Leptir pa jos i besan

-"Ko? Jel ja?"

-"Da, da, ti..."

Nisam znala da me pojedini ljudi tako dozivljavaju. Bilo mi simpa, ali skroz...

I pocinjem da shvatam. Pa da. Ljudi me poznaju onoliko koliko im ja to dozvolim. I kada im ja to dozvolim. I da bih prikrila svu onu vrelinu u sebi, vatru koja ce me sprziti, pertvoriti u pepeo, iz kog cu se kao Feniks ponovo roditi, izdici, jos jaca, jos snaznija, jos vrelija...
Leprsam tako bespucima tudjih misli... Lako i poletno, kao kakva siparica, neprimetno ulazim u najskrivenije odaje najtananijih i najtajnijih osecanja... Osmeh Monalize lebdi na usnama... I dok se taj neko trgne, vrati punoj svesti, ja sam vec duboko unutra, u svakoj celiji, u svakoj pori.... Jaka, a nedokuciva, i hladna....

I sta me to drzi? Sta me to tera? Neka cudna energija. Kad me ima u drugima osecam da sam ziva. Tad me ima i u meni. Tad moj oganj jace gori, plameni jezici lizu moju belu kozu, i gorim, dok ne izgorim, jer trenutak ponovnog radjanja, kao radjanje novog dana, meni je. I tad zivim, potpuno sasvim...

A "Besan leptir" ceka sledecu priliku da se prikrade i osvoji...