U petak smo legli ranije, supruga i ja, premda smo na taj dan običavali legati kasnije, jer subota je neradni dan, ali te tradicije nikako da se počnemo pridržavati. Zevnuo sam u 10, supruga u 10 i 5 i već do 11 spavali smo na našem bračnom krevetu tvrdim, oborinskim snom.
Odjednom, probudi me pomisao. Nije to bila pomisao na nešto određeno, pomisao o nečemu ili za nešto: jednostavno, pomisao kao takva, čist udar slabe struje, kratak val od glave galvanove do najbeznačajnijeg perifernog živca.
Druga strana postelje još je bila topla; no, bila je prazna; moje supruge nije bilo. Celi naš jednosobni stan bio je prazan, ako izuzmemo mene i jednogodišnje ukrasne biljke koju sam joj poklonio za rođendan tačno pre godinu dana.
Neću zvati policiju, pomislio sam. Reći će mi da pričekam 24 sata, kao da je to neki broj čarobnih svojstava, minorna abrakadabrica, šta li... Izašao sam na zajednički hodnik. Svetlo nije radilo. Mrak je bio zarazan, sa zidova se ljuštila boja i poput senki lebdela nad tvrdim, juče izglancanim podom. Lift, pozvan, pristao je na našem spratu uz ljutit, skoro nasilan tresak. Ušao sam u tu pokretnu ćeliju sa zebnjom, ali me ona, pravougla praznina išarane unutrašnjosti, uspešno spustila do prizemlja; došlo mi je da joj zahvalim, toj napadno osvetljenoj praznini, ali ipak sam se suzdržao jer su me neke druge zebnje gurale napred, u noć.
Spremio sam se na celonoćnu potragu; na fatalna prizorišta, na gnjecava razočaranja; povremene pomisli na te jedva definisane gnjecobe nikada nisam uspeo otresti s moždanog debla spoznaje, a ako i jesam, vrebala su na mene odsvakud, poput izmeta na cesti.
Ali potraga je završila neočekivano brzo. Moja je supruga, prepoznao sam je izdaleka po zelenoj pidžami, ležala na bledoj noćnoj travi obližnjeg perivoja, našeg malog parkića. Osim nje, na travi je ležalo još desetak osoba; videh kako je mahom reč o ženama iz komšiluka. Bile su nepomične; spavale su čvrsto, u nekoj vrsti transa. Pokušao sam uzeti svoju suprugu u naručje, ali bila je teška poput tuča.
„Poput gusa!“, rekao je glas.
Bio je to glas moje supruge, tanak, izmenjen. Na trenutak je širom otvorila oči, a potom ih je, ugledavši mene, napadno brzo zatvorila, pa stala klimati glavom na način: nije mi ništa, nije mi ništa.
„Ne otvarajte oči!“, čuo se jak šapat, odnekud, odsvakud.
Žene su poustajale s travnjaka, kretale se meko i klizno jedna od druge, druga prema jednoj, sve to sklopljenih očiju. Pretvarale su se da me nema. Formirale kolonu od-do. Pokušale nestati u noći.
Pratio sam tu sablasnu, a tako ženstvenu kolonu; neke su žene nosile spavaćice i listovi nogu kao da su fosforescirali na lapidarnoj svetlosti ovih par zvezda preostalih na nebu...
Približili smo se nekom prašumarku; gotovo da sam stao na začelje kolone, pridružio se upornim nastojanjima tih žena da...
Iz mraka se začulo režanje. Između drveća videh pokretne žeravice; sekundu posle jedno od stvorenja pojurilo je prema nama. Videh dobro iz blizine: bio je to prljav i podivljao pas lutalica, rezident noćne tišine, izubijan, bušljiv, krpeljiv i ljut kao pas. Uskoro krenuše i ostali psi iz tog lumpen-čopora. Kolona se istog momenta rasformirala: žene se spustiše na četiri noge, izbaciše zubne aparatiće na zemlju. Zarežale su na ta polubesna pseta jednakom žestinom. Gledao sam svoju suprugu kako kresi očima i kako joj duga kosa stoji uspravljena, kao da je naelektrisana.
Predstojao je okršaj, gadan i krvav, ali ja ne uzeh učešće u njemu niti ga ispratih pogledom. Osetih tup udarac u potiljak, toliko tup da nisam bio siguran je li u pitanju udarac ili iznenadna slabost, tišina čula, jer nisu mogla probaviti sve to što...
Probudih se na goloj zemlji. Noć je još uvijek mlačila zemlju. Na prsima mi je kunjao noćni rovak. Rešio sam ga se. Ustadoh i osvrnuh se: nigde nikoga, ni žena, ni pasa, ni...
Vratio sam se kući; moja supruga ležala je u našem bračnom krevetu; spavala kao da je sve isto kao i pre. Ništa se nije dogodilo, govorili su njezini udasi-izdasi i nehotični pokreti duge kose, prostrte po beloj posteljini...
Legao sam i ja. Zaspao. Sledeće čega se sećam bila je ruka moje žene na mom ohlađenom čelu. Budila me:
„Idemo, Libidio, vreme je. Subotom ujutro idemo u nabavku, zar ne?“
Ne!, htedoh zaurlati, ali nisam. Događaji od prošle noći bledeli su, spuštali se niz moždano deblo, sve do perifernih živaca.
Ustao sam, umio se, pofurio dlake s lica. Pogledao kroz prozor: dan se belio; ivice su mu bile žućkaste, ali pravio sam se da ne primećujem taj detalj.
Uzeo sam tri najlonske vrećice, proverio kartice, pogledao svoju suprugu, skroz na skroz prisutnu u toj jednostavnoj haljini bež boje...
„Idemo?“, upitao sam.
.
