Љермонтов

Sanovnik

Buduća legenda
Poruka
37.481
Велимир Хлебњиков, песник и пророк 20. Века, проучавајући бројеве у свом спису, " Таблице Судбине", обзнанио је да ће се страшне ствари догађати у Русији, те да ће Русија платити пуну цену и то баш одређених ,судбоносних година. Баш 1914 и 1941, на годишњицу рођења и смрти генија, кога није успела да сачува и спаси и који због тога није успео да се до краја оствари и да каже до краја шта има. Тако је и било. Велики песник, Михајл Љермонтов, рођен је 1814 и умро у свом другом , кобном двобоју 1841 године, само четири године после сличне смрти која је задесила Пушкина.
Рођен је у племићкој породици и са очеве и са мајчине стране. Са очеве стране, вуче порекло од старог аристократског рода из Шкотске. Његов предак Георг Лермонт, отишао је са већим бројем својих сународника у рат, који се водио између Русије, с једне и пољско-литванске војске. Рат је трајао 6 година, од 1606 до 1612 године, а на самом почетку су западњаци успели да убију последњег руског цара из рода Рјуриковича. Оног тренутка, кад је пала тврђава Бела, Шкотски и Ирски плаћеници су прешли на руску страну. Михајл Фјодорович Романов , први руски Цар из лозе Романових , позвао је Георга, ( рус. Јурија) Лермонта, да пређе остане у Русији и оснује коњички пук. Захваљујући војним успесима, у биткама код Москве, добио је имања и села у Островској области и титулу. Ако би се даље отишло у порекло, имао је Љермотов и значајније претке у Шкотској. За нас, овде још је занимљивији његов предак Томас Лермонт , бард , песник, пророк из 13 века. Живео је у време последњег шкотског краља, келтског порекла. И предвидео у стиховима његову смрт, као што је предвидео и спајање Енгелске и Шкотске а и то да ће будућност бити у Едингбургу. Аутор је једне од првих верзија Тристана и Изолде, која је фасцинирала касније и Валтера Скота и Толкина. А сам род Лермонта, добио је титулу још у 11. веку, за време Малколма трећег, јер се истакао у борбама против Магбета, који је и Шекспиру био инспирација. Иначе, сам песник Љермотов није знао да му је предак и Бајрон, дворски адвокат Гордон, био ожењен Маргаретом Лермонт. Били су у сродству. Наравно, сам Љермонтов о томе није имао никаква сазнања. То је далеко касније утврђено од стране Енглеских и Руских историчара. С мајчине стране, био је од Арсењева и Столипинових . Сви, верујем, знају ко је био Столипин, који је после 11 покушаја убијен у атентату од стране револуционара 1911 године.
Мати му је рано умрла од туберкулозе. Његова бака је направила нагодбу са његовим оцем, и исплатила му 25 хиљада рубаља, па га је преузела од оца и обезбедила његово образовање, ангажујући најбоље учитеље тог доба. Тек кад је стекао замашно образовање, бака га уписује у " Благородни универзитетски пансионат" . Школу за племићку децу, која је осим темељног ообразовања неговала и слободарски дух и традицију слободене мисли. У ту школу, ступио је кад је имао 12 година. Међутим, после Декабристичке побуне, ( побуна племића, који су хтели да, укину кметство и самодржавље јер су мислили да те две ствари успоравају развој Русије), Цар је обишао прерушен тај пансионат, па је саблазнут тиме што су се ученици шалили на његов рачун, сазвао професоре и ученике и претворио га у обичну Гимназију, а увео право на телсно кажњавае од стране професора. Љермотов је истог часа напустио ту школу. Касније се уписује на Московски универзитет, али и ту, због образовања на које је био горд и које је било изнад свих очекивања, долази у сукоб са професорима, па и то напушта и наставља са самосталним образовањем. У том периоду , пише и прве песме. Чини ми се са песком " Пролеће".
