La vie en rose
Pre svega moram da naglasim da kad negde čujem frazu „Samo pozitivno!“ vrlo brzo dobijem eksplozivnu dijareju, trzanje levog očnog kapka i perut, te da sam bio prinuđen da na tu temu porazgovaram sa sobom i sagledam o čemu se tu radi, a onda da to razmišljanje podelim i sa onima koji eventualno pate od istih simptoma, tako da na ovo gledam kao na neku vrstu samopomoći.
Prvo da vidimo šta je to zapravo hejter.
Ima mnogo stvari koje sktoz mrzim. Od malena. Niko mi nije rekao da to treba da mrzim, već se to nekako samo nametnulo: mrzeo sam narodnjake, smatrao sam da je to neki relikt prošlosti koji će, onako kako se zemlja bude otvarala prema svetu, jednostavno otići u zaborav. Mrzeo sam prljave, nedovršene fasade, sumorne ulice i šiblje. Mrzeo sam kada na Tv-u vidim svoju zemlju izbledelih boja, dronjave, škrbave ljude, mrzeo sam kafanske tipove, matematiku, hemiju, glasna cmakanja u bioskopu, smrad kiselog kupusa, pečenje, zvuke koje pravi ona rasklapajuća skalamerija od žica za sušenje veša i šta znam..još svašta nešto.
S druge strane, svašta nešto sam baš ono - voleo, recimo ćevape, knjige, muzičke instrumente, putovanja po Evropi, tišinu, trag koji guma od bajsa ostavlja u prašinii iza mene, nove cipele, časove fizičkog, jednu kratko ošišanu devojku sa očima boje leda i tako svašta nešto još. Rekao bih ništa specijalno. Kao i svi što nešto vole, nešto mrze, nešto je plus, nešto je minus, nešto je super, nešto je bulja, ukusi su razni, promenjivi, svakakvi, right?
Danas međutim vlada klima „pozitivizma“, a na mržnju se gleda kao na loš zadah iz usta koji je pri tom i zarazan. Danas ako nisi „pozitivan“ postaješ opasnost po druge.
Misliti pozitivno, dostići: blaženstvo, savršenstvo, samospoznaju, pravu sreću, istinsku sreću, svoje isitnsko biće, svoje više biće, svoje unutrašnje biće ..sve u zavisnosti koji ste pozitivni kurs upisali.
Neka čudno histerična želja da nam svima život pošto poto bude ružičasto cveće (koje leluja na lahoru sreće), izrodila je jednog novog živahnog monstruma - sveopšti hejt na one koji nisu fanatični pozitivci i ovisnici o „samorazvitku“ - sveopšti hejt na hejtere.
Kako je to počelo?
U periodima neposredno posle velikih ratova, kada su ljudi doslovce gledali Smrti u oči, a bogami i ona njih, nastajali su tzv. društveni procvati.
Kao da su svi jednog dana stali na loptu i rekli „uh..dosta nam je, dosta smo se klali. Dosta nam je smrti okej shvatili smo - život je (stvarno) samo jedan! Dosta smo se mrzeli, daj se sada opet malo volimo, da živimo, zaslužili smo..brate..“
Lude 20-te, posle Prvog sv. rata. Divne 50-te i još luđe 60-te posle drugog ( u USA se 1957-ma godina izuma kao reper za najsrećniju godinu ikada).
Valjda je to u ljudskoj prirodi da se seti Života, tek kad se malo usjere od Smrti.
A možda je i uloga Smrti da nas uvek uči i podseća kako treba vrednovati život.
Međutim, živeći taj život godinama, daleko od streljanja, daleko od bombi, logora, sakaćenja, bojnih otrova, zarobljeništava, gladi, tifusa, daleko i što dalje od očiju Smrti, ljudi kao da se ponovo zaborave. Namerno kažem ponovo, jer se istorija (kanda upravo zbog te ljudske zaboravnosti) ponavlja.
Kao da im nisu dovoljna svakodnevna upozorenja, bolesti, krize, sakaćenja dece i kućnih ljubimaca, silovanja nemoćnih staraca. Kao da nam nisu dovoljni zemljotresi i cunamiji i razna druga sranija koja život nosi. Kao da je potrebno da se lično i personalno strašna i ogromna, sveopšta gladna Smrt ponovo probudi i svima nam kolektivno ponovo iebe mater.
