Ne mogu a da se ne zapitam često...
Ima li još negde prave iskrene ljubavi..?
Ljubavi koja ne obavezuje. Ljubavi koja ne guši. Ljubavi koja ne očekuje. Ljubavi koja ne traži. Ljubavi koja se ničemu ne nada. Ljubavi koja jeste sama po sebi. I ništa više.
Nikakve njene prateće pojave. Samo ljubav.
Gola. Čista.
Možda kao majčinska u prvim danima detetovog života, ako je i tada čista, jer majka nisam. Ali, i majke svašta očekuju još pre nego što se junior ili juniorka i rodi.
Postoji li jednostavna, osnovna ljubav?
Da li je to ljubav prema Gospodu?
Mada, ne lažimo, od njega svi nešto očekuju...
Da li je to ljubav prema dragoj osobi?
To, sigurno, ne.. Ona je praćena, na početku, uzvišenim emocijama, i nadom, i čežnjom, i bolom zbog odsustva voljene osobe... A kasnije se pridružuju i ne previše dražesne pratilje... poneka ljubomora, bes, nerazumevanje kad se ljudi otuđe, strah da se ne izgubi voljeni objekat....
Da li je to ljubav prema detetu?
Po meni, sigurno je najbliža....
Iako se i od tih malih bića očekuje da budu prvaci sveta, dobitnici silnih naučnih priznanja ili titula za miss još kod prvog UZ... Znači, roditelji očekuju svašta od dece koju još ni napravili nisu...
Da li je to dečja ljubav, prema majci?
Jer, poznato je da deca vole svoje majke iskreno... čak i one koje su tu titulu dobile sasvim nezasluženo.. jer se nisu mogle suzdržati od fizičkog zadovoljstva.. ali oni vole svoje majke, kakve god bile.... možda se i bližim odgovoru....
No, ipak od njih očekuju.. Hranu, za početak.. Pa onda da ih uspava.. Pa da ljubi gde boli.. Pa da plaču zajedno kad ih ostavi prva ljubav.. Da se smeju prvim koracima i rečima, sad već treće generacije.. Ili pak, da ih ostavi, da iskulira, da ne smara, kako-može-biti-takav-davež...
Da li je to ljubav prema bratu, sestri?
Sigurno jeste najjača.. Ako je prava.. Jer ta veza se retko može prekinuti. Retko se koje biće može voleti koliko brat/sestra. Jer, ista krv teče vašim telom.. Ali nije savršena..
Da li je to ljubav među prijateljima?
Znamo koliko je bitno imati dobrog prijatelja.. Koliko je bitno imati pratioca, rame uz rame, u životu.. Neko sa kime se dele sve tajne, sve emocije, sa kim se plače, i smeje, i voli, i mrzi, i sanja, i pati, i raduje....
A opet, koliko smo puta zapostavili tog dragog prijatelja čim naiđe potencijalna/-i..
Koliko puta smo prema prijatelju, možda, bili prezahtevni, ne uvidevši njegov neki teret datog momenta....
Da li je to možda ljubav nekog psa prema svom vlasniku (tako ružna reč)?
Čini mi se da jeste...
Jer, oni ne traže skoro ništa.. Malo hrane... I samo ljubav...
Pa čak i ako ne dobiju ljubav, daće je... Čistu, bezuslovnu... Njihova ljubav trpi, njihova ljubav se raduje..
Da li smo mi zaista prokleti onog momenta koji je prethodio izbacivanju iz Raja?
Da li smo zaista toliko prokleti, da večno želimo više, jače, brže..?
Možemo li se, bar nakratko, očistiti..?
Ili ćemo uvek ostati prokleti? Svojim umom, telom, očekivanjima, traženjima.. za još, i još, i još...?
Ima li još negde prave iskrene ljubavi..?
Ljubavi koja ne obavezuje. Ljubavi koja ne guši. Ljubavi koja ne očekuje. Ljubavi koja ne traži. Ljubavi koja se ničemu ne nada. Ljubavi koja jeste sama po sebi. I ništa više.
Nikakve njene prateće pojave. Samo ljubav.
Gola. Čista.
Možda kao majčinska u prvim danima detetovog života, ako je i tada čista, jer majka nisam. Ali, i majke svašta očekuju još pre nego što se junior ili juniorka i rodi.
Postoji li jednostavna, osnovna ljubav?
Da li je to ljubav prema Gospodu?
Mada, ne lažimo, od njega svi nešto očekuju...
Da li je to ljubav prema dragoj osobi?
To, sigurno, ne.. Ona je praćena, na početku, uzvišenim emocijama, i nadom, i čežnjom, i bolom zbog odsustva voljene osobe... A kasnije se pridružuju i ne previše dražesne pratilje... poneka ljubomora, bes, nerazumevanje kad se ljudi otuđe, strah da se ne izgubi voljeni objekat....
Da li je to ljubav prema detetu?
Po meni, sigurno je najbliža....
Iako se i od tih malih bića očekuje da budu prvaci sveta, dobitnici silnih naučnih priznanja ili titula za miss još kod prvog UZ... Znači, roditelji očekuju svašta od dece koju još ni napravili nisu...
Da li je to dečja ljubav, prema majci?
Jer, poznato je da deca vole svoje majke iskreno... čak i one koje su tu titulu dobile sasvim nezasluženo.. jer se nisu mogle suzdržati od fizičkog zadovoljstva.. ali oni vole svoje majke, kakve god bile.... možda se i bližim odgovoru....
No, ipak od njih očekuju.. Hranu, za početak.. Pa onda da ih uspava.. Pa da ljubi gde boli.. Pa da plaču zajedno kad ih ostavi prva ljubav.. Da se smeju prvim koracima i rečima, sad već treće generacije.. Ili pak, da ih ostavi, da iskulira, da ne smara, kako-može-biti-takav-davež...
Da li je to ljubav prema bratu, sestri?
Sigurno jeste najjača.. Ako je prava.. Jer ta veza se retko može prekinuti. Retko se koje biće može voleti koliko brat/sestra. Jer, ista krv teče vašim telom.. Ali nije savršena..
Da li je to ljubav među prijateljima?
Znamo koliko je bitno imati dobrog prijatelja.. Koliko je bitno imati pratioca, rame uz rame, u životu.. Neko sa kime se dele sve tajne, sve emocije, sa kim se plače, i smeje, i voli, i mrzi, i sanja, i pati, i raduje....
A opet, koliko smo puta zapostavili tog dragog prijatelja čim naiđe potencijalna/-i..
Koliko puta smo prema prijatelju, možda, bili prezahtevni, ne uvidevši njegov neki teret datog momenta....
Da li je to možda ljubav nekog psa prema svom vlasniku (tako ružna reč)?
Čini mi se da jeste...
Jer, oni ne traže skoro ništa.. Malo hrane... I samo ljubav...
Pa čak i ako ne dobiju ljubav, daće je... Čistu, bezuslovnu... Njihova ljubav trpi, njihova ljubav se raduje..
Da li smo mi zaista prokleti onog momenta koji je prethodio izbacivanju iz Raja?
Da li smo zaista toliko prokleti, da večno želimo više, jače, brže..?
Možemo li se, bar nakratko, očistiti..?
Ili ćemo uvek ostati prokleti? Svojim umom, telom, očekivanjima, traženjima.. za još, i još, i još...?
