Има ова тема итекако смисла и за те "објективне са погледом напред", јер не може се ићи напред, уколико се недавна прошлост базира на лажима и полуистинама. Ствари се морају рашчистити и вредновати објективним историјским и политичким критеријумима, а не базирани и "прелакирани" за дневнополитичку употребу.
Уосталом неке ствари је набоље перципирао Срђа Трифковић.
То је тај фатални неспоразум, који је резултирао тиме да један човек, који можда није био спреман за вођу, то постане ни крив ни дужан...
Е ово што сад каже Трифковић је сушина....
Citat:
Као прво, Срби су до даљњег престали да постоје као иоле самостални актери на међународној сцени. Њихов је статус презреног објекта а не респекта вредног (па макар и омраженог) субјекта балканских процеса. Носиоци политичке моћи у Београду можда су се надали да ће изручењем себи обезбедити статус вазала спољних ментора. Ни толико им није пружено, јер Западу су Срби били потребнији као монета за поткусуривање него као послушни партнери. Вазалски однос подразумева и известан степен заштите неких националних и државних интереса подређене стране, а то је Србији после Милошевићеве предаје било тврђе ускраћено него до тада. Његовим изручиоцима јасно је стављено до знања да могу да буду само сатрапи, беспоговорни извршиоци, који не могу ни да се претварају да на ма шта имају права, већ морају бити захвални за оно шта им се и ако им се додели.
Као друго, Видовданом 2001. завршен је деветомесечни период током којега је Србија имала шансу да развију стратегију повратка у свет на бази заштите националних и државних интереса, самопоштовања и достојанства. До Видовдана је било места некој нади да ће у датом тренутку Коштуница своју тада још постојећу латентну снагу преточити у стварну моћ и спречити даље харање ДОС-овских гаулајтера. После тог датума за такав преокрет је било прекасно, без обзира на Коштуничин долазак на чело владе две и по године касније. Са Милошевићевим изручењем поражена је нада у демократски препород Србије: уместо варљивих идеала 5. октобра, још тврђе је завладао општи цинизам који додатно да утире пут западњачком нихилизму. Повратак Срба у тзв. Европу на бази самопоштовања, одгођен је у недоглед.
Да, животни пут Слободана Милошевића заиста има карактер Шекспирове творевине. Сви елементи су ту: амбиција, понос, моћ, насиље, злокобно утицајна жена, манипулације, дволичност, изазивање судбине, пад, освешћење, стоичко па и херојско ношење са злим силама, постхумно искупљење. И dramatis personae и сценски захват су колосални.
У народу свиклом да производи више трагедија него што може да издржи, трагедија звана Слободан Милошевић нема премца.
(kakva elita takvi i muzičari!), pitanje glasi - dokle ćemo MI igrati kako oni sviraju? Kad ćemo shvatiti da se već odavno saplićemo?