Na prozoru jedne stare kuce, okruzene prelepim, mirisljavim petonijama, stajao je covek, zagledan u obliznji vocnjak...Ja sam prolazeci, pogledala u tom pravcu i uhvatila njegov osmeh...Kao da mi je nesto, tim osmehom, hteo reci...Pogled mi se zaustavio na njemu, dugo i najzad sam krenula stazicom, koja je vodila pored njegovog vocnjaka...
Razmisljala sam o njegovim ocima, dubokom pogledu i lepom, aristokratskom nosu koji je govorio da covek ne zivi u toj kuci, nego je privremeni posetilac. Jako me zanimalo da saznam o kome se radi. Usput sam kovala plan o tome i ne primecujuci, usla duboko u sumu...Setala sam sumom ne razmisljajuci o povratku. Dan je bio okupan Suncevim zracima, koji su mi grejali svaki delic tela...Prijalo mi je malo toplote.
Iznenada, zacula sam pucketanje granja iza sebe i...okrenula se da vidim ko mi to dolazi. Dah mi je zastao...ON! Zar me je pratio? Ko je on, uopste? Zastala sam, ukocena od soka, ne od straha...Njegove oci su govorile da ne treba da ga se bojim...Pogled, kojim me pogledao, pomilovao me po licu i na tom mestu sam osetila nesto slicno poljupcu. Cudno? Nisam znala da se i pogledom moze poljubiti...i to nezno, lako i vatreno. Prisao mi je blize i pozvao me po imenu:- ANA! Dobar dan, Ana! Ti mene ne prepoznajes? A onda sam se ukocila i zanemela od iznenadjenja. Htela sam nesto da kazem ali mi reci nisu nikako izlazile...- Ne secas se tvog druga iz detinjstva, Sase? Vidim da me nisi malo pre prepoznala.- rekao je, setno, vidno razocaran.
- Izvini...proslo je toliko godina...- samo sam uspela da izgovorim i progutala knedlu koja mi se stvorila u grlu, secajuci se malog Sase i njihovog druzenja po obliznjim livadama i sumi. Bas u ovoj sumi smo provodili dosta vremena igrajuci se skrivanja. I uvek bi me brzo pronasao...a ja se zbog toga ljutila.
- Ana, znas li da sam uvek bio zaljubljen u tebe, jos kao mali? - upitao je direktno, gledajuci me u oci.
Nisam znala. Srce mi je pocelo lupati toliko jako, kao nikada do sada u zivotu. Ide na faktor iznenadjenja-pomislila sam, zbunjena...Sta da kazem na ovu iznenadnu izjavu...Smesno...Kako da se ponasam?
- Ne, nisam znala...nikada mi to nisi rekao!- tiho sam rekla, miseci da me nije ni cuo...Koju glupost sam izjavila! Nije mi rekao...pa kako da mi kaze kad se vec u 3. razredu preselio u Beograd sa svojom majkom.
- Znas, cesto sam se secao tebe i ove sume...- pogledao me znacajno tako da sam ceo svoj zivot videla u njegovim ocima.
- Gde sada zivis? - uspela sam da ga pitam, vidno prestravljena njegovom izjavom ljubavi.
- U Beogradu sam, ali cu cesto dolaziti ovde...baka mi je bolesna. Znas, mama nikada nije uspela da preboli mog oca...i ponovo se vidjaju. Ljubav je...cudo. Posle toliko godina, ponovo zajedno.
- Lepo...- rekla sam, iznenadjena ali iskreno srecna zbog ovog saznanja. Setila sam se njegovog oca, koji je posle rastanka sa njom patio, zatvoren u sebe i svoje misli. Svi u nasem mestu su pricali o njihovoj ljubavi koja se naglo zavrsila, njihovim preseljenjem.
- Hajde, otpraticu te, ako zelis. Idemo kuci pa cemo usput pricati...- nezno je rekao.
- Idemo...- dala sam mu ruku, jer mi je on pruzio svoju.
Osetila sam svu toplinu koju jedna muska ruka moze imati. Veselo smo, pricajuci o proslim vremenima, stigli do moje kuce i pozdravili uz moje obecanje da cu ga posetiti.
Od tada, svaki vikend provodimo zajedno. Ljubav medju nama se rasplamsala kao priroda kad olista i ozivi u prolece. Uzivamo u svakoj minuti i razmisljamo o buducnosti koja je pred nama.
