Smesne sam pesme pisala dugo
Iz svake price izvukla salu,
A onda ponekad, iznenada
Zaboravim na decicu malu…
Teski me pocese moriti jadi
Ljubav ko stena se nadvila na me.
Dosta sam, pomislih, tesila druge
Sad meni treba necije rame…
Sumornog lica, cesto bez osmeha
Hodila ovom zivotnom stazom,
Ispijena, tuzna i rasejana se vratih
Na stazu nastanjenu decijim obrazom.
Nista ko deciji osmeh ne moze
Srce da smiri i osvetli pute…
Oni znaju da vole, iskreno i cisto,
Izbrisu bore s lica, zabrinute…
I danas kada mi najteze bude
Naslonim obraz na obraz njen,
Pogledam u oko svakog od njih
Zivot je tamo cvrsto ukorenjen.
Podigni glavu, osmeh nabaci,pogledaj na zivot ocima duge…
Ne bi nam zivot bio zanimljiv da nema ponekad i malo tuge.
A kada putem idemo istim, cvrsto se drzimo svega sto znamo,
Samo moramo spoznati istinu, nada i vera su sve sto imamo!
Dragoj LJILJI MMM za laku i bezbriznu noc…
pomoglo je
