Ljubav Panonskog mornara

[Nina]

Djordje Balašević imao je oduvek taj dar, kao malo ko, da pesmom saopšti ono najdublje, najmekše i što je najkrhkije u ljudskoj duši. Voleli ga ili ne, svaka njegova pesma utkana je duboko unutra. A čini se tako jednostavno, kada sa rukama u džepovima izađe pred publiku i stane govoriti, pevati, recitovati, kao da to može svako primiti i razumeti. Pesme je počeo da piše u osnovnoj školi, dok je još sanjao da postane fudbaler. Jugonostalgičar, „Panonski mornar“, čiji će se kultni koncerti u Sava Centru još dugo pamtiti, ima običaj da kaže ovako…

 

[Nina]

„Ti bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaješ“.

„Nije tražila da je držim kao kap vode na dlanu. Činjenica da je volim, bila joj je dovoljna“.

„Jedno je kada čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kada čezneš za nekim ko je kraj tebe“.

„I sve bi bilo koješta da tebe nije“.

„I sa lokalne stanice ponekad kreću vozovi za oblake“.

„Ti uvek znaš najlepše reči, ti čak i ćutiš više od svih, ti imaš smeh koji sve leči, ti od psovke načiniš stih“,

„Čekati na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima i spoznaja da smo tu negde, tako blizu, a tako daleko“.

„Ima puno ljudi koji su od mene više zaradili, ali nema puno onih koji su od mene više potrošili“.

„Ona je bila orhideja tamo gde je to bila retkost. Da se kojim slučajem zadesila negde gde sve vrvi od orhideja, sigurno bi bila neki potpuno drugi cvetić“.

„Takve su, znate, osetljive osobe. Osete duplo, čuju ranije. Zato što tačno jedan korak ispred njih hoda njihova duša“.