Sanovnik
Buduća legenda
- Poruka
- 37.481
Велимир Хлебњиков, песник и пророк 20. Века, проучавајући бројеве у свом спису, " Таблице Судбине", обзнанио је да ће се страшне ствари догађати у Русији, те да ће Русија платити пуну цену и то баш одређених ,судбоносних година. Баш 1914 и 1941, на годишњицу рођења и смрти генија, кога није успела да сачува и спаси и који због тога није успео да се до краја оствари и да каже до краја шта има. Тако је и било. Велики песник, Михајл Љермонтов, рођен је 1814 и умро у свом другом , кобном двобоју 1841 године, само четири године после сличне смрти која је задесила Пушкина.
Рођен је у племићкој породици и са очеве и са мајчине стране. Са очеве стране, вуче порекло од старог аристократског рода из Шкотске. Његов предак Георг Лермонт, отишао је са већим бројем својих сународника у рат, који се водио између Русије, с једне и пољско-литванске војске. Рат је трајао 6 година, од 1606 до 1612 године, а на самом почетку су западњаци успели да убију последњег руског цара из рода Рјуриковича. Оног тренутка, кад је пала тврђава Бела, Шкотски и Ирски плаћеници су прешли на руску страну. Михајл Фјодорович Романов , први руски Цар из лозе Романових , позвао је Георга, ( рус. Јурија) Лермонта, да пређе остане у Русији и оснује коњички пук. Захваљујући војним успесима, у биткама код Москве, добио је имања и села у Островској области и титулу. Ако би се даље отишло у порекло, имао је Љермотов и значајније претке у Шкотској. За нас, овде још је занимљивији његов предак Томас Лермонт , бард , песник, пророк из 13 века. Живео је у време последњег шкотског краља, келтског порекла. И предвидео у стиховима његову смрт, као што је предвидео и спајање Енгелске и Шкотске а и то да ће будућност бити у Едингбургу. Аутор је једне од првих верзија Тристана и Изолде, која је фасцинирала касније и Валтера Скота и Толкина. А сам род Лермонта, добио је титулу још у 11. веку, за време Малколма трећег, јер се истакао у борбама против Магбета, који је и Шекспиру био инспирација. Иначе, сам песник Љермотов није знао да му је предак и Бајрон, дворски адвокат Гордон, био ожењен Маргаретом Лермонт. Били су у сродству. Наравно, сам Љермонтов о томе није имао никаква сазнања. То је далеко касније утврђено од стране Енглеских и Руских историчара. С мајчине стране, био је од Арсењева и Столипинових . Сви, верујем, знају ко је био Столипин, који је после 11 покушаја убијен у атентату од стране револуционара 1911 године.
Мати му је рано умрла од туберкулозе. Његова бака је направила нагодбу са његовим оцем, и исплатила му 25 хиљада рубаља, па га је преузела од оца и обезбедила његово образовање, ангажујући најбоље учитеље тог доба. Тек кад је стекао замашно образовање, бака га уписује у " Благородни универзитетски пансионат" . Школу за племићку децу, која је осим темељног ообразовања неговала и слободарски дух и традицију слободене мисли. У ту школу, ступио је кад је имао 12 година. Међутим, после Декабристичке побуне, ( побуна племића, који су хтели да, укину кметство и самодржавље јер су мислили да те две ствари успоравају развој Русије), Цар је обишао прерушен тај пансионат, па је саблазнут тиме што су се ученици шалили на његов рачун, сазвао професоре и ученике и претворио га у обичну Гимназију, а увео право на телсно кажњавае од стране професора. Љермотов је истог часа напустио ту школу. Касније се уписује на Московски универзитет, али и ту, због образовања на које је био горд и које је било изнад свих очекивања, долази у сукоб са професорима, па и то напушта и наставља са самосталним образовањем. У том периоду , пише и прве песме. Чини ми се са песком " Пролеће".
Дакле у време појаве Колере у Москви и Француске револуције. Не прихвата замерке које нису оправдане. У Петровграду му предлажу да се поново упише на прву годину, а не да настави тамо где је стао. Он то, онако горд на своје образовње, одбија. Зато ступа у Јункерску школу. Наравно, ту су могли да уче само младићи из племићких породица. Препушта се раскалашном животу са својим другарима, од којих ће га један касније у двобоју убити. Међутим у њему пламти несклад. С једе стране лудује са колегама, а с друге опседа га страшна жећ за знањем, поезијом и литературом. Тадашњи његов живот, услед тог нескада, почиње да личи на живот личности из Шилеровог романа " Разбојик" , Карла Мора.