Дакле у време појаве Колере у Москви и Француске револуције. Не прихвата замерке које нису оправдане. У Петровграду му предлажу да се поново упише на прву годину, а не да настави тамо где је стао. Он то, онако горд на своје образовње, одбија. Зато ступа у Јункерску школу. Наравно, ту су могли да уче само младићи из племићких породица. Препушта се раскалашном животу са својим другарима, од којих ће га један касније у двобоју убити. Међутим у њему пламти несклад. С једе стране лудује са колегама, а с друге опседа га страшна жећ за знањем, поезијом и литературом. Тадашњи његов живот, услед тог нескада, почиње да личи на живот личности из Шилеровог романа " Разбојик" , Карла Мора.
Песму " Песникова смрт" написао је Пушкину, док је још био жив, мада смртно рањенм у том тренутку. Касније ће у својој последњој песми " Сан" је предвидети до у детаље сопствену смрт. Имао је два двобоја. У првом, са сином француског амбасадора, прошао је не повређен. Сачекао је хитац изазивача, а затим свој испалио у ваздух. Тако је први пут све било како треба и у реду. Писао је и песме и прозу. Његов роман " Јунак нашег доба" претеча је романа тока свести. Ту уводи термин " сувишни људи" и тако показује сву своју усамљеност и објашњава своју немоћ да мења ишта у друшту које баш и није идеално. Сувишни људи су они који су интелектуално супериорни, а ништа не могу да ураде стварно и да промене било шта. Они који су запажени и пожељни, али носе духовну празнину и одвојеност од друштва. Усамљени су. Тај термин " сувишни човек", први је у књижевност увео Тургењев у " Денвнику сувишног човека", али се право значење показује тек код Печорина, из романа " Јунак нашег доба". Иначе Тургењев је први увео и термин " Нихилизам" али у сасвим бенигном значењу. Кад деца не поштују старије, то је тургењев назвао Нихилизам. тек касније ће у филозофском раду, тај термин добити данашње, епохално значење и тежину. Али сам термин, измислио је Тургењев. У осталом дух времена је био такав и његов поглед на свет је био романтичарски. У опште није било питање шта је стварност, него шта може бити. А млад човек ставља слободу испред свега. Шестов га је упоређивао са Кјеркегором. У поеми " Демон" први и једини поставља питање о религиозности зла. Његова песма Валер, има један цитат, који каже, Шта хоће човек. Поред оволико неба и места за све нас под њим, одкуд ратови? ". Он то пише током рата са Чеченима, а ти стихови су заправо и главна тема Тојстојевог Романа " Рат и Мир". Криткиовали су га, да његов јунак није реалан и да није јунак руске литеретуре. Критковали су га да не разуме хришћанство, ( нарочито Соловљев). На провокатовно питање, да ли је верник, одговорио је тако што је написао песму " Молитва". Наравно да је био. Оно што га је опседелао, било је питање, : Ако Бога има, одкуд толико зла на свету? До одговора би сасвим сигурно дошао да је поживео довољно. Као и сви руски писци, био је боготражитељ. А сви су га нашли, у другој половини живота. Он је остао ускраћен за другу половину живота, а самим тим за стишавање, разумевање и смирење. У двобоју са Николајем Мертиновим, кји му је био стари знанац и другар из јункеске школе, Љермонтов је пуцао први... у ваздух. Међутим свој пуцањ у небо, преокоментарисао је наглас са речима " Нећу да пуцам у будалу" То је Мартинова разбеснело па му је узвартио директно у груди. Љермонтов је умро са 27 године, не стигавши да напише своја највећа дела. А тек је почео да се развија. И тако кретким животом и стваралаштвом је утицао на читав низ уметника. На Набокова, Параџанова, сликара Рубеља, на Џојса, који пише " Портрет ументика у младости " који се првбитно зове " Јунак". Сигурно сам много тога прескочио, па нек дода ко се сети.
 
