Sedaju za sto namešten na krmi, Lađar krenu da sipa vino iz bokala, ali bokal je pri kraju...
LAĐAR: Oleana! Dopuni malo ovaj bokal, pile... I vidi ima li još leda u kaseti?
Mala Vidra odguruje pokretna „letnja" vrata kuhinje pokretom boka, slično kao pri susretu sa Nikolom na vratima dućana, i prilazi brišući ruke o pripasanu vezenu keceljicu, ali se vidi da je ta „ležernost" ipak malo doterana zbog neuobičajenog gosta. Vasa ustaje i naklanja se, prateći njen dolazak i odlazak sa bokalom, a lađaru se dopada ovaj samouvereni mladić, i način na koji uvažava njegovu ćerku...
LAĐAR: Sedi, dečko, zaboga... Nije knjeginja...
VASA: Pa... Da su kneževi pametniji...
Lađar suzi pogled procenjujući tu rečenicu kao iskusni juvelir, i zadovoljno potvrdi da se radi o komplimentu od četrnaest karata, mada je taj polusmešak istog časa pokušao da kamuflira navodnom strogošću...
LAĐAR: Hm? Jesi li ti to vaspitaniji nego što treba, ili si samo lajaviji nego što treba,
mladiću?
VASA: Uf... Bojim se da je ovo drugo, gospodine... Moji su bili paori, nisu imali kad da me vaspitavaju... Jedino mi je otac jednom rekao „seti se da i ti imaš sestre, pa se prema devojkama ponašaj onako kako bi voleo da se momci ponašaju prema tvojim sestrama", i toga pokušavam da se držim... Nisam mislio ništa loše...
LAĐAR: Pa, dobro... Ako si i mislio... Lepo si to zabašurio...
Vasa procenjuje da nema potrebe da se dalje pravda, ipak je on pre mangup nego što je „fini", a kapetanu se baš to kod njega i dopada. Odmerava ga iskusno, uočio je ono „moji su bili...", i odlučuje da razgovor ipak nastavi o onima koji nisu pomenuti u prošlom svršenom vremenu...
LAĐAR: Sestre, veliš? Šta to znači? Starije, mlađe, dve, tri, četiri?
Vasa se unapred osmehnu, naviknut da ono što će reći izazove uzvratni osmeh...
VASA: I svih pet, pa da se ne cenjkamo dalje, kapetane? Ja najstariji, pa one redom, kao pačići... Bliznakinje će na zimu napuniti šesnaest, njih dve su najmlađe... Dok ih sve poudajem tri jutra zemlje će mi otići samo na svirce...
Mala Vidra se muva donoseći trešnje i "šlesku" pitu, i repliku Vasi upućuje svom ocu, jer ona i Vasa još nisu zvanično ni upoznati...
MALA VIDRA: Srećom i on malo udara u tamburu... A i njegovi drugari, dućandžija i
onaj bogoslov... Tako će na muzici bar nešto uštedeti i za svoju svadbu...
LAĐAR: Da, vidiš... Ja sam mislio da je Emil tvoj ujak, ali Olinka mi kaže da je njegov
pravi nećak tek pre neki dan stigao, da uči za popa, šta li? Pa, dobro, i to neko mora... A, ti, sinko? Jesi'l oženjen? Čime se baviš?
Mala Vidra se ponovo ubacuje, sloboda koju ima pokazuje da je očeva ljubimica, ali Vasi pada na pamet da je ona verovatno svačija ljubimica...
MALA VIDRA: Nije on oženjen, ma kakvi.., A to ti je ujedno i odgovor čime se bavi...
Voza ovdašnje opajdare čamcem... Eto čime...
Sad se i Vasa obraća Lađaru odgovarajući ustvari njoj, i matori se nelagodno meškolji, ne snalazeći se kao relej...
VASA (lađaru): To su mi sve komšinice, manje više... Malo ih provozam, šta fali?
MALA VIDRA: Malo ih provoza, a-ha, samo ne znam kako onda krenu s kikom a vrate se s punđom? Izgleda da tu usput čamac malo pristane? A izgleda da i ona crnka „usput malo pristane"? Zadnji put je bila sva uvaljana u čičkove i krpiguze, jadna... Biće mlada pre neg' što se nada, kaže pesma...