Песму " Песникова смрт" написао је Пушкину, док је још био жив, мада смртно рањенм у том тренутку. Касније ће у својој последњој песми " Сан" је предвидети до у детаље сопствену смрт. Имао је два двобоја. У првом, са сином француског амбасадора, прошао је не повређен. Сачекао је хитац изазивача, а затим свој испалио у ваздух. Тако је први пут све било како треба и у реду. Писао је и песме и прозу. Његов роман " Јунак нашег доба" претеча је романа тока свести. Ту уводи термин " сувишни људи" и тако показује сву своју усамљеност и објашњава своју немоћ да мења ишта у друшту које баш и није идеално. Сувишни људи су они који су интелектуално супериорни, а ништа не могу да ураде стварно и да промене било шта. Они који су запажени и пожељни, али носе духовну празнину и одвојеност од друштва. Усамљени су. Тај термин " сувишни човек", први је у књижевност увео Тургењев у " Денвнику сувишног човека", али се право значење показује тек код Печорина, из романа " Јунак нашег доба". Иначе Тургењев је први увео и термин " Нихилизам" али у сасвим бенигном значењу. Кад деца не поштују старије, то је тургењев назвао Нихилизам. тек касније ће у филозофском раду, тај термин добити данашње, епохално значење и тежину. Али сам термин, измислио је Тургењев. У осталом дух времена је био такав и његов поглед на свет је био романтичарски. У опште није било питање шта је стварност, него шта може бити. А млад човек ставља слободу испред свега. Шестов га је упоређивао са Кјеркегором. У поеми " Демон" први и једини поставља питање о религиозности зла. Његова песма Валер, има један цитат, који каже, Шта хоће човек. Поред оволико неба и места за све нас под њим, одкуд ратови? ". Он то пише током рата са Чеченима, а ти стихови су заправо и главна тема Тојстојевог Романа " Рат и Мир". Криткиовали су га, да његов јунак није реалан и да није јунак руске литеретуре. Критковали су га да не разуме хришћанство, ( нарочито Соловљев). На провокатовно питање, да ли је верник, одговорио је тако што је написао песму " Молитва". Наравно да је био. Оно што га је опседелао, било је питање, : Ако Бога има, одкуд толико зла на свету? До одговора би сасвим сигурно дошао да је поживео довољно. Као и сви руски писци, био је боготражитељ. А сви су га нашли, у другој половини живота. Он је остао ускраћен за другу половину живота, а самим тим за стишавање, разумевање и смирење. У двобоју са Николајем Мертиновим, кји му је био стари знанац и другар из јункеске школе, Љермонтов је пуцао први... у ваздух. Међутим свој пуцањ у небо, преокоментарисао је наглас са речима " Нећу да пуцам у будалу" То је Мартинова разбеснело па му је узвартио директно у груди. Љермонтов је умро са 27 године, не стигавши да напише своја највећа дела. А тек је почео да се развија. И тако кретким животом и стваралаштвом је утицао на читав низ уметника. На Набокова, Параџанова, сликара Рубеља, на Џојса, који пише " Портрет ументика у младости " који се првбитно зове " Јунак". Сигурно сам много тога прескочио, па нек дода ко се сети.
Рођен је у племићкој породици и са очеве и са мајчине стране. Са очеве стране, вуче порекло од старог аристократског рода из Шкотске. Његов предак Георг Лермонт, отишао је са већим бројем својих сународника у рат, који се водио између Русије, с једне и пољско-литванске војске. Рат је трајао 6 година, од 1606 до 1612 године, а на самом почетку су западњаци успели да убију последњег руског цара из рода Рјуриковича. Оног тренутка, кад је пала тврђава Бела, Шкотски и Ирски плаћеници су прешли на руску страну. Михајл Фјодорович Романов , први руски Цар из лозе Романових , позвао је Георга, ( рус. Јурија) Лермонта, да пређе остане у Русији и оснује коњички пук. Захваљујући војним успесима, у биткама код Москве, добио је имања и села у Островској области и титулу. Ако би се даље отишло у порекло, имао је Љермотов и значајније претке у Шкотској. За нас, овде још је занимљивији његов предак Томас Лермонт , бард , песник, пророк из 13 века. Живео је у време последњег шкотског краља, келтског порекла. И предвидео у стиховима његову смрт, као што је предвидео и спајање Енгелске и Шкотске а и то да ће будућност бити у Едингбургу. Аутор је једне од првих верзија Тристана и Изолде, која је фасцинирала касније и Валтера Скота и Толкина. А сам род Лермонта, добио је титулу још у 11. веку, за време Малколма трећег, јер се истакао у борбама против Магбета, који је и Шекспиру био инспирација. Иначе, сам песник Љермотов није знао да му је предак и Бајрон, дворски адвокат Гордон, био ожењен Маргаретом Лермонт. Били су у сродству. Наравно, сам Љермонтов о томе није имао никаква сазнања. То је далеко касније утврђено од стране Енглеских и Руских историчара. С мајчине стране, био је од Арсењева и Столипинових . Сви, верујем, знају ко је био Столипин, који је после 11 покушаја убијен у атентату од стране револуционара 1911 године.
