- Poruka
- 42.373
Kameni dečak – dete koje nikada nije rođeno, ali nikada nije ni otišlo.
Tišina stomaka, večnost praznine.
Rosa je sa sedamdeset četiri godine stigla u bolnicu.
Živela je u ruralnoj oblasti, gde vreme prolazi sporo – i gde je bol naučio da ćuti.
Žalila se na staru, upornu nelagodnost u stomaku – nešto nemušto što ju je pratilo decenijama.
Nije imala značajniju medicinsku istoriju. Samo sigurnost da u njoj postoji nešto što nikada nije objašnjeno – niti zaboravljeno.
Ovoga puta slike su rekle ono što reči nikada nisu smele.
Najpre ultrazvuk. Zatim CT pregled.
A onda je otkriven: kalcifikovani fetus.
Beba, okamenjena tokom godina – više od trideset godina unutar nje.
Rosa je samo uzdahnula:
„Znala sam da je još nešto u meni.“
Sa četrdeset godina, osetila je da se njeno telo menja.
Mučnina. Otekline. Nežni pokreti ispod kože.
Trudnoća – znala je to bez lekara, bez testa.
Ali jednog dana sve je prestalo.
Bez krvarenja. Bez porođaja.
Samo rastuća praznina – i neobična, tiha masa u stomaku.
Medicinski naziv: litopedion – kameno dete.
Jedna od najređih medicinskih dijagnoza: Kada fetus umre izvan materice, a telo ga ne može apsorbovati, obavija ga kalcijumom.
Tiha grobnica iznutra.
Biološka zaštita.
Poslednji čin brige.
Tokom operacije, lekari su pažljivo uklonili ostatke.
Videle su se rebra. Krhka lobanja. Mala ruka – kao da i dalje čeka nežnost.
Lekari su bili zaprepašćeni.
Rosa nije.
Za nju to nije bio medicinski slučaj.
Bio je njeno dete.
Nikad rođeno.
Nikad nije zaplakalo.
Ali tiho, gotovo neprimetno, bilo je sa njom preko tri decenije.
Danas Rosina priča odjekuje medicinskim krugovima .
Jer telo ne zaboravlja.
Jer postoji tišina koja vrišti.
Jer postoje bolovi – i ljubavi – jači od vremena, praznine, smrti.
Kameni dečak nikada nije došao na svet.
Ali u Rosi…
on nikada nije prestao da postoji.
Tišina stomaka, večnost praznine.
Rosa je sa sedamdeset četiri godine stigla u bolnicu.
Živela je u ruralnoj oblasti, gde vreme prolazi sporo – i gde je bol naučio da ćuti.
Žalila se na staru, upornu nelagodnost u stomaku – nešto nemušto što ju je pratilo decenijama.
Nije imala značajniju medicinsku istoriju. Samo sigurnost da u njoj postoji nešto što nikada nije objašnjeno – niti zaboravljeno.
Ovoga puta slike su rekle ono što reči nikada nisu smele.
Najpre ultrazvuk. Zatim CT pregled.
A onda je otkriven: kalcifikovani fetus.
Beba, okamenjena tokom godina – više od trideset godina unutar nje.
Rosa je samo uzdahnula:
„Znala sam da je još nešto u meni.“
Sa četrdeset godina, osetila je da se njeno telo menja.
Mučnina. Otekline. Nežni pokreti ispod kože.
Trudnoća – znala je to bez lekara, bez testa.
Ali jednog dana sve je prestalo.
Bez krvarenja. Bez porođaja.
Samo rastuća praznina – i neobična, tiha masa u stomaku.
Medicinski naziv: litopedion – kameno dete.
Jedna od najređih medicinskih dijagnoza: Kada fetus umre izvan materice, a telo ga ne može apsorbovati, obavija ga kalcijumom.
Tiha grobnica iznutra.
Biološka zaštita.
Poslednji čin brige.
Tokom operacije, lekari su pažljivo uklonili ostatke.
Videle su se rebra. Krhka lobanja. Mala ruka – kao da i dalje čeka nežnost.
Lekari su bili zaprepašćeni.
Rosa nije.
Za nju to nije bio medicinski slučaj.
Bio je njeno dete.
Nikad rođeno.
Nikad nije zaplakalo.
Ali tiho, gotovo neprimetno, bilo je sa njom preko tri decenije.
Danas Rosina priča odjekuje medicinskim krugovima .
Jer telo ne zaboravlja.
Jer postoji tišina koja vrišti.
Jer postoje bolovi – i ljubavi – jači od vremena, praznine, smrti.
Kameni dečak nikada nije došao na svet.
Ali u Rosi…
on nikada nije prestao da postoji.