Ponovo se luduje i šizi, ponovo se živi na sve strane, ponovo se ruše granice, ponovo se ne samo živi nego i bahato iživljava. Ponovo se postavljaju pitanja mere i krajnosti. Ono što je nekada bilo pristojno sada je glupo, humanost ustupa mesto sebičnosti, na mesto cenjene skromnosti slavi se vulgarna bahatost, na mesto ludog kolektivizma uleteo je bolesni egocentrizam. Zlatna sredina je postala dosadna mlaka voda, a filosovski mudra siva ustupila je mesto ili crnoj ili beloj. Dakle Ili-ili, nema između.
Iz želje da im bude što lepše u svom što neponovljivijem životu svaki prdavac želi da bude ništa manje nego „kralj“. Unikatni pojedinac koji zaslužuje samo najbolje. Ovo je njegov život. Samo njegov ! Svi drugi – mogu da odiebu u troskocima.
Iz želje da se što više živi, da se što pre doživi sve što može. Strpljenje smo šutnuli iz mode. Videti što više, strpati u usta što više, ne žvaći, gutaj..ne vuci se, potrči, pojuri..život ne čeka ! Što pre, što brže, do kraja, do jaja, zajaši taj motor a onda sa 290 na sat (peezda svako ko ne nagari do 300) proleti kroz tu životnu baštu prepunu iznenađenja - i zakucaj se u betonski zid. A kad te Smrt bude pitala od čega si toliko bežao ti joj reci – od tebe.. ?
(i ako ikako možeš, snimi sve to sa selfie stickom, GoPro kamerom i dronom. Sigurno će se naći neko da to okači na jućub i da za tebe kaže „kakav kralj..“) dok se ti (ili ono što su od tvog tela skrpili na autopsiji ) budeš polako smrzavao u 2 metra dubokom i gluvom mraku ledene grobne parcele gde više nema jućuba. U tvoj inboks će posle tvog ranog pogibeljstva još dugo da stižu mejlovi sa reklamama za popuste i putovanja, na koje nećeš biti u prilici da odgovoriš jer ćeš biti zauzet crvima, bubama i prilično savršenom tišinom. Nije li to apsurdno, smešno, tužno, jadno, bedno i paradoksalno sve odjednom?
Gde je to tačno počelo i kako, ne znam. Znam samo da u moje vreme ljudi nisu jedni druge oslovljavali sa „kralju..lave..care..tigre..“, već sa druže.
Valjda zato što smo se svi zaista i družili . Svako je i voleo sebe i svoj život i sebe u njemu, ali se nekako vodilo računa i o drugima, o tojest drugovima.
Ali, upravo iz tog duha „kolektiva“, krenulo se u ovaj duh „individualizma“, pa se svaka individualnost i posebnost danas forsira do takve imbecilnosti da su i reči kao što su Kralj, Car, Lav ili Tigar, izgubili svoje prvobitno značenje jer ih danas svaka šuša nesebično kači drugoj šuši.
Logično da kralj (car, lav, tigar) ne trpi da bude ništa menje od toga. On je od malena naučio samo na „braavoo..!“ On je od malena pripreman na život u ružičastom. (Samo što pravi kralj nema potrebu da stoji pred ogledalom i govori sebi..Kralju..kakav sam ja sebi kralj )
Ako bi se tokom njegovog odrastanja i vaspitanja i pojavio neki luckasti ujak koji će mu posle par čašica reći „sinko, život je prepun sranija..“ odma bi se pojavio neki od roditelja (uglavnom majka) koja bi (i sama željna ružičastog, ružičastog i samo ružičastog života) rekla pijanom ujki : „Nemoj da mračiš tu ! Hejteru...“
Tako smo danas nekako dobili čitavu društvenu klimu gde se i najmanja kritika tretira kao mržnja, na istinsku mržnju gleda se kao na tumor veličine košarkaške lopte koji raste u mozgu onoga koji je eto izvoleo da mu se nešto ne dopada.
Dobili smo tzv društvenu korektnost (iliti licemerje, prim. prev) a uskoro ćemo verujem dobiti i Google aplikaciju koja će automatski prepoznavati svaki govor, misao (pomisao?) koji nije korektno ružičast i niz dlaku prijatan. Tako ćemo uskoro imati prepune zatvore hejtera koji su samo tu i tamo hteli da ukažu na poneko životno sranije, koje dakako postoji. Tako ćemo imati klimu gde će svaki umišljeni kralj imati pravo da i za najmanju uvredicu ili primedbicu (da je kralj na primer go) imati pravo da potegne svoju armiju ( pesnicu, tužbu ili sprej za neutralisanje hejtera, koji verujem da se već uveliko proizvodi..)
