(priče o kerećim ljubavima)
LEA
Maca obožava šarplanince. Imao je kao dete šarplaninca i to je stara ljubav kao i moja prema lovačkim psima. Zato smo deca i ja odlučili da mu za rodjendan kupimo štene i to žensko staro tri meseca. Sve sam ugovorila, našla štene u okolini Beograda, rekla da imamo ženku epanjel bretona i da od Mazinog ponašanja prilikom susreta zavisi da li ćemo ćemo uzimati štene. Podjosmo svi onako porodično.Kada smo stigli ispred nas visoka metalna ograda i rešetkasta kapija, u dvorištu borovi i ogromna ženka šarplaninca oko koje je skakutalo rundavo štene. Od gazde ili gazdarice kuće ni traga ni glasa iako smo zvonili. I moj muž, na sav moj užas, gurnu obe ruke kroz one rešetke na kapiji i pruži ih prema šarplaninki. Ona pridje vrteći repom, onjuši ga i dozvoli mu da je mazi po glavi. Ja sam sa decom i Mazom na povodcu stajala malo dalje od kapije čisto zbog Maze da se ne isprepada i neadekvatno odreaguje. Sledila sam se kada sam videla ovog mog šta radi. A on, sav blažen, promenio lik čovek, sav se topi a kez od uva do uva. Bože, već sam ga videla kao invalida bez obe ruke. Od kuće bukvalno dotrčava žena takodje unezverena kao i ja vičući „Šta to radite čoveče!“.
Kad je došla keruša se okrenu i skloni od kapije ali se za kapiju prilepilo ono štene. Ona gospodja kaže „Ne mogu da verujem da vam je dozvolila da je pomazite, ona je jako nepoverljiva naročito prema strancima“. Pridjosmo sa Mazom, ponjuškala se sa štenetom i okrenula se na drugu stranu. Ništa se nije desilo. Divota. Objasni nam gospodja osnovno u vezi šteneta, u vezi rase, da nikako ne pravimo box ili kućicu jer neće u zatvorenom, da nikada neće ući u kuću, da je pustimo da spava tamo gde ona odredi jer odatle najbolje vidi celo dvorište , mi platismo i odosmo. Do kuće Lea, to joj ime nadenusmo, se upiškila u kolima. Srećica mala, uplašila se.
Bože kolika je bila u odnosu na Mazu koja je tada imala skoro dve godine. Ma da je pojede celu za doručak. Legla je ludica ispred ulaznih vrata na stepenik i badava sam joj ja prostrla u garaži ponjavu da legne. Njuškala, njuškala, Maza je pratila u stopu i smestila se ispred ulaznih vrata na prvi najširi basamak. Zaista odatle vidi sve.
Ponudih joj da jede a ona mrljavi. Ajde, rekoh sebi, uplašena je, sve joj je novo.Udjosmo u kuću i Mazuljak sa nama a Lea ostade ispred vrata. Izlazila sam nekoliko puta da je pomazim, da vidim šta radi a ona se ne pomera. Ostavih je do ujutru.
Ujutru je Maza imala običaj da izleti kao tane čim joj otvoriš ulazna vrata. I sada je tako uradila ali je presrete Lea. Zakoči Mazuljak na jedvite jade. Izadjosmo zajedno. Pomazimo Leu a ona se dušica umiljava, raduje. Gledamo njih dve, nema rata, nema režanja, nema tučnjave. Trpe jedna drugu i oprobavaju snage, merkaju se i ispituju. Maza brza kao struja, halapljiva, luda za lopticom i Lea velika, rundava, mirna, statična, spora i mrljava na hrani a o loptici da ne govorim. Opet hranjenje i ona neće da jede. Ustanovim da ima gliste, proliv i konjuktivitis. Malo po malo sve joj to izlečim, sredim joj dlaku besomučnim četkanjem i Lea malo živne. Ali i dalje neće da trči. Malo potrči za Mazom ali posle dva-tri minuta odustane. Počela je da bolje jede, njih dve su se sporazumele. Maza je uveče visoko podignute glave ulazila u kuću, sva važna što ona ulazi a Lea ostaje napolju a Lea je mrtva hladna gleda. Njoj je svejedno jer ona ionako neće da udje unutra bez obzira koliko smo je molili. Ali ujutru, Maza je manja od makovog zrna. Kada po navici jurne kao bez duše na ulazna vrata sretne je Lea i svako jutro je to kočenje. Lea je ne dira, ne reži, ne sprečava je da izadje nego samo stoji. Maza je bila ćerin pas a Lea sinovljev. On ju je obožavao kao i njegov otac. Obe keruše su se lepo usaglasile. Lea je pratila Mazu jer je ova starije i nije bilo bitno što je Lea duplo veća od nje sa samo tri ipo meseca. Lea je čak naučila da donosi lopticu. E to je bilo smešno. Dok bi se Maza ubila i polomila da je uhvati i što pre donese za novo bacanje, Lea je lagano kaskajući stizala do loptice tek kad se ova zaustavi, onda bi je uzela u usta ali samo vrhovima zuba, kao da će loptica da je ugrize, i opet nonšalantno dogegala do nas. To je bilo tako slatko i smešno. Ta akcija je trajala.......i trajala dok se njeno gusto, a još uvek šteneće krzno, pri svakom pokretu lelujalo, pregibalo.....kako je to priroda savršeno uredila. Iako tako mala delovala je impozantno, moćno a tako dobroćudno u isto vreme. A oči......one su bile drugačije nego kod Maze....nekako mirne, tople, verne ......kao tiha ravničarska reka što donosi smiraj i osećaj sigurnosti. Mazino oko je veselo, živo, nema mira......a Leino.....ima mir čitavog sveta.
Lea je počela malo bolje da jede. Ipak, meni je sumnjivo. Imam neki osećaj, ne znam da objasnim, ali sam mama, a mame često imaju te neobjašnjive osećaje da nešto nije u redu. Mislila sam da ja ne znam sa psima čuvarima......drugi temperament, drugi mozak, drugi prioriteti, ponašanje, sklonosti...psi, prilično drugačiji od ptičara. Uživali smo u njihovim različitostima, posmatrali ih, izvodili zaključke. Deca su nas svaki dan dočekivala sa pričama Maza je uradila ovo, Lea je uradila ono.....naučeni su da gledaju i da vide.
Od svega je najviše volela da pije riblje ulje. U garaži je stajala flašica i plastična Leina kašika. Za dva dana je naučila da kada kažem „Lea, ajde da pijemo riblje ulje“ ustaje i idemo zajedno do garaže gde uredno sedne i čeka da sipam u kašiku bez skakanja, cviljenja, beu ikakve naznake nestrpljivosti na kakvu smo navikli sa Mazuljkom.Kako prinosim kašiku tako otvora usta i ja saspem tekućinu u čeljust. Nakon toga držim kašiku a ona je oliže. Pametnica mala.
(