zapis iz sveske br. 9
„Postoje leptiri koji nikada nisu poleteli — ne zato što nisu imali krila, već zato što nisu poverovali u svetlo.“
Na početku leta pronašla sam jaja…
Nisu bila moja, ali sam ih prihvatila…
Na svakoj stabljici, ispod svakog lista, disala su tiho, skrivena, neupadljiva, ali puna obećanja…
Brinula sam o njima… Negovala ih…Pratila svaki pokret…
Kad su se izlegle gusenice, pazila sam da imaju dovoljno hrane, prostora, tišine.
Nijedna nije bila izgubljena… Sve su rasle… Sve su se zakukuljile…
I jedna po jedna… izašle…
Tri kukuljice još uvek stoje…
Ne mrtve…
Ne žive…
Zaglavljene…
U nekom čekanju koje ne zna šta čeka…
Nisu zaboravljene…
Nisu odbačene…
Ali su odbile da budu ono što su mogle postati...
I zato me podsećaju na Harija…
Hari nije bio nepristojan…
Niti ravnodušan…
On je samo bio… kukuljica…
Rođen da bude leptir, ali uplašen da probije opnu…
Jer šta ako ga tamo dočeka život?
Šta ako ga neko vidi?
Šta ako ga neko zavoli, pa nestane ono poznato, ono sigurno, ono tamno?
Hari je kukuljica koja sluša muziku napolju, ali ne pleše…
Koja zna da može da leti, ali pita: a šta ako padnem?
A Prozor?
Pogled nije kukuljica…
Pogled odavno leti nebeskim prostranstvima…
Ponekad je čekanje tvrdoglave kukuljice moglo da zavara, kao da još nije spremna…
Ali istina je jednostavna: čekanjem drugog da postane leptir, i ti sam počneš da zaboravljaš let…
Zato Pogled više ne čeka.
Pogled leti…
Jer to je njena svrha…
Ali ne leti prazna…
Nosi poruku…
Ovo nije pismo njemu.
Ovo je svetlost, za sve koji još misle da je tama sigurnija…
Za sve kukuljice koje kasne….Ali još dišu…
I dok dišeš, još imaš šansu…
Nisi zakasnio…
Samo… požuri dok još dišeš.
Poslednja izmena:
,,,