Lađar je izvadio lulu iz usta, ali ne nalazi mesto da se ubaci u razgovor...
VASA (lađaru): Koja sad „crnka", pa sve su „crnke"? Mislim, obe... Tri, ajd' dobro...
Ali... Da sam se ja ženio svakom uvaljanom u čičkove, ih! Dosad bih imao harem kao Veliki Temudžin! Kakva „mlada"? Samo nam još „mlada" fali kad za večeru delimo rezance „na komad"... Siromah sam ja da se ženim...
MALA VIDRA: Ne znam baš... Crna uđe u čamac bosa, a izađe u novim sandalicama sa ovolkom šnalom...
LAĐAR: Olinka...
MALA VIDRA: I drži se za zlatan lančić kao za brojanicu, i to joj je s neba palo oko vrata, sve se bojim...
LAĐAR: Oleana, pile!
MALA VIDRA: Siromah? Dančo kaže da još nije video da nekog tako ide karta... Odakle mu samo taj kicoški šešir, pitaj ga?
Lađar progovara na svom jeziku, to je poslednji pokušaj da ga kći već jednom posluša...
LAĐAR (na rumunskom): O, bože, pa pitaj ga ti, kćeri... Nemojte se više preko mene
prepucavati... Pitaj ga ti...
Mala Vidra jogunasto podiže nosić, nastavljajući u sebi da se svađa sa Vasom...
MALA VIDRA: Ja? Kako da ga pitam? Pa ja njega ni ne poznajem...
Lađar se iza njenih leđa zgleda sa Vasom, i bradom pokaza na nju, osmehnuvši se, što Vasa u času shvati kao ponuđeno savezništvo...
VASA: Uf... Šta bi tek bilo da me poznaje?
Mala Vidra se Ijutito okrenu, a taj se bes još više zatari kad primeti da su se njih dvojica nešto uortačila, srdito pokupi posuđe ispred oca, prosto ote tanjirić iz Vasine ruke i stavi ga na tacnu, pa mahnito zamaknu ka kuhinji, iz koje im lupnjava odmah dojavi da se i istovar sa tacne nastavlja istom žestinom...
Lađar zapali lulu mirnije nego što je Vasa očekivao, očito je temperament svoje kćeri
poznavao više nego dobro? Ugledavši i na njegovoj ruci istetovirano srce koje su pridržavala dva anđelka, Vaši se ote jedno pomalo zavidljivo „hm!?"...
LAĐAR: Vidim ja da mi danima nema durbina, kad ono... Eh... Ista njena mati... Ponekad se pitam da li su mi stvarno trebale dve takve u jednom životu?
Mala Vidra se pojavljuje brzinom kojom je i otišla, ali ih ni ne gleda nego uvređeno grabi činiju s trešnjama, i spušta se u ligeštul, okrenuvši im leđa...
Lađar ustade nezadovoljno odmahujući glavom zbog njenog ponašanja, ali to je bio samo formalni, odrađeni roditeljski gest...
LAĐAR: Idem da prebrojim ono, dok si još tu, ko velim... A i da vidim šta ona tri ugursuza toliko petljaju?
Vasa se još malo muva po palubi, koristeći to razgledanje da uđe u devojčin vidokrug, i ne propuštajući priliku da ovog puta on njoj okrene leđa. Ali tek što su mu, onako zagledanom u talase, bore talasa počele da se preslikavaju na čelu, iz razmišljanja ga trže zvuk sličan zvuku mehaničke muzičke kutijice. On se okrete, i na rukohvat odmače od ograde na koju se taman naslonio, a Mala Vidra iz džepića svog prsluka hitro izvuče sat na lancu, otvarajući mu poklopac palcem iste ruke, uvežbanim pokretom. Do kraja melodije, ona nekoliko puta pogleda ka Vasi koji ju je sve vreme posmatrao, dodajući pri svakom sledećem pogledu milimetar osmeha svom lepom nadurenom licu, da bi po završetku pesme uzdahnula i progovorila tiho i mirno, potpuno odobrovoljena...
