Lao Ce je često slavljen kao prorok mudrosti i osnivač taoizma, ali ako se njegove ideje pogledaju iz kritičkog ugla, uočavaju se ozbiljne nelogičnosti i unutrašnje protivrečnosti. Njegovi paradoksi nisu uvek duboka filozofska otkrića, već ponekad znaci nedoslednosti.
# Prva nelogičnost javlja se u njegovom učenju o _“nedelanju” (wu wei)._ Ako je najbolje ništa ne činiti i pustiti prirodu da sama teče, zašto je onda Lao Ce uopšte napisao svoje delo i delio učenje? Sam čin filozofskog savetovanja jeste delanje i usmeravanje drugih, što direktno protivureči ideji potpunog nenametanja.
# Druga kontradikcija leži u njegovom stavu prema znanju. On tvrdi da znanje i učenje kvare čoveka i udaljavaju ga od izvornog puta, ali paradoks je u tome da su upravo njegove misli postale predmet neprestanog izučavanja. Ako se znanje odbacuje, onda bi i njegovo delo trebalo da se odbaci, jer samo po sebi stvara “višak mudrovanja” koji Lao Ce kritikuje.
# Treća slabost je u njegovim idejama o vlasti. Lao Ce kaže da najbolji vladar vlada tako da ga narod jedva primećuje. Ali svaka vlast, pa i najneprimetnija, podrazumeva moć i nametanje odluka. U praksi je takav ideal nemoguć: vladar koji “ne vlada” prestaje da bude vladar. Time njegova vizija društvenog poretka postaje više poetska utopija nego realna politika.
#_# Najveći paradoks krije se u njegovoj tvrdnji da se Tao ne može izraziti rečima. A ipak, Lao Ce je potrošio stotine reči i metafora da bi ga opisao. Ako je nešto neopisivo, zašto onda pokušavati da se objasni? Na taj način on zapravo ruši sopstvenu tvrdnju i ostavlja čitaocu nejasan i dvosmislen put.
Umesto da uvek vidimo duboku mudrost u njegovim rečima, korisno je prepoznati i nedoslednosti. Njegova filozofija može biti inspiracija, ali ona nije nepogrešiva. U mnogim delovima, Lao Ce ostavlja utisak da mu je kontradikcija bila stil, a ne jasno definisana misao.
®
