( ili neka moja razmišljanja o životi inspirisana ko zna čime)
LILI
Bila jednom devojčica
Po imenu mala Lili.
Krezub osmeh, lice vedro
uvek joj je puno jedro.
Jedrila je svuda ona,
Kao čigra vrtela se
u dvorištu svom ljubljenom.
A ulica njena beše
čitav kosmos duše snene.
Oblacima plovila je
pekarima smešila se,
život joj je zlatan bio
u osmeh se pretvorio.
Donela je ona macu
pa će reći majci tiho
“Mama,mama vidi šta je
maca sada nešto hramlje”
Pogledala mati njena
ta dva oka što je mole
kao izvor, kao cvet
ceo njezin mali svet.
“Jao, Lili pusti macu
zar ne vidiš…buve ima
šta ću s tobom dete moje
pored lude glave tvoje”
Lili samo treptala je
da zadrži suzu želi
odala je nesretnica
sidje putem malog lica.
Uze mati mače malo
poprska ga praškom nekim
maca od tog posta bela
a onda je jela, jela.
Zaspa maca, tiho usni
u Lilinom malom krilu.
Mama pridje šapu gladi
pa povuče nenadano
skoči maca uplašeno
sada hoda savršeno.
Osmeh mamu sada krasi
Osmeh koji tugu gasi
“A sada je pusti Lili
da izadje kud je htela”
“Ali mama…..još je bela”
“Slušaj Lili, pile moje,
maca voli da se šeta
po travici, po avliji
kao I ti što to voliš.
Zar bi sretna I ti bila
kada bih te zatvorila
da ne vidiš sunce, nebo
kamen, cvetić ni drugare.
Plakala bi tiho, tužno
I sve bi ti bilo ružno.
Poslušaj me milo moje
život ima svoje boje”.
Zamisli se malo Lili.
mama ipak ima pravo.
Uze svoga druga malog
iz naručja šape vire
odnese ga u dvorište.
Kad ga spusti u travicu
okrete se mače malo
bogami se nasmejalo.
“Mama, mama….smejalo se”
“Ko se smej’o milo moje?”
“Mala maca…časna reč”
Reče lepi krezub kez.