MALA VIDRA: Tatin... Ali ja ga nosim... Svira svaki pun sat... Njime sam se
uspavljivala kad sam bila mala... Ono je moj prozor, vidiš? Gledala sam zvezde, i čekala da zasvira, bar još jednom... Ali tata kaže da je odsvirao svoje... Sad nikad ne znaš kad će se oglasiti... Malo žuri, malo kasni, pa onda opet žuri...
VASA: Ma, baš ga briga... On samo ide po svom...
Vidra ga pogleda značajno, nije ni čudo da je Taj obrlatio sve one devojčure?
VASA: Mora biti da je lepo... Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudiš...
Polja... Bregovi, vinogradi... Pa trska i palacke... Onda neki tornjevi u daljini... Opet žito... A ja kroz onaj svoj pendžerak vidim uvek isti budžak neba... U koji se ni mlad mesec ne usuđuje... A o suncu da i ne govorimo... Mala Vidra ga gleda utešeno, gotovo ponosno zbog svog putujućeg prozora, ali onda snuždeno zaokrenu vratićem, otkrivši načas mali skriveni prostor iza uha, dotle neistražen njegovim pogledom... Potom je ustala i pridružila mu se na ogradi, pa trešnjom koja joj je došla pod ruku pokušala da pogodi cvetić koji je voda polako nosila. U činijici je užurbano probrala još jednu trešnju koja joj se učinila felerična, a kad je videla kako je Vasa zavidno posmatra, uzalud se osvrćući da pronađe nešto čim bi i on okušao sreću, nesebično mu poturi trešnje, osmehnuvši se...
MALA VIDRA: Da, ali... Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo... Moja kuća jednostavno otplovi kad joj padne na pamat... Poštar bi morao plivati za njom... To je jedno... A drugo... Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom... To je sigurno...
Trenutak njihove zamišljenosti prekida ponovno prekoredno oglašavanje sata, na šta se ona glasno nasmeja, a on se tobož začudi...
VASA: Nikad mi sat nije prošao brže... Uz tebe vreme prosto leti...
Spremio je za nju najozbiljniji pogled koji je umeo da izvede, ali, nekako predosetivši to, ona se ne okrete ka njemu, već srknu limunadu iz visoke čaše, i osta zagledana na potpuno drugu stranu, sve do kraja melodije sata, pa i duže...
LAĐAR: Oleana! Dopuni malo ovaj bokal, pile... I vidi ima li još leda u kaseti?
Mala Vidra odguruje pokretna „letnja" vrata kuhinje pokretom boka, slično kao pri susretu sa Nikolom na vratima dućana, i prilazi brišući ruke o pripasanu vezenu keceljicu, ali se vidi da je ta „ležernost" ipak malo doterana zbog neuobičajenog gosta. Vasa ustaje i naklanja se, prateći njen dolazak i odlazak sa bokalom, a lađaru se dopada ovaj samouvereni mladić, i način na koji uvažava njegovu ćerku...
LAĐAR: Sedi, dečko, zaboga... Nije knjeginja...
VASA: Pa... Da su kneževi pametniji...
Lađar suzi pogled procenjujući tu rečenicu kao iskusni juvelir, i zadovoljno potvrdi da se radi o komplimentu od četrnaest karata, mada je taj polusmešak istog časa pokušao da kamuflira navodnom strogošću...
LAĐAR: Hm? Jesi li ti to vaspitaniji nego što treba, ili si samo lajaviji nego što treba,
mladiću?
VASA: Uf... Bojim se da je ovo drugo, gospodine... Moji su bili paori, nisu imali kad da me vaspitavaju... Jedino mi je otac jednom rekao „seti se da i ti imaš sestre, pa se prema devojkama ponašaj onako kako bi voleo da se momci ponašaju prema tvojim sestrama", i toga pokušavam da se držim... Nisam mislio ništa loše...
LAĐAR: Pa, dobro... Ako si i mislio... Lepo si to zabašurio...
Vasa procenjuje da nema potrebe da se dalje pravda, ipak je on pre mangup nego što je „fini", a kapetanu se baš to kod njega i dopada. Odmerava ga iskusno, uočio je ono „moji su bili...", i odlučuje da razgovor ipak nastavi o onima koji nisu pomenuti u prošlom svršenom vremenu...
LAĐAR: Sestre, veliš? Šta to znači? Starije, mlađe, dve, tri, četiri?
