Let iznad kukavičjeg gnezda

[Baudrillard]

Ludnica kao metafora modernog društva: da li su pravi ludaci u ludnicama ili van njih?​

Nastao iz pera američkog pisca, bitnika i buntovnika Kena Kizija (Ken Kesey), čoveka koji je i sam imao čast da upozna psihijatrijsku ustanovu iznutra, kaznionu za nepodobne i neprilagođene otpadnike od sistema i društva u burnom previranju šezdesetih godina 20.-og veka, roman Let iznad kukavičjeg gnezda(1962.) iskrena je ispovest čoveka-osuđenika koji je proveo neko vreme na popravci i prilagođavanju unutar psihijatrijske ustanove. Ken Kesey rođen je 17. septembra 1935. godine u La Junti, Colorado. Pohađao je Univerzitet Stanford. Tokom pohađanja Stanforda, 1960. godine Kesey se dobrovoljno javio kao plaćeni eksperimentalni subjekt u studiji koju je provela američka vojska u kojoj su mu davali lekove za promenu uma i tražili da ih izvesti o njihovim učincima. Kizi je zapravo bio pokusni kunić u čudesnom eksperimentu pod sponzorstvom američke vlade s dotada malo poznatim psihodeličnim supstancama, meskalinom i LSD-jem. To je iskustvo značajno uticalo na njegov pogled na svet i potaknulo ga na pisanje romana. Kesey će nastaviti rekreativno konzumirati LSD tokom svog života. Drugi važan izvor inspiracije za Let iznad kukavičjeg gnezda jeste Keseyjevo iskustvo rada bolničkog pomoćnika u noćnoj smeni na psihijatrijskom odelu bolnice u Menlo Parku u Kaliforniji. Kizijevi eksperimenti pod uticajem droga poslužili su kao inspiracija za hipi pokret. Ta iskustva poslužila su mu kao osnova za njegov roman iz 1962. – Let iznad kukavičjeg gnezda koji je ispitivao zloupotrebe sistema nad pojedincem i koji je predstavljao njegov snažni simbol psihodeličnog otpora konformizmu i društvenim normama. Ken Kizi je kasnije priznao da je nekoliko prvih stranica knjige Let iznad kukavičjeg gnezda nastalo pod uticajem pejotla, a da su mu LSD i meskalin pružili sasvim drugačiju perspektivu o ljudima u mentalnoj ustanovi. Naslov Kizijevog romana potiče od poslednjeg stiha pesme za decu koju je poglavica Bromden često slušao u detinjstvu:

Vintery, mintery, cutery, corn,
Apple seed and apple thorn,
Wire, briar, limber lock,
Three geese in a flock,
One flew East,
One flew West,
And one flew over the cuckoo’s nest…

Deceniju kasnije, pomenuti roman poslužiće reditelju Milošu Formanu i sjajnoj glumačkoj ekipi, na čelu sa briljantnim Džekom Nikolsonom, kao literarni predložak za kreaciju kultnog filmskog ostvarenja. Roman Let iznad kukavičjeg gnezda objavljen je 1962. i odmah je stekao veliku popularnost. Knjiga, u kojoj je ludnica metafora bolesnog društva, stekla je ubrzo kultni status. Danas ovaj roman smatraju nezaobilaznim klasikom šezdesetih godina, a Formanova ekranizacija nagrađena je s pet najvažnijih Oscara – za najbolji film, glavnog glumca, glavnu glumicu, reditelja i scenario. Premda je Ken Kesey tvrdio da je premlad da bi bio bitnik, a prestar da bi postao hipik, njegov Let iznad kukavičjeg gnezda bio je u skladu s buntovničkim i slobodoumnim duhom vremena, te je kao jedno od temeljnih dela antiautoritarnog usmerenja bitno pridoneo njegovu oblikovanju. U Letu iznad kukavičjeg gnezda Miloš Forman dao je upečatljivu sliku ludnice kao metafore savremenog sveta. Opisujući borbu pojedinca protiv autoritarnog društva, Forman se ne referira samo na svoju domovinu, tada komunističku Čehoslovačku, nego i na demokratska društva poput SAD-a. Film stavlja naglasak na moć koju institucija ima nad pojedincem ili, tačnije, na nemoć samih pojedinaca unutar institucije. Pokušaji obuzdavanja McMurphyja lekovima te kasnije elektrokonvulzivnom terapijom pokazali su se neuspešnima. Njegova borba da vrati duh slobode u srca pacijenata u početku se pokazao nepremostivim problemom za sestru Ratched i ostale radnike ustanove, no ona završava tragično. Nakon samoubistva mladog pacijenta Billyja kojem je prethodio bes sestre Ratched (i opraštajna noćna žurka na samom psihijatrijskom odeljku koju je McMurphy priredio sabraći, pacijentima, planirajući potom bekstvo sa Bromdenom – prepunu alkohola, bluda i urnebesnog humora), McMurphy pronalazi krivca upravo u njoj. On gubi kontrolu te skače na nju pokušavajući je udaviti. Sprečen je i odveden. Kao završni pokušaj institucije da vrati kontrolu i ponovno uspostavi autoritet nad McMurphyjem je izvršena lobotomija. Film završava njegovom psihološkom smrću. Zbog lobotomije je ostao bez ličnosti, samosvesti, poput biljke, mrtav u svakom smislu osim fizičkom. Osoba bez ikakve očite mentalne bolesti, čiji je jedini greh bio pobuna protiv institucije u kojoj se našla kao neprilagođena sistemu, zbog svog je bunta na kraju izgubila sebe samu. Pobeda sistema nad pojedincem bila je trijumfalna i više nego brutalna i perfidna, bez ustezanja sadistička!