U Severnim Amerikama već sada nastaju čitavi skandali ako nekog transeksualca, ponosnog što nije ni muško ni žensko oslovite sa On ili Ona, a ne sa Ono. I ne samo to, već se pripremaju zakoni koji ih štite. Na društvenim mrežana odavno, što iz uverenja (ti su najgori) što za platu, rade armije aparatčika koji sprovode cenzuru prskajući asepsolom svaki nagoveštaj zdravog hejta čim se pojavi. Svi su postali hiperosetljivi na reči, na poglede, na mišljenja koja im se ne dopadaju. Iako svi psuju, javno su psovke skandal. Iako se svi iebu, sve vezano za seks javno je skandal. Kao rđa, u zdrav ljudski polaritet mišljenja i osećanja, uvlači se sveopšta tabuizacija svega i svačega stvarajući pritisak na slobodnu misao. A svaki pritisak kao što znamo, teži da postane eksplozija.
Izbegavati sranija, okružiti se samo osmesima, ništa minus samo plus, jestai samo zdravu hranu, udisati samo čiste čestice, sedeti u svojoj sobi i čekati da ti se vrati pozitivan talas kojeg si jel’te odaslao direkt iz glave (jer kad mogu radio-talasi, što ne bi mogli i neki moždani) i to samo kvantno moliću lepo !
Postići život u ružičastom po svaku cenu, dovesti sve u red istog trenutka kad se uneredi. Ni najmanja falinka ne sme da postoji. Biti kralj svakog sekunda sata dana i meseca, biti savršeno savršen sa savršeno simetričnim obrvama, zubima i guzovima. Savršeno izbotokrisati čelo i jagodice do ukočenosti egipatske freske kako niko ne bi mogao da primeti vašu mimiku, reakciju, emociju. Emocije su slabost, budi bez emocija, izdominiraj, budi jak kao lav, tigre!
Naslovi iz dana u dan na to podsećaju:
„Izašla je iz auta i EVO šta joj se videlo !“
„Posle porođaja bez blama OVAKVA na plažu!“
„Mi na njenoj haljini vidimo mrlju, a vi?“
„Bila je savršena, šta joj se desilo ?!“
Bojim se da se polako ali sigurno neguje društvo u kome će se devojčice bacati sa solitera zbog jedne bubuljice na čelu. Ili zbog toga što joj neki dečkić nije lajkovao sliku. Hejter jedan da bi hejter..
Slična stvar se dešavala upravo pomenutih 60-tih, kada su pripadnici hipi sekt..’tedo reći pokreta, išli gradovima i nudili prolaznicima cvet (flower power), pa ako ga ne uzmeš onda nisi za ljubav, onda nisi čovek, onda si hejter, onda si đubre od čoveka. Oni koji se toga sećaju malo živahnije, kažu da je uz „uzmi ovaj cvet“ obično išla i ..“ili ću ti polomiti vrat“ – faca.
Tako i danas imamo svojevrstan lov na veštice, gde su hejteri postali progonjeni, a ovi što bi da život gledaju samo sa osmehom – inkvizicija. Ova nova inkvizicija nema međutim istog boga kao ona davna. Njena božanstva su gledanje samo i isključivo svog dupeta i mantranje isključivo pozitivnih misli o sebi, svetu i o sebi u svetu.Svaka negativna pomisao je bogohuljenje a njen nosilac vredan izbegavanja, prezira i proterivanja na pusto ostrvo.
Bojim se da smo postali preosetljivi. Bojim se da opet nećemo biti u stanju da nađemo zlatnu sredinu. Bojim se da ćemo opet gledati lomače.
Na pomolu je rat između onih normalnih (koji znaju da je u životu normalno očekivati i dobro i loše, da mnogo toga nije ni bajkovito ni savršeno, da smo svi ranjivi, da i jedna obična baterija radi samo ako ima i plus i minus) i ovih hiperosetljivih kraljeva-frikova, koji očajnički žele da im život bude svakodnevno uspešan i divno spokojan i koji se užasavaju svake i najmanje pomisli da im neko nekada slučajno u prolazu stavi do znanja kako je okej da budu sasvim obični i da je sasvim okej prihvatiti smrt kao deo našeg života, a naročito da ne moramo svi da budemo ni kraljevi ni carevi, ni tigrovi ni lavovi i da je sasvim okej biti jednosavno običan.
