Da vidimo kakvo je ovo carevo novo odelo...
Od juče me svrbi levi dlan. Pa šta? Pa, ništa. Ne verujem u mnoge te bakrače, ali u levi dlan...Iiiih! Taj me nikad nije izneverio. Dobitak, nema da omaši.
Nisu uvek pare u pitanju, ali uvek jeste NEŠTO.
Shvatih i šta, vraćajući se kući.
Prvo sam jutros, zatvarajući prozor, ugledala, nažalost, sve češći prizor: stariji muškarac, mršav, rovari po kontejneru. Malo dalje stoji parkiran stari bicikl pretpran kartonima. U korpi limenke. Prolazi mlada devojka i nosi samo hleb. Prošla je pored njega i onda zastala. Od slutnje sam mala osećaj da u meni zastade srce. Ne preterujem.
Prišla mu je, nešto rekla, dala mu hleb i otišla svojim putem.
Malopre pred ulazom u zgradu srećem komšiju. Pre nekoliko meseci mi je rekao da njegovo dete neće moći na fakultet iako je dobar učenik a ne manjka mu ni ambicija. Tad sam ga hrabrila, nabrajala mogućnosti, stipendiju, studenstski dom, sve što mi je palo na pamet. Bio je čvrst u zamisli da od toga nema ništa.
Pitam ga danas šta ima novo, jer će uskoro polaganje prijemnih ispita. Pitam i plašim se odgovora, ali neka luda nada se koprca u meni.
"Zamisli", kaže, " rođak se sam ponudio da ga finansira.!"
"Ma, zezaš???"
"Stvarno. Možeš misliti da je sam čovek rekao da je to odlučio, hoće čovek. Davaće mu i nešto džeparca svakog meseca."
Pričao bi komšija još, ali nije meni više ništa bilo važno. A i žurila sam. Poželeh sreću na prijemnom i udaljih se.
Tad me dlan opet zasvrbi i ja se setih događaja od jutros.I sad to sa komšijom. Ma kolika je verovatnoća da u jednom danu dve takve stvari vidiš ili čuješ?
Znam da će biti nešto treče, nešto na tri. Ne mogu ni to da objasnim. Ali biće NA TRI. A i ne mora.
Ne mere se svi dobici istim merama.
Kotrljam reči po glavi, kao stih pesme. Napisala bih u rečenici...ali ta rečenica je samo ovo : dok dobri ljudi zemljom hode...
Levi dlan je premalen za ovako lep dan.
Od juče me svrbi levi dlan. Pa šta? Pa, ništa. Ne verujem u mnoge te bakrače, ali u levi dlan...Iiiih! Taj me nikad nije izneverio. Dobitak, nema da omaši.
Nisu uvek pare u pitanju, ali uvek jeste NEŠTO.
Shvatih i šta, vraćajući se kući.
Prvo sam jutros, zatvarajući prozor, ugledala, nažalost, sve češći prizor: stariji muškarac, mršav, rovari po kontejneru. Malo dalje stoji parkiran stari bicikl pretpran kartonima. U korpi limenke. Prolazi mlada devojka i nosi samo hleb. Prošla je pored njega i onda zastala. Od slutnje sam mala osećaj da u meni zastade srce. Ne preterujem.
Prišla mu je, nešto rekla, dala mu hleb i otišla svojim putem.
Malopre pred ulazom u zgradu srećem komšiju. Pre nekoliko meseci mi je rekao da njegovo dete neće moći na fakultet iako je dobar učenik a ne manjka mu ni ambicija. Tad sam ga hrabrila, nabrajala mogućnosti, stipendiju, studenstski dom, sve što mi je palo na pamet. Bio je čvrst u zamisli da od toga nema ništa.
Pitam ga danas šta ima novo, jer će uskoro polaganje prijemnih ispita. Pitam i plašim se odgovora, ali neka luda nada se koprca u meni.
"Zamisli", kaže, " rođak se sam ponudio da ga finansira.!"
"Ma, zezaš???"
"Stvarno. Možeš misliti da je sam čovek rekao da je to odlučio, hoće čovek. Davaće mu i nešto džeparca svakog meseca."
Pričao bi komšija još, ali nije meni više ništa bilo važno. A i žurila sam. Poželeh sreću na prijemnom i udaljih se.
Tad me dlan opet zasvrbi i ja se setih događaja od jutros.I sad to sa komšijom. Ma kolika je verovatnoća da u jednom danu dve takve stvari vidiš ili čuješ?
Znam da će biti nešto treče, nešto na tri. Ne mogu ni to da objasnim. Ali biće NA TRI. A i ne mora.
Ne mere se svi dobici istim merama.
Kotrljam reči po glavi, kao stih pesme. Napisala bih u rečenici...ali ta rečenica je samo ovo : dok dobri ljudi zemljom hode...
Levi dlan je premalen za ovako lep dan.
