Bio je peludni april, te 2008. godine kada je Mirko Šunjić postavljen za kvartovskog policajca u F - sektor jug, beogradske policijske stanice.
Začas se snašao, upoznao kvart, lokalne delikvente, sitne dilere kao i teže njuške, premda je takvih u F. bilo malo. Premalo za Šunjićeve ambicije.
Nadahnjivao se francuskim i hong-konškim krimićima, škrtim dijalozima karizmatičnih mafijaša i razduševljenih policajaca.
Ali i taj svoj jadni posao unutar kvarta - nadgledanje dece koja popuše cigaretu pa se zakašlju, intervencije zbog krađe žvake ili porno-magazina - Šunjić je obavljao tako dobro da drugi policajci iz nadležne postaje uopšte više i nisu svraćali u kvart F. S lakoćom je i bez suvišnog nasilja rešavao “krizne” situacije. Nikad se niko nije žalio na njega. Bio je plavi kvartovski bog, a batina jedva da mu je bila potrebna. Nije ni čudo što je ubrzo premešten na višu dužnost.
Unapređen je u nadzornika svih kvartovskih policajaca u Beogradu. I tu se pokazao izvrsnim: provodio je na terenu po cele dane, objašnjavao policajcima kako da efikasno obavljaju svoj posao. Mnogi od njih bili su skloni zavući se u neki kafić od početka do kraja radnog vremena. Bila je to politika izbegavanja neprilika; za krupnije stvari, govorili su, ionako uvek zovu “pravu” muriju.
Na takve bi izjave Šunjić uvek gubio živce.
"Kvartovski policajci jesu prava murija", govorio bi, "preventiva je bitna, kad specijalci dođu već je kasno."
No, nije uspeo preobratiti nikoga od svojih podređenih. Čim bi Šunjić napustio kvart, oni bi se odali lenčarenju i prodavanju zjala po kafićima, poslastičarnicama i uredima lokalnih poslova bilo čega, samo da se ne bude na terenu.
Šunjić, kad je to shvatio, preuzeo je celi posao na sebe. Provodio je po sat vremena dnevno u svakom od beogradskih kvartova. Radio je prekovremeno bez nadoknade. Spavao je pet sati na dan. I ponovno je uspeo. Beogradske je policajce gotovo ostavio bez posla. Samo su specijalci intervenisali u slučaju krvnih delikata i oružanih pljački. Stopa sitnog kriminala drastično je smanjena, a Šunjićevi šefovi to nisu mogli ne primetiti.
Imenovan je koordinatorom kvartovskih policajaca za sva gradska naselja Republike Srbije. Gore opisana situacija - neuspešna borba protiv zabušavanja i javašluka ponovila se i ovaj put. Šunjić, naravno, nije mogao juriti iz Subotice u Niš u jednom danu da bi obavio posao umesto svojih podređenih, pa je počeo pisati prijave.
Većina prijavljenih imala je debelo zaleđe, vezice, veze, veze nad vezama, korumpirane prastričeve i slično. Oni su Šunjića doživeli kao problem i prvom ga prilikom maknuli.
Tako je Mirko Šunjić postao poslanik Republike Srbije u UN-ovoj Komisiji za svetski red. Isprva je bio zadužen za Evropu, a nakon što je probio proračunski plafon leteći svaki drugi dan iz New Yorka u London, postavili su ga na čelo komisije.
Postao je svetski policajac.
Začudo, njegove čudesne aktivnosti na polju nadgledanja i prevencije naglo su prestale. Zakupio je poslednji sprat jednog nebodera na Manhattanu (kako se kasnije doznalo, učinio je to novcem od Megatrendovih donacija), obložio ga ogledalima, lovio svoje odraze iz sekunde u sekundu i govorio im:
“Sad vas konačno sve vidim”.
U tom ga je stanju pronašao policajac kojeg su zbunili višestruki odsjaji s vrha nebodera.
Možda nije ni potrebno napominjati da je reč bila o kvartovskom policajcu.