Pre svega moram da naglasim da kad negde čujem frazu „Samo pozitivno!“ vrlo brzo dobijem eksplozivnu dijareju, trzanje levog očnog kapka i perut, te da sam bio prinuđen da na tu temu porazgovaram sa sobom i sagledam o čemu se tu radi, a onda da to razmišljanje podelim i sa onima koji eventualno pate od istih simptoma, tako da na ovo gledam kao na neku vrstu samopomoći.
Prvo da vidimo šta je to zapravo hejter.
Ima mnogo stvari koje sktoz mrzim. Od malena. Niko mi nije rekao da to treba da mrzim, već se to nekako samo nametnulo: mrzeo sam narodnjake, smatrao sam da je to neki relikt prošlosti koji će, onako kako se zemlja bude otvarala prema svetu, jednostavno otići u zaborav. Mrzeo sam prljave, nedovršene fasade, sumorne ulice i šiblje. Mrzeo sam kada na Tv-u vidim svoju zemlju izbledelih boja, dronjave, škrbave ljude, mrzeo sam kafanske tipove, matematiku, hemiju, glasna cmakanja u bioskopu, smrad kiselog kupusa, pečenje, zvuke koje pravi ona rasklapajuća skalamerija od žica za sušenje veša i šta znam..još svašta nešto.
S druge strane, svašta nešto sam baš ono - voleo, recimo ćevape, knjige, muzičke instrumente, putovanja po Evropi, tišinu, trag koji guma od bajsa ostavlja u prašinii iza mene, nove cipele, časove fizičkog, jednu kratko ošišanu devojku sa očima boje leda i tako svašta nešto još. Rekao bih ništa specijalno. Kao i svi što nešto vole, nešto mrze, nešto je plus, nešto je minus, nešto je super, nešto je bulja, ukusi su razni, promenjivi, svakakvi, right?
Danas međutim vlada klima „pozitivizma“, a na mržnju se gleda kao na loš zadah iz usta koji je pri tom i zarazan. Danas ako nisi „pozitivan“ postaješ opasnost po druge.
Misliti pozitivno, dostići: blaženstvo, savršenstvo, samospoznaju, pravu sreću, istinsku sreću, svoje isitnsko biće, svoje više biće, svoje unutrašnje biće ..sve u zavisnosti koji ste pozitivni kurs upisali.
Neka čudno histerična želja da nam svima život pošto poto bude ružičasto cveće (koje leluja na lahoru sreće), izrodila je jednog novog živahnog monstruma - sveopšti hejt na one koji nisu fanatični pozitivci i ovisnici o „samorazvitku“ - sveopšti hejt na hejtere.
Kako je to počelo?
U periodima neposredno posle velikih ratova, kada su ljudi doslovce gledali Smrti u oči, a bogami i ona njih, nastajali su tzv. društveni procvati.
Kao da su svi jednog dana stali na loptu i rekli „uh..dosta nam je, dosta smo se klali. Dosta nam je smrti okej shvatili smo - život je (stvarno) samo jedan! Dosta smo se mrzeli, daj se sada opet malo volimo, da živimo, zaslužili smo..brate..“
Lude 20-te, posle Prvog sv. rata. Divne 50-te i još luđe 60-te posle drugog ( u USA se 1957-ma godina izuma kao reper za najsrećniju godinu ikada).
Valjda je to u ljudskoj prirodi da se seti Života, tek kad se malo usjere od Smrti.
A možda je i uloga Smrti da nas uvek uči i podseća kako treba vrednovati život.
Međutim, živeći taj život godinama, daleko od streljanja, daleko od bombi, logora, sakaćenja, bojnih otrova, zarobljeništava, gladi, tifusa, daleko i što dalje od očiju Smrti, ljudi kao da se ponovo zaborave. Namerno kažem ponovo, jer se istorija (kanda upravo zbog te ljudske zaboravnosti) ponavlja.
Kao da im nisu dovoljna svakodnevna upozorenja, bolesti, krize, sakaćenja dece i kućnih ljubimaca, silovanja nemoćnih staraca. Kao da nam nisu dovoljni zemljotresi i cunamiji i razna druga sranija koja život nosi. Kao da je potrebno da se lično i personalno strašna i ogromna, sveopšta gladna Smrt ponovo probudi i svima nam kolektivno ponovo iebe mater.
