Jaje je potencijalno prosta reč. Množinski oblik – „jaja“ – velikim delom svog upotrebnog korpusa i jest prost. Ipak, kad neko kaže „idem kupiti jaja na pijacu“, to niko ne smatra prostim. Kad neko drugi kaže „idem ispeći jaja na oko“ ili „idem ispeći jaja, naoko“ (jer upravo ide raditi nešto sasvim drugo), ni to se ne smatra prostim. Ali, ako se neko požali da ga svrbe jaja, to je već druga stvar, premda je možda reč o duševnom bolesniku koji se identifikovao s kokoškom.
Opreznije građanke i građani za svaki se slučaj suzdržavaju od suvišne upotrebe inkriminisane reči, pa se u finijim kućama mogu čuti formulacije tipa „idem kupiti ono ovalno“ ili pak „svrbe me gvaljaste kesice“.
Kod mene lično pojam jajeta izaziva ponešto neugodnije senzacije i reminiscencije. U mladosti sam, naime, doživeo traumu zbog labudovih jaja. Bio sam student i honorarno radio kao redar na jezeru F., omiljenom izletištu H.-čana. Omaleni hotel, šljunčana plaža i stari zahrđali tobogan na vodi. Nekoliko godina ranije, labudovi su počeli koristiti jezero kao odmorište tokom onih svojih sezonskih seoba. Tela vlasti obližnjeg gradića koja su upravljala jezerom i okolicom bejahu prezadovoljna. Ima li boljeg dokaza da je voda u jezeru čista i da su oni koji su u to posumnjali besprizorni lažovi?
Ali već godinu posle, gradske vlasti promenila su mišljenje. Niko nije imao pojma da su labudovi prilično agresivni u zauzimanju i širenju svoje ekološke niše, koju su spremni pretvoriti u rupetinu bez dna. Ostale ptice prestale su dolaziti u blizini jezera, jer su im labudovi pojeli sve crviće i insekte, dok su voluharicama pozobali sve žive semenke. Potom su krenuli u ribe; jeste li znali da prosečni labud može uloviti i pojesti soma teškog 20 kilograma? Video sam svojim očima... I što je najgore, znali su biti agresivni prema ljudima, pitomim kupačima i manje pitomim pijancima koji su jezersku okolicu odabrali kao mesto na kojemu će se otkačiti od svega.
Tela vlasti su se zabrinula. Gradonačelnica je bila na savetovanju u jednom rezervatu u južnoj Mazuriji. Tamo je doznala da labudski problem u razvijenom svetu ne predstavlja nikakav novitet, da labudovi stvaraju haos gde god da dođu, samo što se o tome malo priča jer je, kao što znamo, reč o iznimno lepim i cenjenim životinjama (zbog elegantne linije vrata, pretpostavlja se).
Jedini lek njihovu širenju degutantan je u svojoj disetičnosti. Taj lek jest – ružno je to i reći – bušenje jaja.
Trebalo je pronaći gnezda, prišuljati im se dok su majka i otac labud na vodi i tankom iglom probušiti jaja. Ne ih razbiti – labudovi ne smiju shvatiti kako je reč o činu nekog aktivnog i pojmljivog bića, jer će tada svoja gnezda skriti još dublje u šiblju, a možda i krenuti u osvetničku akciju protiv koga god. No male rupice u jajima neće ni primetiti, zaključit će, u okvirima labudskih mogućnosti, kako se radi o višoj, nespoznatljivoj sili vezanoj za mesto i potražit će novo stanište.
Naravno, za nemilu bušilačku dužnost bio sam odabran ja. Nisam prošao ni kroz kakve edukacije, samo su mi dali iglu i rekli da pazim da se labud-roditelji ne vrate u gnezdo u nezgodan čas.
U početku me bilo užasno strah. Labudovi su u svojim gipkim vratovima krili neverovatnu mišićnu snagu, jednim su kljucajem mogli slomiti svačiju potkolenicu, što su i dokazali u dva navrata prošle sezone. Osim toga, trebalo mi je dobrih nedelju dana da utvrdim doba dana kada te opasne životinje prebivaju daleko od gnezda. Svoje prvo jaje probušio sam drhtavih ruku. Očekivao sam da ću čuti uzdah ili barem isticanje žumanjca, no nije se dogodilo ništa. Probušio sam preostala tri i brzo se udaljio s poprišta jajocida.
Osećao sam, naravno, grižnju savesti, ali nakon nekoliko dana i nekoliko stotina jaja čovek ogugla. Pitao sam se jesu li istim psihičkim fazama kročili i masovni zločinci iz prošlosti?
Tako sam se pitao do sedmoga dana svoje ubilačke delatnosti. U gnezdu na koje sam naišao već posve blizu šume nalazilo se samo jedno jaje, što je bilo čudno već samo po sebi. Nigde nije bilo labuda na vidiku pa sam prionuo poslu. Čim sam dotaknuo ljusku iglom, jaje se raspalo. U slojevima sluzi nespretno se gegao, o Bože, bilo je to Ružno pače! Nikad pre nisam video tek izleglog labuda, i to još iz takve blizine. I, zaključio sam, ništa lepše u životu nisam video.
Odlučio sam ga momentalno usvojiti, samo gde ću ga držati? Na um mi je pala bolesna vizija u kojoj sam svoga labudića naveo na mržnju protiv vlastite vrste te ga obučio da oboružan specijalnom protezom sam ide u ekspedicije bušenja jaja, dok ja negde u hladu – hladim jaja!
No bila je to tek primisao. Pružio sam ruku prema svom nesuđenom usvojeniku koji me – ko bi to očekivao? – žestoko kljucnuo po mekom delu šake, između palca i kažiprsta. Odustao sam od usvajanja i počeo se povlačiti prema hotelu. Začudo, pokazalo se da je mladac kljunićem probio kožu; rana me sve više bolela, inficirala se i natekla; onesvestio sam se pre nego što sam stigao do hotela, pao sam u šaš.
Ležao sam teško dišući, dok se bol širila duž ruke i dalje. Šaš se razmaknula. Ugledao sam neuglednu ženku; perje joj je bilo žuto-sivo, kljun oštećen. Prišla mi je posve blizu, nagnula se do mog uva.
„Jedan od milion je otrovan!“, začuo sam između zadnjih trzaja svesti, a još sam osetio i to kako mi je labudica snažnim trzajem vrata otkinula ušnu resicu.
Probudio sam se u bolnici, dijagnostifikovana sunčanica, no dojam proživljenoga bio je tako jak da sam bio siguran... doduše, ušna je resica bila na svome mestu, tako da ništa, ništa od svega...
.
