Лако је бити уметник у јесен. Кад се околина зашарени, а сваки лист нуди другу нијансу лепе. Кад небо испресецају јата ужурбаних птица. Кад ситна киша свира сонате на олуку. Лако је...
Опет, лако је бити уметник и зими. Кад се непрегледна бела поља обуку у чисто, бело рухо. Кад усамљени траг преко поља пише причу, разумљиву само оном ко га је ту оставио. Дим из оџака плеше на ветру, а ветар хуче и завија читав ораторијум. Лако је...
Још је лакше бити уметник у пролеће. Кад сунце топлим зраком огреје озебло срце. Кад све цвета и мирише. Кад бистри потоци у недоглед рецитују исту песму, научену наизуст. Кад исте птице поново ишарају небо. Лако је...
Лако је бити уметник и лети. Кад се по пољима простру шарени ћилими. Кад се најплавље плаво небо испуни паперјастим облацима, којима је тешко одредити облик. Да ли срце или анђео? Да ли пламен или суза?
Кад изненадна олуја добује симфонију по крову, а удар грома поцепа ваздух...
Лако је, јер уметничко дело већ постоји. Само треба знати видети га.
Опет, лако је бити уметник и зими. Кад се непрегледна бела поља обуку у чисто, бело рухо. Кад усамљени траг преко поља пише причу, разумљиву само оном ко га је ту оставио. Дим из оџака плеше на ветру, а ветар хуче и завија читав ораторијум. Лако је...
Још је лакше бити уметник у пролеће. Кад сунце топлим зраком огреје озебло срце. Кад све цвета и мирише. Кад бистри потоци у недоглед рецитују исту песму, научену наизуст. Кад исте птице поново ишарају небо. Лако је...
Лако је бити уметник и лети. Кад се по пољима простру шарени ћилими. Кад се најплавље плаво небо испуни паперјастим облацима, којима је тешко одредити облик. Да ли срце или анђео? Да ли пламен или суза?
Кад изненадна олуја добује симфонију по крову, а удар грома поцепа ваздух...
Лако је, јер уметничко дело већ постоји. Само треба знати видети га.