Poslednja izmena:
JEDRO

Beli se jedno jedro samo
kroz plave morske magle dalj. -
Šta traži ovom tuđom stranom?
Što ostavi svoj rodni žal?

Talase mreška vetar sveži,
i škripi jarbol, drhti kilj;
ah, ono nit od sreće beži
niti je sreća njemu cilj! -

Pod njim duboke modre struje,
nad njime zlatan sunčev pir: -
a ono žudi huk oluje,
ko da oluja nosi mir!

1832. (B. Živojinović)


Za temu jedno :heart:
 
Ne volim tebe tako strasno ja


Ne volim tebe tako strasno ja,
niti za mene sja tvoja lepota;
u tebi volim patnju svog zivota
i mladost koju satre sudba zla.

Kada u tvoje oci ponekad
moj pogled dugo, dugo upija se;
tajanstven mene razgovor zanese,
al' srce s tobom ne govori tad.

S negdanjom dragom pricom u cas taj,
u liku tvom lik trazim druge jedne,
na usnama ti - usne davno ledne,
u oku - oka ugasenog sjaj.
 
I PUSTO I TUŽNO

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta...
Želje!... Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe - najbolja ljeta!

Ljubit... al koga?... Privremeno - ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.
 
Ponekad ja sebe prezirem… Ne prezirem li druge zbog toga? Postao sam nesposoban za plemenite pobude; plašim se da ne ispadnem smešan u svojim očima; drugi bi na mom mestu ponudio knjeginici son coeur et sa fortune, ali reč ženidba ima nad mnom neku magičnu moć; ma koliko vatreno voleo neku ženu, ako mi samo nečim nagovesti da treba s njom da se oženim – zbogom ljubavi! Moje srce se pretvara u kamen i ništa ga više ne može zagrejati. Osim ove, ja sam spreman na sve žrtve; dvadeset puta ću svoj život, čak i čast staviti na kocku, ali svoju slobodu neću prodati. Zašto je tako cenim? Šta imam od nje? Za šta se ja to spremam? Šta očekujem od budućnosti? Zaista ništa. To je nekakav urođeni strah, neobjašnjivo predosećanje… Jer ima ljudi koji se nagonski boje pauka, bubašvaba, miševa.
 
Mihail Ljermontov:čovek iza genijalca


Ljermontov je potomak stare no osiromašene plemićke porodice

Baš kao i Aleksandar Puškin, koji se često znao požaliti na svoju "pohabane" pretke, Ljermontova je frustrirao slab status koji je njegovo plemićko ime imalo među ostalim plemstvom. Mladog pesnika s visoka su gledali bogatiji i elitniji pripadnici moskovskih i peterburških plemićkih krugova, pa je često tražio deliće "veličanstvenosti" u porodičnom stablu.
Njegov otac, Jurij Ljermontov nije znao mnogo o istoriji porodice, no generacijama se prenosila legenda da su vukli poreklo od španskog Vojvode od Lerma. Legenda je inspirirala Mihaila, koji je odabrao Španiju za mesto radnje rane verzije poeme "Demon". No oko 1830., Ljermontov je saznao da je njegov predak bio pripadnik škotske porodice Learmonth koja je služila u Ruskoj vojsci u 17. veku. Ljermontov se oduševio jer je mogao zamisliti i da je bio u rodu as škotskim plemićem i pjesnikom Thomasom Learmonthom, poznatijim kao Thomas the Rhymer. I zaista, od tada motivi severnih planina i drevnih bardova počinju dominirati u njegovoj poeziji.

Ljermontov je bio zloglasni smutljivac

Kao jedinac kojeg je odgojila baka, Ljermontov je odrastao u vrlo razmaženog mladića - osobina koja nije bila dobra kombinacija s oštrim jezikom i visokim obrazovanjem. Morao je napustiti Moskovski Univerzitet nakon svađe s profesorom; na jednom ispitu iz filologije Ljermontov je izjavio da zna više od profesora.
Kasnije, u Nikolajevoj školi za konjičke oficire u St. Peterburgu morao je odslužiti kaznu zatočen u stražarnici jer je zavinuo šipke za čišćenje pušaka i vezao iz zabave na njih čvorove. U drugoj epizodi u istoj školi, taština ga je koštala zdravlja. U želji da se pohvali jahačkim umećem, zajahao je nedresiranog mladog konja kako bi se pokazao pred kadetima ali konj ga je zbacio i Ljermonov je slomio nogu. Zbog toga je ostao šepav do kraja života. Grube šale kojima nije zaobilazio ni najbliskije prijatelje, zločeste karikature i mudrijaški epigrami doveli su ga na glas kao zlonamernu i grubu osobu.