Ponovo se luduje i šizi, ponovo se živi na sve strane, ponovo se ruše granice, ponovo se ne samo živi nego i bahato iživljava. Ponovo se postavljaju pitanja mere i krajnosti. Ono što je nekada bilo pristojno sada je glupo, humanost ustupa mesto sebičnosti, na mesto cenjene skromnosti slavi se vulgarna bahatost, na mesto ludog kolektivizma uleteo je bolesni egocentrizam. Zlatna sredina je postala dosadna mlaka voda, a filosovski mudra siva ustupila je mesto ili crnoj ili beloj. Dakle Ili-ili, nema između.
Iz želje da im bude što lepše u svom što neponovljivijem životu svaki prdavac želi da bude ništa manje nego „kralj“. Unikatni pojedinac koji zaslužuje samo najbolje. Ovo je njegov život. Samo njegov ! Svi drugi – mogu da odiebu u troskocima.
Iz želje da se što više živi, da se što pre doživi sve što može. Strpljenje smo šutnuli iz mode. Videti što više, strpati u usta što više, ne žvaći, gutaj..ne vuci se, potrči, pojuri..život ne čeka ! Što pre, što brže, do kraja, do jaja, zajaši taj motor a onda sa 290 na sat (peezda svako ko ne nagari do 300) proleti kroz tu životnu baštu prepunu iznenađenja - i zakucaj se u betonski zid. A kad te Smrt bude pitala od čega si toliko bežao ti joj reci – od tebe.. ?
(i ako ikako možeš, snimi sve to sa selfie stickom, GoPro kamerom i dronom. Sigurno će se naći neko da to okači na jućub i da za tebe kaže „kakav kralj..“) dok se ti (ili ono što su od tvog tela skrpili na autopsiji ) budeš polako smrzavao u 2 metra dubokom i gluvom mraku ledene grobne parcele gde više nema jućuba. U tvoj inboks će posle tvog ranog pogibeljstva još dugo da stižu mejlovi sa reklamama za popuste i putovanja, na koje nećeš biti u prilici da odgovoriš jer ćeš biti zauzet crvima, bubama i prilično savršenom tišinom. Nije li to apsurdno, smešno, tužno, jadno, bedno i paradoksalno sve odjednom?
Gde je to tačno počelo i kako, ne znam. Znam samo da u moje vreme ljudi nisu jedni druge oslovljavali sa „kralju..lave..care..tigre..“, već sa druže.
Valjda zato što smo se svi zaista i družili . Svako je i voleo sebe i svoj život i sebe u njemu, ali se nekako vodilo računa i o drugima, o tojest drugovima.
Ali, upravo iz tog duha „kolektiva“, krenulo se u ovaj duh „individualizma“, pa se svaka individualnost i posebnost danas forsira do takve imbecilnosti da su i reči kao što su Kralj, Car, Lav ili Tigar, izgubili svoje prvobitno značenje jer ih danas svaka šuša nesebično kači drugoj šuši.
Logično da kralj (car, lav, tigar) ne trpi da bude ništa menje od toga. On je od malena naučio samo na „braavoo..!“ On je od malena pripreman na život u ružičastom. (Samo što pravi kralj nema potrebu da stoji pred ogledalom i govori sebi..Kralju..kakav sam ja sebi kralj )
Ako bi se tokom njegovog odrastanja i vaspitanja i pojavio neki luckasti ujak koji će mu posle par čašica reći „sinko, život je prepun sranija..“ odma bi se pojavio neki od roditelja (uglavnom majka) koja bi (i sama željna ružičastog, ružičastog i samo ružičastog života) rekla pijanom ujki : „Nemoj da mračiš tu ! Hejteru...“
Tako smo danas nekako dobili čitavu društvenu klimu gde se i najmanja kritika tretira kao mržnja, na istinsku mržnju gleda se kao na tumor veličine košarkaške lopte koji raste u mozgu onoga koji je eto izvoleo da mu se nešto ne dopada.
Dobili smo tzv društvenu korektnost (iliti licemerje, prim. prev) a uskoro ćemo verujem dobiti i Google aplikaciju koja će automatski prepoznavati svaki govor, misao (pomisao?) koji nije korektno ružičast i niz dlaku prijatan. Tako ćemo uskoro imati prepune zatvore hejtera koji su samo tu i tamo hteli da ukažu na poneko životno sranije, koje dakako postoji. Tako ćemo imati klimu gde će svaki umišljeni kralj imati pravo da i za najmanju uvredicu ili primedbicu (da je kralj na primer go) imati pravo da potegne svoju armiju ( pesnicu, tužbu ili sprej za neutralisanje hejtera, koji verujem da se već uveliko proizvodi..)
