Ja sam ocajna kuvarica.. Oduvek. Sa godinama sam naučila da kuvam, ali nisam baš previše vešta. A i ne volim da puno vremena provodim u kuhinji. Čist gubitak vremena. Provedeš nekoliko sati spremajući a sve se pojede za najviše pola sata. A ostane ti i brdo sudova za pranje. To tek mrzim.
Kao klinka, retko sam zalazila u kuhinju. To je bilo mamino carstvo. Ja nisam bila baš zainteresovana da joj se mešam u posao, a iskreno, nisam imala baš ni vremena, jer sam čitav dan provodila u školi.
Onda se udam, a pojma nemam o kuvanju. Znam da skuvam samo čaj, kafu, supu iz kesice i eventualno, da ispržim jaja. Joj, kakvi su bili ti moji prvi ručkovi, teško je opisati. Šta da vam kažem. Ja nisam mogla da jedem to što je kao trebalo da bude ručak.
Moj muž, jadan čovek, jede i ćuti. Još me i hvali. A ja ga gledam belo. Šta hvali i kako uopšte može da jede te splačine. Ja, pored najbolje volje, nisam mogla.
Recepte mi je dala mama, al džaba. Ne znam ja šta, koliko i čega ide. Pa stavim ili premalo, ili previše, ili je preslano, ili neslano. A ne liči ni na šta. Užas. Kuvanje mi je bilo noćna mora. A tako sam želela da ja spremim neki dobar ručak i obradujem svog dragog. Ali, nije mi išlo i to ti je.
Za razliku od mene, moj muž je znao da kuva. I to fantastično. Kad on nešto spremi, to je prste da poližeš. Ja se najedem, pa sednem i plačem. Krivo mi što ja ne znam tako da kuvam.
Predložim mu da mi daje časove. Rečeno-učinjeno. Poče on da sprema, ja gledam, pišem i pamtim. Prošlo je podosta vremena dok nisam naučila. Sada znam sve da spremim, čak vrlo dobro. Ali...da volim, ne volim baš.
A moj muž, jadan čovek, kako li je uopšte preživeo te moje početničke eksperimente u kuhinji. I danas se čudim kako nije završio u bolnici od moje kuhinje.
Kako su izgledali moji pocetnički pokušaji, prosudite sami
A kako to izgleda danas
Kao klinka, retko sam zalazila u kuhinju. To je bilo mamino carstvo. Ja nisam bila baš zainteresovana da joj se mešam u posao, a iskreno, nisam imala baš ni vremena, jer sam čitav dan provodila u školi.
Onda se udam, a pojma nemam o kuvanju. Znam da skuvam samo čaj, kafu, supu iz kesice i eventualno, da ispržim jaja. Joj, kakvi su bili ti moji prvi ručkovi, teško je opisati. Šta da vam kažem. Ja nisam mogla da jedem to što je kao trebalo da bude ručak.
Moj muž, jadan čovek, jede i ćuti. Još me i hvali. A ja ga gledam belo. Šta hvali i kako uopšte može da jede te splačine. Ja, pored najbolje volje, nisam mogla.
Recepte mi je dala mama, al džaba. Ne znam ja šta, koliko i čega ide. Pa stavim ili premalo, ili previše, ili je preslano, ili neslano. A ne liči ni na šta. Užas. Kuvanje mi je bilo noćna mora. A tako sam želela da ja spremim neki dobar ručak i obradujem svog dragog. Ali, nije mi išlo i to ti je.
Za razliku od mene, moj muž je znao da kuva. I to fantastično. Kad on nešto spremi, to je prste da poližeš. Ja se najedem, pa sednem i plačem. Krivo mi što ja ne znam tako da kuvam.
Predložim mu da mi daje časove. Rečeno-učinjeno. Poče on da sprema, ja gledam, pišem i pamtim. Prošlo je podosta vremena dok nisam naučila. Sada znam sve da spremim, čak vrlo dobro. Ali...da volim, ne volim baš.
A moj muž, jadan čovek, kako li je uopšte preživeo te moje početničke eksperimente u kuhinji. I danas se čudim kako nije završio u bolnici od moje kuhinje.
Kako su izgledali moji pocetnički pokušaji, prosudite sami
A kako to izgleda danas
da znas samo koliko puta je pocelo da gori nesto...
dok sam za kompom...cerka vice : " ej, kevo, nesto gori", a ja 
