Лале
Лале је био сеоско дете. Мада не баш ни то, јер се њихова породична кућа, коју је прадееда подигао од набоја, није налазила у селу, него мало подаље од краја села, на почетку шуме. Заправо баш у шуми, али кад се у њу уђе. Отац је био радан, и вазда отсутан мислима, а често и физички. Рад на земљи трошио га је на сваки начин. Мајка, заузета око стоке, сестре и бриге, готово да га никад није загрлила. А он је био грамзив на нежност и лаком на пажњу. Мора да је Господ за њега ковао неки свој план, кад га је тако плавокосог и плавооког спустио баш у такву породицу. Године су пролазиле, Лале је растао, прегоревао на послу, постајао тврђи и кошчатији и закопавао своје детињство под младалачким акнама. Ђак је био осредњи, али тамо и онако нико није превише ломио главу око тога. У деветнаестој години, отишао је у војску, где се нешто мало поправио. У војсци му је било лакше него код куће. Устајао је сат ипо касније него иначе, а посла и онако није било. Војничке дужности доживљавао је као досадне, али не тешке. Стекао је другове, први пут у животу. Као граничар, имао је смене, и то је радио рутински. Хапсили су Албанце, који су на магарцима шверцовали оружје. На једном заседном месту, ухватили су једног Албанца са ти магарца, бездушно натоварена аутоматима и муницијом. Официр га је питао:
„ Па добро. Ти живиш на Косову. Деца ти се лече на Косову, у Србији. Ти примаш плату. Ротиљи ти се лече на Косову. Струју користите за џабе и не плаћате је. „
„ Јесте, Богами. Све је тако“.
„ И ти сад шверцујеш оружје? Зашто? Да убијаш Србе?“
„ Да.“
„Па зашто“.
„ Луд човек, Господине Генерале. Шта ћу кад сам луд“
„ Ја сам Поручник“.
Смејали су се сви, па и Лале. Смејали су се до суза. Онда су почели да их убијају. Престали су да се смеју, али су сузе остале. Затим поче и онај рат. Авиони шаљу бомбе, а његови другари гину једна за другим, највише од снајпера. Плашио се, али није показивао и радио је све што су радили и други. Ратовао је чврсто, као и његов прадеда, који је погинуо 1914. У Гвозденом пуку, од кога су стрепеле читаве армије. Ратовао је Лале, тврдо ко и сви његови увек. Окитио је своје груди и једним орденом и вечним другаством са много сличних дечака. Заволео је и неке добровољце из Русије, и из Републике Српске. Али његови другови до гроба, гинули су један за другим, а на њега се навлачила мрачна сенка освете и као амбис дубоке туге. Тукао се око Кошара, прелазио граничну линију и упадао у Албанију. Два дана пред крај рата, напунио јес своја леђа читавим јатом гелера, и пребачен у болницу. Неке су извадили, а оне близу кичме, нису. Није се имали времена. Наставио је да их носи, а снажан сељачки организам, прихватио их је као своје, ставио их у изолацију и на даље их игнорисао. Само у гњиле дане, кад се спусте кише, магле и јужног ветра, подсећали су га на себе. Два дана посе операције, потписан је „Кумановски Споразум“. Беснео је у себи. Наглас није смео, јер је васпитан да поштује лекаре, и обожава сестре као да су му рођене. После се вратио и живот је наставио по старом. Сестра му се удала, родила ћерку, па погинула несрећним случајем. За две године, мајка је свисла од туге, а после још годину дана, отац је умро од рака. Са 24. Године, носио је огромно гробље на леђима. Толики терет ни старији нису могли да издрже. Радио је у некој прватној пољопривредној фирми. Власник га је упознао и добо проценио. Послао га је да буде сам у воћњацима, и да ради тамо где неће бити много људи. Онда му је помогао и подигао трошну кућу. Лале се истог часа оженио, а директору урамио слику, и окачио је на зид, од чега је овај био и понсан и постиђен, ко и сваки добар човек. Трајало је годину дана, колико најчешће и трају бракови који се склапају на брзину из нужде. Остао му је само деда, који је био као нацртан, и чија је округла глава била уоквирена попуно белом брадом и белом косом. Касније је и он умро, па је Лале, у обновљеној кући остао сам и тако, радећи самовао на ивици шуме.
Пре два дана, Лале је умро од Короне.
Нек му је лака његова земља Смоница, која никад није лака.
Смилуј се Господе на његову плаву свилену косу и његове светло плаве очи, кшчате руке и тврдо тело. Смилуј се на његову дубоку тугу, мрачну као душманска мисао, и на његове осаме од људи. Његови су овек имали више очију него зуба, али сви до једног, заједно са њим, имају „ са чим пред Милоша“.
А смилуј се и мени, јер са и превише таквих епски тужних прича својим очима видео и проживео. Дај Господе, да моје приче престану да буду Баладе и постану љубавне.