Radnja romana je smeštena u jednu psihijatrijsku ustanovu u Oregonu, a narator je poglavica Bromden, koji je polu-Indijanac, a u ovoj ustanovi je već 10 godina. Razlog što je on u psihijatrijskoj ustanovi je paranoja, koja nam je evidentna još od samog početka romana, a pati i od halucinacija. To je glavni razlog zašto se on pretvara da je gluv i nem, iako on zapravo vrlo dobro prati situaciju u ludnici. Pacijenti u ovoj ustanovi se dele na dve grupe – tu su akutni, koji nekako mogu biti izlečeni, i hronični, kojima manje-više pomoći nema; i te dve grupe se ne mešaju. Njima upravlja glavna sestra Ratčed, koja predstavlja i figuru glavnog negativca u ovom romanu. Ona je nekada bila vojnička medicinska sestra, i svaki problem rešava vrlo strogim pristupom. Ukoliko se desi da pacijent ne posluša, slede elektrošokovi, a ponekad i lobotomija. Iako sve teče po nekom svom planu, psihijatrijska ustanova i život u njoj će se promeniti kada dođe Mekmarfi, zvanično kockar, iako poglavica Bromden oseća da u njemu postoji nešto što je drugačije. Mekmarfi će zauzeti figuru neke vrste vođe, posebno kada se opkladi sa svim pacijentima da će moći da iznervira glavnu sestru Ratčed i time dokaže da ona zapravo kastrira muškarce.

 

[Baudrillard]

Roman pripoveda poglavica Bromden, što znači da je u pitanju perspektiva iz prvog lica jednine, što je sa jedne strane vrlo lako pratiti, jer Bromden, odnosno Kizi, nema komplikovan jezik. Na momente jeste konfuzno – ali ne u smislu razumevanja, već shvatanja da li treba verovati osobi koja je u psihijatrijskoj ustanovi ili ne, i da li se sve to zapravo događa. Ipak, Bromden predstavlja jednog dobrog pripovedača koji nam, osim priče o bolnici, pripoveda i delove svog života i magle u svojoj glavi koju želi da raščisti. Postoje dve glavne teme u samom romanu, a to su opasnost žena i nevidljivost. Ovo prvo je vrlo interesantno, jer ni dan danas nije jasno da li je ovaj pristup feministički ili krajnje šovinistički. Naime, žene u romanu su predstavljene kao negativci, na čelu sa sestrom Ratčed. Svaka žena u romanu nosi neku vrstu straha sa sobom, jer je svakog od muških pacijenata ove bolnice uništila jedna ženska figura u životu. Tu je majka poglavice Bromden koja je bila strah i trepet (pa je čak i supruga pretvorila u nebitnog pijanca) kao glavni primer ženske moći posle sestre Ratčed. Nevidljivost je, pak, druga glavna tema ovog romana. Kao glavni simbol toga vidimo naratora, koji se godinama pravi da je gluv i nem da bi bio nevidljiv, iako je zapravo toliko visok da ne može ostati nezapažen. Ono što je glavna poenta iza ovog motiva u romanu je nevidljivost mentalno nestabilnih osoba – a ako uzmemo u obzir godinu u kojoj je ovaj roman pisan, možemo i da pretpostavimo na koji način se sve to odigravalo. Isto kao u ovom romanu, pacijenti u psihijatrijskim ustanovama bili su zaboravljeni i prepušteni kakvom god raspoloženju čelnika baš te ustanove, što Kizi, na kritički način, naziva nevidiljivošću.