U Severnim Amerikama već sada nastaju čitavi skandali ako nekog transeksualca, ponosnog što nije ni muško ni žensko oslovite sa On ili Ona, a ne sa Ono. I ne samo to, već se pripremaju zakoni koji ih štite. Na društvenim mrežana odavno, što iz uverenja (ti su najgori) što za platu, rade armije aparatčika koji sprovode cenzuru prskajući asepsolom svaki nagoveštaj zdravog hejta čim se pojavi. Svi su postali hiperosetljivi na reči, na poglede, na mišljenja koja im se ne dopadaju. Iako svi psuju, javno su psovke skandal. Iako se svi iebu, sve vezano za seks javno je skandal. Kao rđa, u zdrav ljudski polaritet mišljenja i osećanja, uvlači se sveopšta tabuizacija svega i svačega stvarajući pritisak na slobodnu misao. A svaki pritisak kao što znamo, teži da postane eksplozija.
Izbegavati sranija, okružiti se samo osmesima, ništa minus samo plus, jestai samo zdravu hranu, udisati samo čiste čestice, sedeti u svojoj sobi i čekati da ti se vrati pozitivan talas kojeg si jel’te odaslao direkt iz glave (jer kad mogu radio-talasi, što ne bi mogli i neki moždani) i to samo kvantno moliću lepo !
Postići život u ružičastom po svaku cenu, dovesti sve u red istog trenutka kad se uneredi. Ni najmanja falinka ne sme da postoji. Biti kralj svakog sekunda sata dana i meseca, biti savršeno savršen sa savršeno simetričnim obrvama, zubima i guzovima. Savršeno izbotokrisati čelo i jagodice do ukočenosti egipatske freske kako niko ne bi mogao da primeti vašu mimiku, reakciju, emociju. Emocije su slabost, budi bez emocija, izdominiraj, budi jak kao lav, tigre!
Naslovi iz dana u dan na to podsećaju:
„Izašla je iz auta i EVO šta joj se videlo !“
„Posle porođaja bez blama OVAKVA na plažu!“
„Mi na njenoj haljini vidimo mrlju, a vi?“
„Bila je savršena, šta joj se desilo ?!“
Bojim se da se polako ali sigurno neguje društvo u kome će se devojčice bacati sa solitera zbog jedne bubuljice na čelu. Ili zbog toga što joj neki dečkić nije lajkovao sliku. Hejter jedan da bi hejter..
Slična stvar se dešavala upravo pomenutih 60-tih, kada su pripadnici hipi sekt..’tedo reći pokreta, išli gradovima i nudili prolaznicima cvet (flower power), pa ako ga ne uzmeš onda nisi za ljubav, onda nisi čovek, onda si hejter, onda si đubre od čoveka. Oni koji se toga sećaju malo živahnije, kažu da je uz „uzmi ovaj cvet“ obično išla i ..“ili ću ti polomiti vrat“ – faca.
Tako i danas imamo svojevrstan lov na veštice, gde su hejteri postali progonjeni, a ovi što bi da život gledaju samo sa osmehom – inkvizicija. Ova nova inkvizicija nema međutim istog boga kao ona davna. Njena božanstva su gledanje samo i isključivo svog dupeta i mantranje isključivo pozitivnih misli o sebi, svetu i o sebi u svetu.Svaka negativna pomisao je bogohuljenje a njen nosilac vredan izbegavanja, prezira i proterivanja na pusto ostrvo.
Bojim se da smo postali preosetljivi. Bojim se da opet nećemo biti u stanju da nađemo zlatnu sredinu. Bojim se da ćemo opet gledati lomače.
Na pomolu je rat između onih normalnih (koji znaju da je u životu normalno očekivati i dobro i loše, da mnogo toga nije ni bajkovito ni savršeno, da smo svi ranjivi, da i jedna obična baterija radi samo ako ima i plus i minus) i ovih hiperosetljivih kraljeva-frikova, koji očajnički žele da im život bude svakodnevno uspešan i divno spokojan i koji se užasavaju svake i najmanje pomisli da im neko nekada slučajno u prolazu stavi do znanja kako je okej da budu sasvim obični i da je sasvim okej prihvatiti smrt kao deo našeg života, a naročito da ne moramo svi da budemo ni kraljevi ni carevi, ni tigrovi ni lavovi i da je sasvim okej biti jednosavno običan.