Kako je zivot nepredvidiv? Do juce setna i tuzna sam docekivala jutra, a danas uzivam u ogromnoj ljubavi koju mi je poklonila moja obliznja suma...
Razmisljala sam o njegovim ocima, dubokom pogledu i lepom, aristokratskom nosu koji je govorio da covek ne zivi u toj kuci, nego je privremeni posetilac. Jako me zanimalo da saznam o kome se radi. Usput sam kovala plan o tome i ne primecujuci, usla duboko u sumu...Setala sam sumom ne razmisljajuci o povratku. Dan je bio okupan Suncevim zracima, koji su mi grejali svaki delic tela...Prijalo mi je malo toplote.
Iznenada, zacula sam pucketanje granja iza sebe i...okrenula se da vidim ko mi to dolazi. Dah mi je zastao...ON! Zar me je pratio? Ko je on, uopste? Zastala sam, ukocena od soka, ne od straha...Njegove oci su govorile da ne treba da ga se bojim...Pogled, kojim me pogledao, pomilovao me po licu i na tom mestu sam osetila nesto slicno poljupcu. Cudno? Nisam znala da se i pogledom moze poljubiti...i to nezno, lako i vatreno. Prisao mi je blize i pozvao me po imenu:- ANA! Dobar dan, Ana! Ti mene ne prepoznajes? A onda sam se ukocila i zanemela od iznenadjenja. Htela sam nesto da kazem ali mi reci nisu nikako izlazile...- Ne secas se tvog druga iz detinjstva, Sase? Vidim da me nisi malo pre prepoznala.- rekao je, setno, vidno razocaran.
- Izvini...proslo je toliko godina...- samo sam uspela da izgovorim i progutala knedlu koja mi se stvorila u grlu, secajuci se malog Sase i njihovog druzenja po obliznjim livadama i sumi. Bas u ovoj sumi smo provodili dosta vremena igrajuci se skrivanja. I uvek bi me brzo pronasao...a ja se zbog toga ljutila.
- Ana, znas li da sam uvek bio zaljubljen u tebe, jos kao mali? - upitao je direktno, gledajuci me u oci.
Nisam znala. Srce mi je pocelo lupati toliko jako, kao nikada do sada u zivotu. Ide na faktor iznenadjenja-pomislila sam, zbunjena...Sta da kazem na ovu iznenadnu izjavu...Smesno...Kako da se ponasam?
- Ne, nisam znala...nikada mi to nisi rekao!- tiho sam rekla, miseci da me nije ni cuo...Koju glupost sam izjavila! Nije mi rekao...pa kako da mi kaze kad se vec u 3. razredu preselio u Beograd sa svojom majkom.
- Znas, cesto sam se secao tebe i ove sume...- pogledao me znacajno tako da sam ceo svoj zivot videla u njegovim ocima.
- Gde sada zivis? - uspela sam da ga pitam, vidno prestravljena njegovom izjavom ljubavi.
- U Beogradu sam, ali cu cesto dolaziti ovde...baka mi je bolesna. Znas, mama nikada nije uspela da preboli mog oca...i ponovo se vidjaju. Ljubav je...cudo. Posle toliko godina, ponovo zajedno.
- Lepo...- rekla sam, iznenadjena ali iskreno srecna zbog ovog saznanja. Setila sam se njegovog oca, koji je posle rastanka sa njom patio, zatvoren u sebe i svoje misli. Svi u nasem mestu su pricali o njihovoj ljubavi koja se naglo zavrsila, njihovim preseljenjem.
- Hajde, otpraticu te, ako zelis. Idemo kuci pa cemo usput pricati...- nezno je rekao.
- Idemo...- dala sam mu ruku, jer mi je on pruzio svoju.
Osetila sam svu toplinu koju jedna muska ruka moze imati. Veselo smo, pricajuci o proslim vremenima, stigli do moje kuce i pozdravili uz moje obecanje da cu ga posetiti.
Od tada, svaki vikend provodimo zajedno. Ljubav medju nama se rasplamsala kao priroda kad olista i ozivi u prolece. Uzivamo u svakoj minuti i razmisljamo o buducnosti koja je pred nama.
Kako je zivot nepredvidiv? Do juce setna i tuzna sam docekivala jutra, a danas uzivam u ogromnoj ljubavi koju mi je poklonila moja obliznja suma...
....lepe zelje za divne snove 