U filmu se analizira da li su ludaci mentalno poremećene osobe ili individue koje bolešću reaguju na nenormalno i bolesno društvo. Da li su pravi ludaci u ludnicama ili van njih, da li je opšteprihvaćena normalnost u stvari najopasnija bolest?.

Ludnica je predstavljena kao metafora modernog društva, a glavni lik – buntovni Mekmarfi, kao odmetnik koji postaje štićenik te iste mentalne bolnice i buni se protiv represivnog sistema, postavljajući nezgodna pitanja o normalnosti i nenormalnosti u modernom svetu. Iako se radnja filma odigrava u mentalnoj ustanovi, cilj filma nije da istakne simptome mentalnih bolesti, već slobodu duha u zatvorenom sistemu. Njegov otpor i bunt su iskreni i otvoreni jer on oseća neodoljivu žeđ za promenom i oslobođenjem od stega lažnog morala. Let iznad kukavičjeg gnezda je jedna obična priča, o životima običnih ljudi, koji se putem dobre motivacije ponovo osećaju živim, spoznavši da je promena moguća i dobijaju napokon za šta da se bore. Bolno sumorni vizuelni stil savršeno postavlja ton filma, provlačeći priču od zaista poletne, do razarajuće i depresivne. Muziku za film je radio sjajni Džek Niče (Jack Nitzsche), po vokaciji pijanista, gitarista, saksofonista, kompozitor, aranžer, producent, a usput saradnik Roling Stonsa (Rolling Stones), Bafalo Springfilda (Buffalo Springfield) i Nil Janga (Neil Young).

Neizostavni deo svake iole ozbiljnije filmske kolekcije, Oskarima okićeno remek delo iz 1975.-e godine, moćna je tragikomedija, brutalna satira na račun američkog društva koja pršti od britkih dijaloga, dosetki i humora, osvetljavajući sistem iznutra, ispod svih nafilovanih naslaga licemerja i opštenarodnog blagostanja. Ispovest poglavice Bromdena, američkog Indijanca smeštenog unutar rezervata psihijatrijske ustanove, gde svi greškom veruju da je gluvonem i da ne kapira obradu materijala i lažne osmehe osoblja zaduženog za prevaspitavanje nepodobnih elemenata društva, metaforična je priča o američkom društvu i njegovom obračunu sa nepoželjnim pojavama i pojedincima, ustanovi koju vodi hladna, svemoćna i arogantna sestra Ratčed, simbol sistema.

Uhodani sistem ispiranja mozgova, dobrovoljnog mazohizma, truleži, sivila i monotonije godinama ništa ne narušava, sve do trenutka kada u njega dospeva sitni prevarant nesputanog duha – Randolf Patrik Mekmarfi. Tu negde i kreće priča filma, urnebesna tragedija naših života, večni odnos Sistem-pojedinac, priča o istini i istini, licemerju i gluposti koja se obično tragično završava – kako za poslušnike, tako i za sve one koji pokušaju da kažu šta misle, rade šta im se prohte na svoju ruku i time remete preko potrebni red i mir projektovanog blagostanja i sveopšte sreće.

