uzelis neznih reci...
Ko ih nije pisao i ko ih nije cekao, ne moze ni da zamisli sta je propustio...