Vasa se unapred osmehnu, naviknut da ono što će reći izazove uzvratni osmeh...
VASA: I svih pet, pa da se ne cenjkamo dalje, kapetane? Ja najstariji, pa one redom, kao pačići... Bliznakinje će na zimu napuniti šesnaest, njih dve su najmlađe... Dok ih sve poudajem tri jutra zemlje će mi otići samo na svirce...
Mala Vidra se muva donoseći trešnje i "šlesku" pitu, i repliku Vasi upućuje svom ocu, jer ona i Vasa još nisu zvanično ni upoznati...
MALA VIDRA: Srećom i on malo udara u tamburu... A i njegovi drugari, dućandžija i
onaj bogoslov... Tako će na muzici bar nešto uštedeti i za svoju svadbu...
LAĐAR: Da, vidiš... Ja sam mislio da je Emil tvoj ujak, ali Olinka mi kaže da je njegov
pravi nećak tek pre neki dan stigao, da uči za popa, šta li? Pa, dobro, i to neko mora... A, ti, sinko? Jesi'l oženjen? Čime se baviš?
Mala Vidra se ponovo ubacuje, sloboda koju ima pokazuje da je očeva ljubimica, ali Vasi pada na pamet da je ona verovatno svačija ljubimica...
MALA VIDRA: Nije on oženjen, ma kakvi.., A to ti je ujedno i odgovor čime se bavi...
Voza ovdašnje opajdare čamcem... Eto čime...
Sad se i Vasa obraća Lađaru odgovarajući ustvari njoj, i matori se nelagodno meškolji, ne snalazeći se kao relej...
VASA (lađaru): To su mi sve komšinice, manje više... Malo ih provozam, šta fali?
MALA VIDRA: Malo ih provoza, a-ha, samo ne znam kako onda krenu s kikom a vrate se s punđom? Izgleda da tu usput čamac malo pristane? A izgleda da i ona crnka „usput malo pristane"? Zadnji put je bila sva uvaljana u čičkove i krpiguze, jadna... Biće mlada pre neg' što se nada, kaže pesma...
Lađar je izvadio lulu iz usta, ali ne nalazi mesto da se ubaci u razgovor...
VASA (lađaru): Koja sad „crnka", pa sve su „crnke"? Mislim, obe... Tri, ajd' dobro...
Ali... Da sam se ja ženio svakom uvaljanom u čičkove, ih! Dosad bih imao harem kao Veliki Temudžin! Kakva „mlada"? Samo nam još „mlada" fali kad za večeru delimo rezance „na komad"... Siromah sam ja da se ženim...
MALA VIDRA: Ne znam baš... Crna uđe u čamac bosa, a izađe u novim sandalicama sa ovolkom šnalom...
LAĐAR: Olinka...
MALA VIDRA: I drži se za zlatan lančić kao za brojanicu, i to joj je s neba palo oko vrata, sve se bojim...
LAĐAR: Oleana, pile!
MALA VIDRA: Siromah? Dančo kaže da još nije video da nekog tako ide karta... Odakle mu samo taj kicoški šešir, pitaj ga?
Lađar progovara na svom jeziku, to je poslednji pokušaj da ga kći već jednom posluša...
LAĐAR (na rumunskom): O, bože, pa pitaj ga ti, kćeri... Nemojte se više preko mene
prepucavati... Pitaj ga ti...
Mala Vidra jogunasto podiže nosić, nastavljajući u sebi da se svađa sa Vasom...
MALA VIDRA: Ja? Kako da ga pitam? Pa ja njega ni ne poznajem...
Lađar se iza njenih leđa zgleda sa Vasom, i bradom pokaza na nju, osmehnuvši se, što Vasa u času shvati kao ponuđeno savezništvo...
VASA: Uf... Šta bi tek bilo da me poznaje?
Mala Vidra se Ijutito okrenu, a taj se bes još više zatari kad primeti da su se njih dvojica nešto uortačila, srdito pokupi posuđe ispred oca, prosto ote tanjirić iz Vasine ruke i stavi ga na tacnu, pa mahnito zamaknu ka kuhinji, iz koje im lupnjava odmah dojavi da se i istovar sa tacne nastavlja istom žestinom...