Radnja filma odvija se u psihijatrijskoj ustanovi u Oregonu, S.A.D., koja je poprište borbe institucije i pojedinca. Randolf Patrik Mekmarfi pokušava da promeni funkcionisanje ustanove. On se buni protiv niza besmislenih propisa koji ograničavaju slobodu, zdravlje i ljudsko dostojanstvo pacijenata, razbija rutinu bolnice(sistema) dovodeći njen humani program za pomoć ljudima do apsurda. Kroz tu borbu, prikazana je kritika bihejviorističke psihologije i veličanje humanističkih principa. Oličenje hladnog i okrutnog sistema predstavlja glavna sestra Ratčed. Reč gnezdo u naslovu filma, odnosno duševna bolnica simbol je za čovekovo gnezdo, sužen duhovni prostor u kome provodi život. Ako mali čovek pokuša da prekrši zakone i nametnuta društvena pravila njega će osuditi kao ludaka i kazniti izolacijom i odstranjenjem iz pravedne zajednice. Biće primoran da sebe svede na poslušnika i da čini samo ono što se od njega očekuje. Usprotivi li se i krene u potragu i borbu za istinom i slobodom, biće smešten na otrežnjavajuće lečenje. Jedini način da se sistem promeni je iznutra.

Film uz koji sam odrastao i sazrevao, pregledao ga i iščitavao do iznemoglosti, jedan je od onih sudbinskih u kojima pronalazite sebe, svoje snove, ideje, nemire i strepnje, čitav jedan život i ludilo sveta čiji ste nevoljni deo. Preslikana slika stvarnosti, u kojoj svaki misleći pojedinac nespreman na zadatu ulogu i podaništvo unutar vekovima unapred zadatog sistema i namenjene mu epizodne uloge otaljavanja, sreće radi, biva poslat na obradu i preispitivanje na ovaj ili onaj način, što uglavnom dovodi do potpunog slamanja duha, lobotomije i nestanka nepoželjnog ili pobune, sa uglavnom istim završetkom, ono je što izbija iz svake pore ovog genijalnog ostvarenja. Priča, da gledajući ovaj film o nama i suštini svih naših problema, grohotom se smejemo, uglavnom ne nalazeći da smo to u stvari mi, u nekom sličnom ili istom društvu, uglavnom je već viđena- i samim tim tragičnija.

Da li čovek može da živi izvan sistema? Da li može da se izbori sa njim? Može li sačuvati svoju autentičnost i slobodu, ili mora pristati na kompromise kako bi opstao? Vredi li se uopšte boriti za slobodu, ili je to borba sa vetrenjačama?

Let iznad kukavičjeg gnezda priča je o slobodnom duhu čoveka koji je zarobljen u kavezu sistema (kojeg simbolizuje psihijatrijska ustanova). On je priča prožeta duhom britkog humora koji predstavlja kontrapunkt temeljnoj tragičnoj noti romana. On je priča o psihijatrijskoj bolnici (u kojoj smo svi smešteni) kao metafori bolesnog društva. Priča o nama, lobotomiziranima demagogijom, medijima, politikom, religijom koji pasivno, poput biljaka prihvatamo istinu društva i podnosimo život kao unapred zadati, nepromenjivi ultimatum vladara sveta. Priča o kafkijanskoj autokratskoj sili birokratije koja gnječi i uništava duh pobunjenog i samosvesnog pojedinca – priča o donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama sveta. U filmu je normalno predstavljeno kao kontrolisanje i manipulisanje u sistemu, a nenormalni su ljudi koji to ne podnose i koji pokušavaju na bilo koji način da se suprostave. Jer, neuobičajeni obrasci ponašanja narušavaju društvene norme. Udaraju na sistem. A sistem je tu zbog nas. Da nam, stvarajući iluziju normalnog – nemaštovito programiranu satnicu slobode – čvrsto drži ruke. I povremeno nas šalje na popravku. U odgovarajuću instituciju, gde je život siguran i zdrav, obogaćen šarenim sedativima, veselim elektro-šokovima, diskretnom lobotomijom i, naravno – čeličnim rešetkama.



Prisećam se šeretskog osmeha buntovnika bez razloga Mekmarfija kada u žabokrečini ludnice saznaje da je većina pacijenata tu zapravo dobrovoljno. Tragična spoznaja, uprkos blagotvornom dejstvu humora od kojeg sve puca, dovodi ga do ludila. Utehu pronalazi u nenadanom otkriću da se poglavica Bromden, kao od brega odvaljen, sve vreme zapravo pravi lud, izigravajući moćnike njihovim načinom prevare.

Pre nego što se odluče za bekstvo, dolazi do ključnog dijaloga između njih dvojice, gde kroz razmenu ličnih impresija i iskustava iznose srž problema i kakvu takvu nadu za bekstvo iz pakla.

