„Iznesite svoje mrtve, iznesite svoje mrtve!“, odjekivalo je uskim kanjolikim uličicama grada koji je i u ta stara vremena već bio prastar.
Sablasna naredba izrečena je u kužnu noć još za dnevnog svetla, ali odjek se, začudo, još uvek čuo. Verovatno je to povezano s kruženjem kužnog zraka, mislio je Aristodije dok je pred sobom gurao kola sa svega tri tela. Izgleda kao da zaraza popušta, svakog je dana sve manje umrlih, ali ko zna, treba biti na oprezu. Jednom popustiti mora, ovako ne može večno, jedva čekam da me puste pa da se vratim ribolovu. Školjkarenju, spužvarenju i algarenju, snatrio je. Blagoslovljen sam, istina, prebolevši kugu, prošavši sve faze mračne bolesti u svega pola sata, i na kraju ne završim na mrtvačkim kolima već gurajući ih iz noći u noć!
Ali noći su i dalje crne. Pošto se znalo da se dvaput ne može oboleti, preostali komunalci upregnuše Aristodija da razvozi mrtvace. On koji je živeo za more i plavetnilo, našao se u crnoj krvi i gnjumulju do grla! Najradije bi otplovio svojom bracerom u beskraj, ali znao je da će ovi njegovi - baš zato što su njegovi - poslati za njim Mletke, pa i Turke ako treba.
Kasnije, nakon što je odvezao mrtvace do zajedničke grobnice, ležao je na hasuri od morske mahovine, u svojoj kolibici dole na obali. Opet je razmišljao. Nije razumeo tu kugu. Što hoće Bog? Kakve veze ima zrak? Pa ne može se prestati disati! Umiralo se i bez kuge, ovo sad kao da se vreme ubrzalo...
Ode van da se pomokri. Zapeče ga u cevi. U prvi mah nije se zabrinuo: znao je da to ne može biti kuga - i zato što ju je prebolio i zato što joj pečenje u spolovilu nikako nije znak. Dublje u noći probudi ga pomisao: dobro, nije kuga, ali neki đavo jeste!
Navuče na brzinu odeću pa se skoro trčeći uspne do grada. Zakuca teškim mjedenim zvekirom na vrata mesara Hećima koji se bavio travarstvom i topljenjem olova, a imao je i knjigu o bolestima. Sipara gospoja Hećimova pojavi se na prozoru.
„Nema ovde mrtvih, žalobni Aristodije! Nema ni bolesnih. Idi!“
„Trebam doktura, hitno je!“
“Ko, ovaj moj? Kakav ti je on to doktur? Doktur ti je u Beču i Stambolu, ovaj moj je običan opsenar.“
„Zašto ne dolazi?“
Sipara se naglo uozbilji. Aristodijevo pitanje zvučalo je kao da sumnja da je stari travar možda već i bolestan od kuge; možda bi on po svoja kola otišao pa pokupio taj sveži leš!
I pojavi se Hećim na prozoru. I izgledao je slabo. Možda je doista...
„Doktore“; počeo je Aristodije, „Peče me dok pišam.“
„Šta?“
„Mislim, moja prosta cev.“
„Aristodije, preboleo si kugu i ne možeš je opet dobiti. Već sam ti to rekao!“
„Znam to. Ali možda je nešto drugo. Isto može biti opasno, pa sam mislio za ne daj Bože.“
“Bog će te ubiti na licu mesta što si u doba najgore kuge došao k meni radi gluposti! Svakog peče kad piša, to je znak da si muško! Idi sad i ne prilazi ovoj kući, pogotovo dok ona kola guraš, ajde, iaaaaaaa, nosi se već jednom!“
Hećim je pobesneo, a onda se naglo povukao, klonuo, valjda, negde u kući. Prokleti mesar, sutra će mu pokucati na vrata čim sunce grane: „Iznesite doktura Hećima, iznesite doktura Hećima!“, ha-ha, smejao se, dok je koračao mračnim uličicama, smejao se svojoj crnoj šali, još crnjoj u to vreme crne kuge.
Opet ga je teralo na mokrenje. Nije mu se to mililo. Bojao se da će ga opet peći. Odlučio je izdržati još malo ili čak dok kući ne stigne. Tamo će, uz more, biti valjda lakše.
.