Ljermontov nije uvek bio ozbiljan pesnik

Iako je studirao filologiju, napustivši Moskovsko Sveučilište ušao je u vojnu službu, u Nikolajevoj školi za konjičke oficire gde se obrazovao kako bi postao član Ruske carske garde. U ovoj školi kadetima nije bilo dozvoljeno čitati lepu književnost pa su tajno izdavali rukom pisani časpopis u kom su svi mogli izdavati svoju prozu ili pesme.
Sadržaj časopisa bio je uglavnom frivolan - mnogi kadeti pisali su erotske i skandalizirajuće pesme, zajedno s Ljermontovom, koji je upotrebljavao svoj poetski talent za pisanje izvenrednih primera necenzurisanog stiha. Časopis je postao popularan nadaleko izvan škole, u celom St. Peterburgu. Kada je kasnije izdavao ozbiljne pesme, mnogi su ga kudili prisećajući se njegove "školske poezije".

Ljermontov je bio neprivlačan

Mnogi Ljermontovljevi savremenici primetili su da se baš nije mogao nazvati naočitim. Bio je slabunjavo dete i patio je od limfadenitisa (scrofule), zbog čega je imao crvenkaste oči kao mladić. Ljermontov nije bio ni preterano visok; imao je veliku glavu, prćast nos, šepao je i imao čak i kifozu - pogrbljenost - koju kolege kadeti nisu propuštali često spomenuti. Prijatelji su se neretko izrugivali s njegovim izgledom, ali i mlade devojke koje je pokušavao impresionirati. Ljermontov je stvar samo pogoršavao svojim arogantnim ponašanjem i neurednošću - prijatelji su mu ponekad morali strgnuti košulju s leđa da bi je promenio. Ipak, kako je odrastao, naučio je impresionirati žene brilijantnom erudicijom, originalnim razmišljanjem i elokvencijom. Poetska slava i glasine o hrabrosti na bojnom polju pridodali su ovoj romantičnoj slici i na kraju je postao ženskaroš koji je slomio dovoljan broj srdaca.

Ljermontova je odgojila baka

Ljermontovljevi roditelji imali su katastrofalan porodični život, otac Jurij bio je neveran i navodno fizički napao suprugu Mariju u jednoj od brojnih svađa. To je dovelo do bolesti, a kasnije i do njene smrti. Marijina majka, Elizaveta Arseneva, vrlo bogata i uticajna žena, prerezala je sve veze s Jurijem i odlučila odgajati unuka sama. Dozvolila je samo vrlo ograničen broj kontakata oca i sina i zapretila Mihailu da će ga lišti nasledstva ako ode živeti s ocem.
Ljermontov je odlučio ostati s Arsenevom, no, iako nikada nije dobro upznao oca, pao je u duboku depresiju kad mu je otac umro u siromaštvu 1831. Uprkos tenzijama, Ljermontov je voleo i poštovao baku koja ga je uzdržavala i štitila celog života, koristeći svoje brojne veze na carskom dvoru. Uredila je, na primer, da za svog prvog izgnanstva na Kavkaz ne bude poslan na prvu liniju fronta. Ipak, u neobičnoj igri sudbine, upravo je njegova baka indirektno odvela Ljermontova u smrt.
Za vreme poslednje posete St. Peterburgu u zimu 1841. Ljermontov je pokušao napustiti vojnu službu kako bi se posvetio književnosti, no baka Arseneva je insistirala da se vrati u regimentu na Kavkazu. Na putu do tamo, zaustavio se u Pjatigorsku, gde je umro u dvoboju. Elizaveta Arseneva nadživila je kći i sina. Umrla je četiri godine nakon Ljermontova, u 72. godini.
 

Back
Top