Мати му је рано умрла од туберкулозе. Његова бака је направила нагодбу са његовим оцем, и исплатила му 25 хиљада рубаља, па га је преузела од оца и обезбедила његово образовање, ангажујући најбоље учитеље тог доба. Тек кад је стекао замашно образовање, бака га уписује у " Благородни универзитетски пансионат" . Школу за племићку децу, која је осим темељног ообразовања неговала и слободарски дух и традицију слободене мисли. У ту школу, ступио је кад је имао 12 година. Међутим, после Декабристичке побуне, ( побуна племића, који су хтели да, укину кметство и самодржавље јер су мислили да те две ствари успоравају развој Русије), Цар је обишао прерушен тај пансионат, па је саблазнут тиме што су се ученици шалили на његов рачун, сазвао професоре и ученике и претворио га у обичну Гимназију, а увео право на телсно кажњавае од стране професора. Љермотов је истог часа напустио ту школу. Касније се уписује на Московски универзитет, али и ту, због образовања на које је био горд и које је било изнад свих очекивања, долази у сукоб са професорима, па и то напушта и наставља са самосталним образовањем. У том периоду , пише и прве песме. Чини ми се са песком " Пролеће".
Дакле у време појаве Колере у Москви и Француске револуције. Не прихвата замерке које нису оправдане. У Петровграду му предлажу да се поново упише на прву годину, а не да настави тамо где је стао. Он то, онако горд на своје образовње, одбија. Зато ступа у Јункерску школу. Наравно, ту су могли да уче само младићи из племићких породица. Препушта се раскалашном животу са својим другарима, од којих ће га један касније у двобоју убити. Међутим у њему пламти несклад. С једе стране лудује са колегама, а с друге опседа га страшна жећ за знањем, поезијом и литературом. Тадашњи његов живот, услед тог нескада, почиње да личи на живот личности из Шилеровог романа " Разбојик" , Карла Мора.
Песму " Песникова смрт" написао је Пушкину, док је још био жив, мада смртно рањенм у том тренутку. Касније ће у својој последњој песми " Сан" је предвидети до у детаље сопствену смрт. Имао је два двобоја. У првом, са сином француског амбасадора, прошао је не повређен. Сачекао је хитац изазивача, а затим свој испалио у ваздух. Тако је први пут све било како треба и у реду. Писао је и песме и прозу. Његов роман " Јунак нашег доба" претеча је романа тока свести. Ту уводи термин " сувишни људи" и тако показује сву своју усамљеност и објашњава своју немоћ да мења ишта у друшту које баш и није идеално. Сувишни људи су они који су интелектуално супериорни, а ништа не могу да ураде стварно и да промене било шта. Они који су запажени и пожељни, али носе духовну празнину и одвојеност од друштва. Усамљени су. Тај термин " сувишни човек", први је у књижевност увео Тургењев у " Денвнику сувишног човека", али се право значење показује тек код Печорина, из романа " Јунак нашег доба". Иначе Тургењев је први увео и термин " Нихилизам" али у сасвим бенигном значењу. Кад деца не поштују старије, то је тургењев назвао Нихилизам. тек касније ће у филозофском раду, тај термин добити данашње, епохално значење и тежину. Али сам термин, измислио је Тургењев. У осталом дух времена је био такав и његов поглед на свет је био романтичарски. У опште није било питање шта је стварност, него шта може бити. А млад човек ставља слободу испред свега. Шестов га је упоређивао са Кјеркегором. У поеми " Демон" први и једини поставља питање о религиозности зла. Његова песма Валер, има један цитат, који каже, Шта хоће човек. Поред оволико неба и места за све нас под њим, одкуд ратови? ". Он то пише током рата са Чеченима, а ти стихови су заправо и главна тема Тојстојевог Романа " Рат и Мир". Криткиовали су га, да његов јунак није реалан и да није јунак руске литеретуре. Критковали су га да не разуме хришћанство, ( нарочито Соловљев). На провокатовно питање, да ли је верник, одговорио је тако што је написао песму " Молитва". Наравно да је био. Оно што га је опседелао, било је питање, : Ако Бога има, одкуд толико зла на свету? До одговора би сасвим сигурно дошао да је поживео довољно. Као и сви руски писци, био је боготражитељ. А сви су га нашли, у другој половини живота. Он је остао ускраћен за другу половину живота, а самим тим за стишавање, разумевање и смирење. У двобоју са Николајем Мертиновим, кји му је био стари знанац и другар из јункеске школе, Љермонтов је пуцао први... у ваздух. Међутим свој пуцањ у небо, преокоментарисао је наглас са речима " Нећу да пуцам у будалу" То је Мартинова разбеснело па му је узвартио директно у груди. Љермонтов је умро са 27 године, не стигавши да напише своја највећа дела. А тек је почео да се развија. И тако кретким животом и стваралаштвом је утицао на читав низ уметника. На Набокова, Параџанова, сликара Рубеља, на Џојса, који пише " Портрет ументика у младости " који се првбитно зове " Јунак". Сигурно сам много тога прескочио, па нек дода ко се сети.
Poslednja izmena:
