U novinama sam pročitao istorijski dokumentovanu reportažu da se ispod jabučara, voćnjaka pod jabukama, u oblasti udaljenoj oko 200 km južno od Moskve, nalazi masovna grobnica mučenika staljinističkih čistki. Tu su sahranjena tela žrtava zloglasnog zatvora Ljubljanke. Da bi sakrili masovno stratište zasadili su jabuke. Kompletan rod jabuka išao je sirotištima.
I
U zatvorenim furgonima
Sa svakodnevnim životnim natpisima
HLEB MLEKO MESO
Koji pobuđuju radost sveprisutnom sivilu
Odlaze ljudi i žene svakojakih zanimanja
Inženjeri profesori domaćice
Glumci lekari slikari naučnici muzičari
Odlaze učiteljice lektorke daktilografkinje
Sekretarice službenice bivše ljubavnice
Odlaze sa krivicom zato što su to što jesu
Sakupljeni sa ulica radnih mesta iz parka
Izvučeni iz toplih postelja iz kuhinja iz soba
Natrpani u ćelije podzemnih katakombi
Potom jednog dana na ivici devetog kruga
Prozvani sa dugih beživotnih spiskova
Pa prebrojani
Da se zna koliko može da stane
Sabijeni u tami furgona odlaze
Kao sveže polutke svinjetine ili ovčetine
Kao flaše hladnog sterilnog mleka
Kao vekne bajatog osušenog hleba
Odlaze u rano jutro u podne drugog dana
U sumrak kada su senke najduže
Prolaze u nepomućenom mimohodu
Ulicama bulevarima trgovima
Pored stambenih blokova kuća škola
Dečijih vrtića igrališta dvorišta
Između beskonačnih redova umornih građana
Putem bez sunca ka svome kraju
Odlaze sa drhtavicom u kostima
Uznemireni nadom da je sve ovo samo greška
Sa vremenom koje ističe i otiče iz ruku
Sa imenima najdražih na usnama
II
Popunjava se podzemni grad
Dolaze mirno novi stanovnici
Sa tajnih spiskova moljaca i buba
Iz kamenih soba iz kamenih glava
Usoljeni krečom kao ribe dubinske
U zajedničke domove u bezimene ulice
Nemi s pogledom noćnog sunca
Dolaze u podzemni grad bez pečata
U krtičnjake i mravinjake u crvotočinu
Pod skramom leda i zemlje pod travom
U gladna usta pustih ruskih ledina
III
Muklo je ovo mesto
Gluv je i vetar
Što kroz krošnji jabuka
Neznajući kuda luta
Visoka je trava
Ne čuje se koraka bat
Ni šapat naš
Gladna su srca naša
Ne pet već pedeset hiljada nas je
Gladnih i žednih
Nismo ni otisak ni trag
Ni san
Već skamenjen krik
daj nam Bože spokoj i mir
Zapali nam voštanicu
okadi tamjanom
Umi nas vodicom
Zakiti bosiljkom
Ogrej nas ozeble
Pokri zaspale
Pročitaj glasno
Imena naša nek se čuju
Da se zna gde smo zastali
I ko nas gromom
Đavoljeg sveta spali
IV
Pišem o ljudima što iz crne zemlje
Ustaju i sa pamćenjem se bude
Noseći na rukama čisto blistavo vreme
Zidam od čeonih kostiju i kostiju šaka
Pirg vavilonsku biblioteku bola
Da se pamćenje probuđenih u pepeo
Ne zaturi ili prašinom uništi
Da onaj ko uđe sa istinom u oku izađe
Sa imenima zaboravljenih i zagubljenih
Sa večnim saznanjem istorije zala
Zlo ne postoji izvan čoveka
zlo je u njemu
I
U zatvorenim furgonima
Sa svakodnevnim životnim natpisima
HLEB MLEKO MESO
Koji pobuđuju radost sveprisutnom sivilu
Odlaze ljudi i žene svakojakih zanimanja
Inženjeri profesori domaćice
Glumci lekari slikari naučnici muzičari
Odlaze učiteljice lektorke daktilografkinje
Sekretarice službenice bivše ljubavnice
Odlaze sa krivicom zato što su to što jesu
Sakupljeni sa ulica radnih mesta iz parka
Izvučeni iz toplih postelja iz kuhinja iz soba
Natrpani u ćelije podzemnih katakombi
Potom jednog dana na ivici devetog kruga
Prozvani sa dugih beživotnih spiskova
Pa prebrojani
Da se zna koliko može da stane
Sabijeni u tami furgona odlaze
Kao sveže polutke svinjetine ili ovčetine
Kao flaše hladnog sterilnog mleka
Kao vekne bajatog osušenog hleba
Odlaze u rano jutro u podne drugog dana
U sumrak kada su senke najduže
Prolaze u nepomućenom mimohodu
Ulicama bulevarima trgovima
Pored stambenih blokova kuća škola
Dečijih vrtića igrališta dvorišta
Između beskonačnih redova umornih građana
Putem bez sunca ka svome kraju
Odlaze sa drhtavicom u kostima
Uznemireni nadom da je sve ovo samo greška
Sa vremenom koje ističe i otiče iz ruku
Sa imenima najdražih na usnama
II
Popunjava se podzemni grad
Dolaze mirno novi stanovnici
Sa tajnih spiskova moljaca i buba
Iz kamenih soba iz kamenih glava
Usoljeni krečom kao ribe dubinske
U zajedničke domove u bezimene ulice
Nemi s pogledom noćnog sunca
Dolaze u podzemni grad bez pečata
U krtičnjake i mravinjake u crvotočinu
Pod skramom leda i zemlje pod travom
U gladna usta pustih ruskih ledina
III
Muklo je ovo mesto
Gluv je i vetar
Što kroz krošnji jabuka
Neznajući kuda luta
Visoka je trava
Ne čuje se koraka bat
Ni šapat naš
Gladna su srca naša
Ne pet već pedeset hiljada nas je
Gladnih i žednih
Nismo ni otisak ni trag
Ni san
Već skamenjen krik
daj nam Bože spokoj i mir
Zapali nam voštanicu
okadi tamjanom
Umi nas vodicom
Zakiti bosiljkom
Ogrej nas ozeble
Pokri zaspale
Pročitaj glasno
Imena naša nek se čuju
Da se zna gde smo zastali
I ko nas gromom
Đavoljeg sveta spali
IV
Pišem o ljudima što iz crne zemlje
Ustaju i sa pamćenjem se bude
Noseći na rukama čisto blistavo vreme
Zidam od čeonih kostiju i kostiju šaka
Pirg vavilonsku biblioteku bola
Da se pamćenje probuđenih u pepeo
Ne zaturi ili prašinom uništi
Da onaj ko uđe sa istinom u oku izađe
Sa imenima zaboravljenih i zagubljenih
Sa večnim saznanjem istorije zala
Zlo ne postoji izvan čoveka
zlo je u njemu