Mekmarfi: Poglavico, ne mogu više ovo da podnesem. Treba da izađemo odavde.
Bromden:Ne mogu.Jednostavno ne mogu.
Mekmarfi: Lakše je nego što misliš, Poglavico.
Bromden: Možda za tebe.Mnogo si veći od mene.
Mekmarfi: Zašto, Poglavico, velik si kao trup od stabla.
Bromden: Moj otac je bio velik. On je radio kako je hteo. Zato su svi bili protiv njega. Poslednji put kada sam ga video bio je mrtav pijan. I svaki put kada bi stavio flašu u usta, ne bi uspeo da se odvoji od nje. Toliko je pio dok se nije tako usukao, dobio bore i požuteo, da ga ni psi nisu prepoznavali.
Mekmarfi: Ubilo ga, jel’?
Poglavica: Ne kažem da su ga ubili. Samo su ga obrađivali, onako kako to sad rade tebi.

Glavni protagonista filma, Randolf Patrik Mekamarfi, simboličko oličenje radikalnog bunta i duha šezdestih, sveg onog bitničkog, rokerskog, hipi i andergraund ustalasanog miljea koji je smelo ustao protiv jednog rigidnog, američkog društvenog sistema do grla zaglavljenog u besmisao vijetnamskog rata i građanske, studentske proteste širom Amerike svojski se trudi suprotstaviti Establišmentu i pobediti Sistem bez ispaljenog hica. No, kako smo naučili još kod Kafke, autokratska sila redovno (z)gnječi individualca i potpuno mu skrši nesalomivi duh. Forman jednim od svojih antologijskih krupnih kadrova pred kraj filma snima McMurphyja izgubljenog u nesređenim mislima, prodire u njegovu slomljenu dušu i na licu mu hvata rezigniranost, svest da je donkihotovski boj protiv vetrenjača nepovratno izgubljen. Na tragičnom kraju iznova trijumfuje iracionalno. Ipak, i pored činjenice što Mekmarfi završava kao žrtva lobotomije, a potom i biva ugušen, kao biljka, od strane saborca Bromdena, završnica otvara poslednju nadu unutar scene gde poglavica Bromden uspeva da pobegne iz psihijatrijske ustanove, uspeva, makar na tren, da se oslobodi kandži neuništivog, sveprisutnog sistema za slamanje duha i slobode pojedinca, slobode svakog od nas. Najupečatljiviji deo filma je upravo kraj sa kadrovima Poglavice koji beži iz mentalne institucije dok ostali pacijenti gledaju i dive se njegovoj smelosti. Duh slobode, smešten iza rešetaka psihijatrijske ustanove za nepodobne, buntovne, drugačije i neprilagođene na kraju filma ipak, makar simbolično, pobeđuje – poglavica Bromden s kojim se McMurphy sprijateljio i usadio mu slobodarske ideje uspeva zauvek pobeći iz ludare, uspeva pobediti i nadvladati zli i naopaki sistem.

Ključni roman, nastao iz slobodarskog duha šezdesetih, pretočen u kultni film, ostaje kao žig u vremenu, duh cinizma, groteske i satire, njegovog veličanstva – humora, koji sada slobodno luta po svetu kao upozorenje, poruka nedosanjanog sna o slobodi, let iznad kukavičjeg gnezda ukopanog u rovove zlobe, gluposti i nesuvisle ideje o mogućnosti pobede nad temeljnim ljudskim vrednostima, moći vere, istine, ljubavi, humora i kreativnosti otpornih. Let iznad kukavičjeg gnezda ostaje univerzalnom umetničkom predstavom u kinematografskoj i kniževnoj formi o sveopštem stanju svesti (ili bolje rečeno o odsustvu iste u savremenom, haotičnom i ispraznom svetu golog materijalizma, animalnih zadovoljstava i virtualne stvarnosti koja lagano odnosi prevagu nad realnošću) o ljudskoj nemoći u modernom svetu apsurdnih mehanizama kontrole i upravljanja, kapitala i politike o savremenom svetu punom strahova, bezumnosti i bezizlaznosti.

Dragan Uzelac

 

[DarkMoon]

Ne vazi se nema Breda Dourifa.