Lađar zapali lulu mirnije nego što je Vasa očekivao, očito je temperament svoje kćeri
poznavao više nego dobro? Ugledavši i na njegovoj ruci istetovirano srce koje su pridržavala dva anđelka, Vaši se ote jedno pomalo zavidljivo „hm!?"...
LAĐAR: Vidim ja da mi danima nema durbina, kad ono... Eh... Ista njena mati... Ponekad se pitam da li su mi stvarno trebale dve takve u jednom životu?
Mala Vidra se pojavljuje brzinom kojom je i otišla, ali ih ni ne gleda nego uvređeno grabi činiju s trešnjama, i spušta se u ligeštul, okrenuvši im leđa...
Lađar ustade nezadovoljno odmahujući glavom zbog njenog ponašanja, ali to je bio samo formalni, odrađeni roditeljski gest...
LAĐAR: Idem da prebrojim ono, dok si još tu, ko velim... A i da vidim šta ona tri ugursuza toliko petljaju?
Vasa se još malo muva po palubi, koristeći to razgledanje da uđe u devojčin vidokrug, i ne propuštajući priliku da ovog puta on njoj okrene leđa. Ali tek što su mu, onako zagledanom u talase, bore talasa počele da se preslikavaju na čelu, iz razmišljanja ga trže zvuk sličan zvuku mehaničke muzičke kutijice. On se okrete, i na rukohvat odmače od ograde na koju se taman naslonio, a Mala Vidra iz džepića svog prsluka hitro izvuče sat na lancu, otvarajući mu poklopac palcem iste ruke, uvežbanim pokretom. Do kraja melodije, ona nekoliko puta pogleda ka Vasi koji ju je sve vreme posmatrao, dodajući pri svakom sledećem pogledu milimetar osmeha svom lepom nadurenom licu, da bi po završetku pesme uzdahnula i progovorila tiho i mirno, potpuno odobrovoljena...
MALA VIDRA: Tatin... Ali ja ga nosim... Svira svaki pun sat... Njime sam se
uspavljivala kad sam bila mala... Ono je moj prozor, vidiš? Gledala sam zvezde, i čekala da zasvira, bar još jednom... Ali tata kaže da je odsvirao svoje... Sad nikad ne znaš kad će se oglasiti... Malo žuri, malo kasni, pa onda opet žuri...
VASA: Ma, baš ga briga... On samo ide po svom...
Vidra ga pogleda značajno, nije ni čudo da je Taj obrlatio sve one devojčure?
VASA: Mora biti da je lepo... Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudiš...
Polja... Bregovi, vinogradi... Pa trska i palacke... Onda neki tornjevi u daljini... Opet žito... A ja kroz onaj svoj pendžerak vidim uvek isti budžak neba... U koji se ni mlad mesec ne usuđuje... A o suncu da i ne govorimo... Mala Vidra ga gleda utešeno, gotovo ponosno zbog svog putujućeg prozora, ali onda snuždeno zaokrenu vratićem, otkrivši načas mali skriveni prostor iza uha, dotle neistražen njegovim pogledom... Potom je ustala i pridružila mu se na ogradi, pa trešnjom koja joj je došla pod ruku pokušala da pogodi cvetić koji je voda polako nosila. U činijici je užurbano probrala još jednu trešnju koja joj se učinila felerična, a kad je videla kako je Vasa zavidno posmatra, uzalud se osvrćući da pronađe nešto čim bi i on okušao sreću, nesebično mu poturi trešnje, osmehnuvši se...
MALA VIDRA: Da, ali... Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo... Moja kuća jednostavno otplovi kad joj padne na pamat... Poštar bi morao plivati za njom... To je jedno... A drugo... Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom... To je sigurno...
Trenutak njihove zamišljenosti prekida ponovno prekoredno oglašavanje sata, na šta se ona glasno nasmeja, a on se tobož začudi...
VASA: Nikad mi sat nije prošao brže... Uz tebe vreme prosto leti...
Spremio je za nju najozbiljniji pogled koji je umeo da izvede, ali, nekako predosetivši to, ona se ne okrete ka njemu, već srknu limunadu iz visoke čaše, i osta zagledana na potpuno drugu stranu, sve do kraja melodije sata, pa i duže...
