(priče o kerećim ljubavima)
LEA II
Njih dve, Maza i lea su se lepo uklopile. Normalno, kako to u životinjskom svetu i biva (nažalost nije i u ljudskom), Mazuljak je bila vodja.
Jednog dana sam spremala palačinke i dam praznu palačinku svakoj. Mazuljak je svoju progutala u deliću sekunde a Lea, zloješko moj mali, očigledno nije bila gladna te je svoju zakopala ispod čempresa. Ali ono halapljivo šareno stvorenje je pronašlo zakopanu palačinku (pa ptičar je pobogu) i onda je nastala tuča. Utrčah medju njih dve, svaku hvatajući za krzno gornjeg dela vrata i kada sam ih rastavila uzeh novinu i udri i po jednoj i po drugoj. Da vidiš kako su legle pod sto jedna do druge kao dve sestre rodjene. Kada sam ih pustila iz kazne, sin je uzeo Leu u krilo i zajedno su seli na stolicu dok je ćera držala Mazu u krilu sedeći na drugu stolici. I jednoj i drugoj krvave njuškice a moja deca se u najveće svadjaju čije je kuče krivo. Zapretih prinudnim radom deci i zavlada mir. To je bila jedina čarka izmedju njih dve.
U kućama pored nas su živela dva rodjena brata. Svaki u svojoj kući, sa ženama i decom ali u zajedničkom dvorištu. I dan danas lepo živimo. Pomažemo se onako komšijski. Ma milina. Sa jednim bratom, onim mladjim smo se baš družili jer su nam i deca bila vršnjaci. E taj čovek, Lola i njegova žena Duca su svakodnevno bili kod nas ili mi kod njih. Bukvalno ne prodje dan a da se ne vidimo i popričamo, nekad duže, nekad kraće, ali tu smo. Kada smo se doselili, izadje stariji brat da se upoznamo. Maza mu je prišla kao da oduvek znaju, on je pomazio i kaže Maci „Znam da si dobar čovek, čim imaš ovakvog psa“. Jako vole pse......na našu sreću. Lola je jednom malo zavitlavao Leu i od tada kako on dodje na kapiju Lea ga prati u stopu. On sedne za sto, ona legne pored njega, on ustane i krene u radionicu, ona ga prati. Istina je da šarplaninci ne zaboravljaju. Nije ona Lolu dirala, ni lajala, ni režala, samo ga je u stopu pratila iako je Maca bio tu.
Kako su moja pasija ruže, uspela sam da u cvećari na pijaci naručim iz Holandije sadnicu crne ruže. Stigle su samo tri u tu cvećaru i ja sva sretna izaberem jednu i posadim. „Leaaaa, hajde da se češljamo“ dovikujem rundavuši i ona poslušno seda čekajući me.......“NEEEEE tu Leaaaaa“ .........bilo je kasno.....moja jedna jedina sadnica crne ruže je ležala polomljeno ispod teškog dupeta čupavice. E, došlo mi je da se samoubijem.
Lea je već mesec dana kod nas. Nema problema i sve bolje jede. Malo je veselija ali to nije rasa kao bretonci tako da su ona i Maza kao nebo i zemlja. Jednog lepog sunčanog dana Lea je pojela sa apetitom sva tri obroka. Svi presretni. Toga dana se toliko igrala sa Mazom da je to bilo neverovatno. Ljubila je, rvale su se, malo je jurila, glodala joj uši a moj Mazuljak je napokon imala drugaricu za igru. Našoj sreći nema kraja jer su se saživele, lepo se slažu a Lea se napokon očitavila, ojačala, prezdravila. Jako nam je bilo važno da nema rivalstva izmedju njih.....ipak je Lea šarplaninac, čuvar sa urodjenom dozom agresivnosti. Nikako nismo želeli da ona bude vezana ili u boksu zbog svojih prirodnih nagona.......nikada ni jedan pas nije bio vezan ili zatvoren......svi su slobodni . Kada je igra počela, brzo mali otrča do komšija da ih pozove, ja pristavih kafu a maca donese foto aparat. Sedeći ispod velikog oraha uživasmo svi u njihovoj igri. Nezaboravan doživljaj za sve nas.......mi, naša deca, njihova deca, komšije, miris oraha i stari neravni beton, majski dan u suncu i osmehu ......i psi koji se igraju, prevrću......raj.Uveče svi zadovoljni udjosmo u kuću zajedno sa umornom Mazom dok je naša šarplaninka ostala na basamku ispred ulaznih vrata da nas čuva. Deca su već zaspala a i nas dvoje se spremamo da legnemo kad začusmo stravičan jauk. Izletesmo Maca i ja napolje ali našoj Lei nije bilo pomoći. Uginula je od srca. Zato moja mukica nije ni mogla da trči, zato je mrljavila hranu. Imala je urodjeni srčani problem samo mi to nismo znali i sve dok se Maza nije oštenila mislila sam da ni oni ljudi od kojih smo je kupili nisu to znali. Ali, kada je Mazuljak dobila štence i kada sam ih očuvala, jasno mi je bilo da su znali kao što sam ja za svako štene znala narav, navike, ma sve. Nehumano je prodati nekome bolesno štene. Veže se čovek pa pati.
Maca je odmah pozvao Lolu te su je odneli u polje i sahranili je. Obojica stoje u polju obavijenim mrakom........samo se farovi stare lade s mukom probijaju kroz tminu. Stoje i ćute ....tišina govori umesto njih. Tužna noć nakon prelepog dana.....život.
Ujutru Maza istrčava iz kuće u punoj brzini ali nema Lee da je presretne. Začudjena ona je traži po dvorištu, njuška pa me pogleda, pa opet njuška pa gleda u Macu, a nama knedla u grlu. Kako da objasniš keru? Kada su deca ustala kuknjava. Posebno sin koji se jako vezao za nju. Šta smo mogli nego da kažemo istinu. To nije nešto o čemu možeš lagati dete, a i ne treba ga lagati jer život čine i lepe i loše stvari, važno je da je više lepih. Maza je nekoliko narednih dana tražila Leu po dvorištu i bila tužna, nevesela, nije se igrala i samo je išla na tamo na vamo njuškajući. Sin je najlepšu sliku njih dve uveličao i uramio. I danas stoji na zidu njegove sobe.Tuga.
I tako, od naše Lee su ostale samo uspomene i fotografije njene igre sa Mazom tog poslednjeg dana njenog života. Kada o tome mislim, prosto imam utisak da nam je taj divan dan podaren igrom sudbine, da pamtimo. Jer kako drugačije da objasnim da je na kraju tog prelepog dana, koji će svi članovi naše porodice i komšije koje su prisustvovale tome pamtiti, Lea uginula.
Kako da objasnim da je poslednji dan njenog života bio i njoj i nama najlepši.
