Ima u mojoj dusi oziljak koji samo u snu boli...
"...I ne znam od kog bola on je ostao i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu...
Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmiju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas ceka
neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tude nebo i uzalud tražimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali
cežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprežemo da cujemo onaj ljetni povjetarac što je šaputao
u krošnjama drveca ispod kojeg smo se, držeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda.
Ali...umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga cujemo.
Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjaca ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na
nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti išcekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put
procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi".
Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine...
Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobjeci ne može.Cak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime.
Vec se uvijek istom stazom vracamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine....
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noci zovu i mame.
I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
Desanka Maksimovic
Ima trenutaka kada zelis,
a zelja nije ispunjena.
Kada volis,a ljubav
nije uzvracena,
kada places,
a suze ne mogu poteci,
kada ono sto srce oseca
usne ne mogu izreci.
Ponekad naidju neki tamni oblaci…I zaklone sunce od mog pogleda…uronim tada u dubine sebe…pronadjem snagu da ih rasteram…prosapucem….’’nije to nista.. bilo je i gore’’…ponekad naletim na red bodljikave zice …koje neki ljudi oko srca postavljaju…valjda je to stit nedodirljivosti…ograda da zaustavi bol…a najcesce srce ostane u tu istu ogradu upleteno…I kada pozeli da ga neko oslobodi….suoci se sa spustenim rukama…predugo su bile ispruzene…ljubav nije milostinja…a ni ja prosjak ljubavi…mozda mi je srce odavno u komadima…ali kuca…utisano ali dovoljno glasno…I svaki komadic ima u sebi dovoljno ljubavi…za one koji je istom merom znaju uzvratiti.
- Ljubav nije nešto što te čeka ''tamo negde''. Ona je u tebi. U tvom sopstvenom srcu - u onome što si voljna da daš. Svi smo sposobni za ljubav, ali nemamo svi hrabrosti da volimo kako treba. Plašimo se da dajemo jer strepimo da nam se neće vratiti. U braku obično jedno voli više, a drugo manje. Nikad ne odbijaj i ne isključuj ljubav zato što je ne dobijaš od pravog čoveka i u pravo vreme. Nikada ne omalovažavaj ono što ti nečije srce nudi. Ako te voli, primi njegovu ljubav, zadrži je pa mu je vrati u još većoj meri nego što ti je dao. Ako je tako budete razmenjivali, srca će vam biti kao zlato, a duše dovoljno snažne da se nose s bolom gubitka. Ako u ljubavi ne misliš na sebe, nećeš se ni zbog čega ni kajati.
Nek ide zivot... nocas gledaj zvezde padalice...i nek ti se ispuni bar jedna zelja...pa ...nek ide zivot!
