Jedan od najčudnijih trenutaka u umetnosti glume, a ona je sastavljena baš od samih čuda, je kada glumac pre početka predstave dolazi u pozorište, ulazi u garderobu, u onu malu, krajnje omeđanu prostoriju, u kojoj je jedan zid ogledalo… Kada zatvori vrata za sobom, kada se razodeva, sedne pred ogledalo, šminka se I ponovo odeva, ovog puta u “kostim”. Usput zaviruje u knjigu na svom pultu I u njoj kontroliše znanje svog teksta, reči tiho mrmori…Ponovo obučen, razgleda sebe u ogledalu, pravi grimase, pravi gegove izgovarajući delove teksta, duboko udahne I izađe na vrata garderobe…
Naizgled beznačajni postupci, bez oreola tajne, a ipak pripadaju jednom od najmisterioznijih rituala I znače čin potpunog preobražaja, ravan onome kada iz mrtve lutke izleće prelep leptir I poleti u ambis. Ta neugledna prostorija je predvorje apoteoze. U njoj glumac odbacuje sve što mu život znači I prešavši prag u obratnom smeru, napušta zonu realnosti, da bi zakoračio u svet mašte.
Pre svog poslednjeg koraka I predaje “ambisu”, on ispituje sebe, svoju telesnost, ima li daha, ima li snage… može li? Složenija pitanja počinju da se tiču suštine ličnog I dovode do paradoksa - da je glumac istovremeno kreator I kreacija, autor I umetničko delo… Sve se to rađa I traži razjašnjenje u samom trenutku prelaza preko praga garderobe, dok još traje munja preobražaja…
I nije samo čin preobražaja ono što (vrhunske) glumce čini bogovima pozorišta…
Glumac je I mađioničar koji čini ono što nije da jeste… čarobnjak koji čini da ono čega nema – bude tu, alhemičar koji daje život onome što je na papiru samo neka šara… veliki vrač koji priziva prošlo, vidovnjak, prorok koji u našim snovima sanja buduće…
Kao što biljka iz kamena, vode I sunca u svojoj nedokučivoj laboratoriji od nežive pravi živu materiju – sebe, tako glumac u svojoj čudesnoj natprirodnoj, vanzemaljskoj, metafizičkoj kutiji, pretvara svoju dušu u naše duše I mi, ne znajući, odlazimo posle predstave svojim kućama kao sasvim nova bića…
Glumac u pozorištu nije Bog.
On je Bog bogova!
Naizgled beznačajni postupci, bez oreola tajne, a ipak pripadaju jednom od najmisterioznijih rituala I znače čin potpunog preobražaja, ravan onome kada iz mrtve lutke izleće prelep leptir I poleti u ambis. Ta neugledna prostorija je predvorje apoteoze. U njoj glumac odbacuje sve što mu život znači I prešavši prag u obratnom smeru, napušta zonu realnosti, da bi zakoračio u svet mašte.
Pre svog poslednjeg koraka I predaje “ambisu”, on ispituje sebe, svoju telesnost, ima li daha, ima li snage… može li? Složenija pitanja počinju da se tiču suštine ličnog I dovode do paradoksa - da je glumac istovremeno kreator I kreacija, autor I umetničko delo… Sve se to rađa I traži razjašnjenje u samom trenutku prelaza preko praga garderobe, dok još traje munja preobražaja…
I nije samo čin preobražaja ono što (vrhunske) glumce čini bogovima pozorišta…
Glumac je I mađioničar koji čini ono što nije da jeste… čarobnjak koji čini da ono čega nema – bude tu, alhemičar koji daje život onome što je na papiru samo neka šara… veliki vrač koji priziva prošlo, vidovnjak, prorok koji u našim snovima sanja buduće…
Kao što biljka iz kamena, vode I sunca u svojoj nedokučivoj laboratoriji od nežive pravi živu materiju – sebe, tako glumac u svojoj čudesnoj natprirodnoj, vanzemaljskoj, metafizičkoj kutiji, pretvara svoju dušu u naše duše I mi, ne znajući, odlazimo posle predstave svojim kućama kao sasvim nova bića…
Glumac u pozorištu nije Bog.
On je Bog bogova!