Лале је био сеоско дете. Мада не баш ни то, јер се њихова породична кућа, коју је прадееда подигао од набоја, није налазила у селу, него мало подаље од краја села, на почетку шуме. Заправо баш у шуми, али кад се у њу уђе. Отац је био радан, и вазда отсутан мислима, а често и физички. Рад на земљи трошио га је на сваки начин. Мајка, заузета око стоке, сестре и бриге, готово да га никад није загрлила. А он је био грамзив на нежност и лаком на пажњу. Мора да је Господ за њега ковао неки свој план, кад га је тако плавокосог и плавооког спустио баш у такву породицу. Године су пролазиле, Лале је растао, прегоревао на послу, постајао тврђи и кошчатији и закопавао своје детињство под младалачким акнама. Ђак је био осредњи, али тамо и онако нико није превише ломио главу око тога. У деветнаестој години, отишао је у војску, где се нешто мало поправио. У војсци му је било лакше него код куће. Устајао је сат ипо касније него иначе, а посла и онако није било. Војничке дужности доживљавао је као досадне, али не тешке. Стекао је другове, први пут у животу. Као граничар, имао је смене, и то је радио рутински. Хапсили су Албанце, који су на магарцима шверцовали оружје. На једном заседном месту, ухватили су једног Албанца са ти магарца, бездушно натоварена аутоматима и муницијом. Официр га је питао:
„ Па добро. Ти живиш на Косову. Деца ти се лече на Косову, у Србији. Ти примаш плату. Ротиљи ти се лече на Косову. Струју користите за џабе и не плаћате је. „
„ Јесте, Богами. Све је тако“.
„ И ти сад шверцујеш оружје? Зашто? Да убијаш Србе?“
„ Да.“
„Па зашто“.
„ Луд човек, Господине Генерале. Шта ћу кад сам луд“
„ Ја сам Поручник“.
Смејали су се сви, па и Лале. Смејали су се до суза. Онда су почели да их убијају. Престали су да се смеју, али су сузе остале. Затим поче и онај рат. Авиони шаљу бомбе, а његови другари гину једна за другим, највише од снајпера. Плашио се, али није показивао и радио је све што су радили и други. Ратовао је чврсто, као и његов прадеда, који је погинуо 1914. У Гвозденом пуку, од кога су стрепеле читаве армије. Ратовао је Лале, тврдо ко и сви његови увек. Окитио је своје груди и једним орденом и вечним другаством са много сличних дечака. Заволео је и неке добровољце из Русије, и из Републике Српске. Али његови другови до гроба, гинули су један за другим, а на њега се навлачила мрачна сенка освете и као амбис дубоке туге. Тукао се око Кошара, прелазио граничну линију и упадао у Албанију. Два дана пред крај рата, напунио јес своја леђа читавим јатом гелера, и пребачен у болницу. Неке су извадили, а оне близу кичме, нису. Није се имали времена. Наставио је да их носи, а снажан сељачки организам, прихватио их је као своје, ставио их у изолацију и на даље их игнорисао. Само у гњиле дане, кад се спусте кише, магле и јужног ветра, подсећали су га на себе. Два дана посе операције, потписан је „Кумановски Споразум“. Беснео је у себи. Наглас није смео, јер је васпитан да поштује лекаре, и обожава сестре као да су му рођене. После се вратио и живот је наставио по старом. Сестра му се удала, родила ћерку, па погинула несрећним случајем. За две године, мајка је свисла од туге, а после још годину дана, отац је умро од рака. Са 24. Године, носио је огромно гробље на леђима. Толики терет ни старији нису могли да издрже. Радио је у некој прватној пољопривредној фирми. Власник га је упознао и добо проценио. Послао га је да буде сам у воћњацима, и да ради тамо где неће бити много људи. Онда му је помогао и подигао трошну кућу. Лале се истог часа оженио, а директору урамио слику, и окачио је на зид, од чега је овај био и понсан и постиђен, ко и сваки добар човек. Трајало је годину дана, колико најчешће и трају бракови који се склапају на брзину из нужде. Остао му је само деда, који је био као нацртан, и чија је округла глава била уоквирена попуно белом брадом и белом косом. Касније је и он умро, па је Лале, у обновљеној кући остао сам и тако, радећи самовао на ивици шуме.
Пре два дана, Лале је умро од Короне.
Нек му је лака његова земља Смоница, која никад није лака.
Смилуј се Господе на његову плаву свилену косу и његове светло плаве очи, кшчате руке и тврдо тело. Смилуј се на његову дубоку тугу, мрачну као душманска мисао, и на његове осаме од људи. Његови су овек имали више очију него зуба, али сви до једног, заједно са њим, имају „ са чим пред Милоша“.
А смилуј се и мени, јер са и превише таквих епски тужних прича својим очима видео и проживео. Дај Господе, да моје приче престану да буду Баладе и постану љубавне.
Poslednja izmena: