Крајем педесетих, ишло се из школе у разредним чопорима. Ђачка хорда, обавезно се кретала тик уз плотове.
Милован је увек предњачио испред групе . Имао је необичну навику , непрестано се окретао
у назад док је јурцао кући. Група девојчица и дечака , која је ишла за њим брујала је као кокошињац.
Неби та Милованова навика била страшна, да се није саплитао и падао. Од тог падања, колена су му увек била крвава и крастава.И тог дана непрестано се окретао и бауљао по улици, док је ишао полу трчећи кући .Нико није очекивао од њега ништа, сем падања и тужних погледа.
За њим се вукла несносна граја деце . Одједном Милован онако окренут ка њима стаде и потрча уназад. Група се укопа и престрави. Испред свих је стајала Ана. Онако, сва луткаста , деловала је беспомоћно.
Милован стаде испред ње као укопан , усне су му дрхтале – па рече :
Ана , ја те волим !
Колико то рече , Милован безглаво утече.
Ана збуњена, заплака .
А деца ко деца, букнуше у глас:
Ана воли Милована ! Ана воли Милована !
Ђачки оркестар настави хорски да пева своју досетку , а она тихо јецајући за њим.
Сутра све би заборављено .
Разредни чопор настави свој свакидашњи живот.
Од свега јучерашњег оста само кредом исписано, на Ћопиној огради , велико срце и у њему:
Ана воли Милована !
Касније је неко дописао још и ово :
Ана ја те волим !
Милован је отад лагано ишао из школе .Увек је каснио кући. После су га његови преместили у другу школу.
Ана је добила неки сјај , локне су јој биле несташније ; сва је некако постала свима важница.
А после су дошле дуге јесење кише , које су опрале Ћопину ограду . Сви су поодавно заборавили Милована. Чак и важница Ана, некако је ишчезла из дечијих мисли .
Тад се брзо расло.
Милован је увек предњачио испред групе . Имао је необичну навику , непрестано се окретао
у назад док је јурцао кући. Група девојчица и дечака , која је ишла за њим брујала је као кокошињац.
Неби та Милованова навика била страшна, да се није саплитао и падао. Од тог падања, колена су му увек била крвава и крастава.И тог дана непрестано се окретао и бауљао по улици, док је ишао полу трчећи кући .Нико није очекивао од њега ништа, сем падања и тужних погледа.
За њим се вукла несносна граја деце . Одједном Милован онако окренут ка њима стаде и потрча уназад. Група се укопа и престрави. Испред свих је стајала Ана. Онако, сва луткаста , деловала је беспомоћно.
Милован стаде испред ње као укопан , усне су му дрхтале – па рече :
Ана , ја те волим !
Колико то рече , Милован безглаво утече.
Ана збуњена, заплака .
А деца ко деца, букнуше у глас:
Ана воли Милована ! Ана воли Милована !
Ђачки оркестар настави хорски да пева своју досетку , а она тихо јецајући за њим.
Сутра све би заборављено .
Разредни чопор настави свој свакидашњи живот.
Од свега јучерашњег оста само кредом исписано, на Ћопиној огради , велико срце и у њему:
Ана воли Милована !
Касније је неко дописао још и ово :
Ана ја те волим !
Милован је отад лагано ишао из школе .Увек је каснио кући. После су га његови преместили у другу школу.
Ана је добила неки сјај , локне су јој биле несташније ; сва је некако постала свима важница.
А после су дошле дуге јесење кише , које су опрале Ћопину ограду . Сви су поодавно заборавили Милована. Чак и важница Ана, некако је ишчезла из дечијих мисли .
Тад се брзо расло.
